1

Kolenima oslonjen na klimavu klupu, grickam golemo parče toplog hleba zacakljeno bistrinom meda iz dedinog pčelinjaka. Brojim modru raskoš šljiva. Savijaju grane, lupkaju o prozorsko staklo umusano lepljivim hodom godina. Pre par sati smo puteljkom kraj ledenog izvora stigli u staru kuću na brdu, da smirimo šljive u kace. Osetim peckavu izmaglicu njihovog vrenja. Kad zatvorim oči, preliva se plavetnilo, kad ih otvorim – posmatram sobu. U uglovima, ispod sljuspanog stropa, vise tralje stršljenovih staništa koje je otac, prethodno nas udaljivši od kobnih žaoka, raskidao štapom i nadimio kandilom. Na zidu ukrašena metalna sinija – trag nekadašnje gordosti. Pri tavanici, na daščanim policama osušene tikve, kablice za kiselo mleko, kalajisani legen, avani u kojima je deda mrvio lekovite trave skupljene na obroncima Grmeča. Poslednji uzdah koji ostaje od prošlosti. Po podu orasi koji pucaju i pri najmanjem stisku. Na izbrazdanom drvetu oraha skriveno sedim, čitam stripove i pomalo prisluškujem zagrcnute razgovore odraslih. U sobi su krevet (pod njim prepolovljen kanister od motornog ulja, noćna posuda da se izbegne susret s vučijim čeljustima, utisnutim na pojati), grubi tronošci, po zidu šarene torbice iz kojih izviruju dvojnice koje nameravam poneti kući, pa raspiriti na času muzičkog. U uglu ostaci odžaklije lepljene glinom. Nju je poodavno zamenila plehana peć u kojoj hvataljkom mašica lupkam užagrene cepanice koje se mrve u žar što leti svuda po sobi. A onda pod prozorom zazviždi Koste i učas se pentram na njegovo magare i senovitim putem krećem ka voćnjaku gde se već montira čudo rakijskog kazana...

2

Kad se sa stolice pridignem na prste, mogu s vrha bukovog ormana dohvatiti desetak lugarskih kapa u svim zelenkastim nijansama, pa čak i jednu posebnu, plavu, gotovo maršalsku, s uklještenim klasjem od matžutog zlata koje grli petokraku žabu. Probavam te užegle kape, okrećem, prevrćem njima, neke mi padaju preko očiju. Nabacujem ih na račvasti par jelenskih rogova iznad vrata. A u škripavom zamku parada naftalinskih uniformi. Rasklapam komesarske torbice, brojim plajvaze, razvijam tajanstvene mape puteva goroseča i hajvana. Ali, sve to valja pospremiti pre tetkovog povratka, jer on jednim pogledom, razbistrenim svetinjom službe, uočava i najmanji nesklad. Kad je tetak tu, muvam se oko šivaće mašine, pomeram pedalu od kovanog gvožđa sve dok ne zaškrgoće mehanizam, pokrene se diližansa kroz krajišku preriju. Na podu su čupavi biljci, neki i vise uz rub kreveta, po čijoj ivici pred spavanje prstom iscrtavam put. Uvek isti pravac: Bihać, Šibenik i malo dalje, čak iza čvornovatog ispuna na drvetu – Pariz.

Ispod lugarnice, uz demonski pisak sirene, voz bolno razdire utrobu podzemlja. U sobi se sve poremeti: zatresu se, potklobučene vlagom, fotografije na zidu, progruša se mleko u kabliću, zacvokoću zubi utrnuli od radoznalosti, zazveckaju bardaci, tuli koščata jelenska glava... Pa sve mine. I nigde nije slađe zaspati nego ispod mekih perina, nakon što protutnji sudbina.

3

Ljubimo se ispod lažnog Harlekina koji, nacrtan na poleđini okrenutog rama, gura kamen svoje tuge uzbrdo, ka grlu svakodnevice. Šizofrenija parfema, znoja, usplahirenih dodira... Volim način na koji me ova devojka boli po celom telu, pogled kojim u plavo obasjava podstanarski stan podliven opalskom zamagljenošću, njene plišane uspomene, prgave i prenežne kretnje, glas koji vri ushićenjem ili sumnjom... Divna je kad se igra mojim prstima, gužva skripte, udara me u grudi u pola noći dok se kotrlja voštana suza sveće. Razbacana odeća, haotičnost strasti, ukroćeno vreme, Arijadnine niti zanosa... Reč je za nju ili milovanje ili šamar, nikad ogledalo istine. Nasukan sam na to neodoljivo lice. Komešaju se i klonu metafore. Kljuca zvono za buđenje.

4

Već tri meseca ne izlazi iz kuće. Sedi ispod pepeljavih zastora, zuri u prazno, samo cirka i kotrlja prazne boce po psihodeličnom zelenom podu. Soba je krcata stvarima – brodolom u srcu grada. U tu sobu smo, zagrejani da osnujemo bend, unosili kutije koje je on cepao palicama posrćući za žustrim ritmovima. Kasnije je nabavio kasete Šainove škole gitare, barkao prstima po žicama, duvao u jagodice, lepio trzalicu za jezik, dok je nepodnošljivi, jednolični glas pojašanjavao kako obuhvatiti kobilicu i zatezati čivije. Uskoro je batalio trud. "Nisam ti ja, bre, za svirkanje." Ni ja nisam našao pravi instrument da prati moju muzikalnost (dvojnice ostadoše u Bosni), pa smo se našli. Sad priča samo kad ja navratim. Ustajala krv teskobe. Iz dubine sobe stih o "pet hiljada ljudi sa dignutim čašama" koji smo voleli davno, u nekom drugom životu iz koga smo proterani, kad nas nije budila grmljavina nad Vukovarom i besna lupa cokula pod belim uprtačima na stepeništu.

"Na koga da pucam, reci mi", govori grozničavo zavijajući cigaru, a duvan i trava se mrve po umazanom stolu, "na tvoju Almu, na Francija? Ne mogu, pa makar crk´o." Pa zatim, muklo: "Uuh, noćas sam sanjao reku: blistava, čista voda, a krvava, čoveče!"

Sedim mu, spretan kao divokoza, na ramenima, lepim omote singlica i postere čupavih idola po stropu. Bekelje nam se, mrdaju kukovima u tesnim farmerkama. Svaki čas uviruje njegova majka, cokće, traljavo se prekrsti i jadikuje: "Ama što žurite, jebali ga vi, obećo je kum Boško doneti fototapet iz Ljubljane." Mi je gledamo s razumevanjem ali, čim izađe, pokidamo se od smeha. "Da se svakog jutra budim pod Triglavom, kao bloody Kekec, e neeću", poteže pivo i smeje se moj kralj Vilovnjak.

Ćutimo, čekamo... U sobu ulazi tek nas petoro. Čaše su ipak u rukama. Ćutke, pognutih glava, odasipamo po malo rakije na izborani zeleni pod...

Predrag Ž. Vajagić