Ktitorovo rodno mesto:
Ub je ukrštenica

Cana nema nešto na Ubu, kao početkom devedesetih, kad mu je Milo u posetu slet’o, a Vučela drumom dolazio. Sve što se može čuti od Ubljana je da je mnogo dobar i mnogo fin. Plus da ga je sam bog posl’o da bude ktitor crkve koja od najbolji materijali i sve najbolje

KTITOR: Zadužbina na Ubu

Ub je malo, al’ – to se vidi prostim pogledom na rodoslov – mnogo sposobno mesto. Nije to ime mesta u Srbiji sa dva slova, veća je to ukrštenica. Dakle, nisu to samo Džaja i Dule Savić, ovo može i da se peva i skandira, sad drugi orijentiri, sad kad se kaže Ub, što su ti slogani, svi pomisle na Cana. Neki imaju i druge, ili slične, asocijacije, jerbo na Ub svraća i zaštićeni Čume, vele familijarno, ali to je već druga priča. Trenutno numero jedan, što se tiče sve, g. Subotić Cane, na Ubu poznat i po nadimku Žabac.

SAMO ŠTO ODE: Kad je ono država prozvala Cana za taj šverc cigareta, sve što ima medija istraživački se sjatilo na tzv. lice mesta. I odma’ se videlo kol’ko je to istraživačko novinarstvo velika tegoba, niko nije ‘teo kaže ružnu reč o Canu, samo dobar i fin, jedan Ubljanin podvuk’o da bi Cane, sa te pare, bio i najbolji predsednik opštine.

Šta će, kud će, i antrfileista "Vremena", kako nego po zadatku, krene u taj, na taj, Ub. Crkva se ne može omaši, što kažu, to veće i od lepote. Zidana ograda, sve i te kako ozidano, u parohijskom domu dva sveštenika, Pomaže bog, otac Mitar Milovanović, za koga telefonom rekli da je otiš’o u parohiju, vele, samo što ode u Valjevo, kod vladike. Reporter se istraživački zahvali i izađe slika crkvu.

Kad smo kod crkve, protojerej stavrofor Mitar se ranije već oprič’o "Vremenu". Počeli obnavljaju crkvu, u centru Uba, krajem devedesetih, nije išlo, samo temelje udarili, ali onda, kako otac Mitar zna da ponovi, sam bog posl’o Cana Subotića koji se javio bude ktitor. I sve krenulo kako treba, po najboljim uzorima i u najboljim materijalima, jer novac nije bio problem. Crkva ozidana, mnogi rekli da je jedna od najlepših, otac Mitar ispravio, nije jedna od najlepših nego najlepša u Srba. I za oslikavanje angažovan najbolji, ruski akademik, savetnik Putina za kulturu, Nikolaj Muhin, koji već oslik’o crkvu Hrista Spasa u Moskvi. Trenutno, a nije se žurilo, jer pare nisu problem, crkva je skoro završena, ostalo da se uradi ikonostas i podovi. A kolk’o sve to košta kad pare nisu problem, vele, otac Mitar nije velio ništa, preko nekoliko, samo oslikavanje milion, miliona evra.

Kad smo kod crkve, opet, i te teme, da se kaže da je Cana prim’o i patrijarh Pavle, a da je g. Cane viđan i u manastiru Soko, koji posvećen svetom vladici Nikolaju, i da je tu, početkom dvehiljaditih, sedeo za svečanim soframa među vladike, ministri i ostali načertanisti.

Ko što biva, Cane Subotić je, američki, rođen u siromašnoj i mnogočlanoj porodici. Majka domaćica, otac fizički radnik. Na Ubu krenuo u gimnaziju, ponavlj’o drugi razred i otiš’o u Beograd gde je dobio neke diplome. U vojsci se zadrž’o kratko, oslobođen. Krajem sedamdesetih, vrlo mlad, odlazi u Pariz gde se, kod ubske veze, bavio organizacijom konfekcijske proizvodnje, biografi kažu da nikad nije šio, samo jednom pegl’o. Po sopstvenoj izjavi, opet američki, tako zaradio prvi milion, početkom osamdesetih na Ubu otvara zajednički kafić, sopstvenu konfekcijsku firmu koja je zapošljavala pedesetak radnika.

Kažu da je devedesetih bio distributivni centar za sve i svašta, pa i za benzin, ali, vele da Cane nije bio s tim povezan, zna se da je im’o magacine u Murgašu, nadomak Uba, koji su i sada tu, baš veliki, i gde je neka metalska industrija, rade se i kiosci za Futuru plus. Početkom devedesetih u te magacine, u kojima se nagađa da su bile cigarete, helikopterom slet’o lično Milo Đukanović sa svoji ljudi, u lokalnoj štampi bila i slika Cana i Mila, a kažu da je iz ti’ magacina, kao direktor RTS-a, sami Vučela oter’o puno i još džipova. Krajem devedesetih Cane napušta zemlju, ocenio da Srbija nije pogodna za biznis, jerbo mu je Marko Milošević audi koji mu je poslao na poklon vratio.

Gde bio Cane po odlasku iz zemlje, Francuska, Ženeva, rekli drugi, i rek’o sam. Kad došle Promene, početkom dvehiljaditih, na Ubu kupio ugostiteljsko preduzeće "Šumadija", hotel, motel, nekoliko kafana, sam rek’o da ga, zbog dugova kupljene firme, sve mnogo koštalo. Što se drugog biznisa tiče, nije se mnogo pač’o po Ubu. Na Ub retko i dolazio, uvek sa obezbeđenje, veliko i u tzv. Prstenovi. Kažu da ne baca pare, ali i da zna odakle je otiš’o, i gde doš’o, generacijskim drugovima koji traže kintu zna da pomogne, i to direktno iz džepa.

Mlad se oženio Ubljankom iz bogatije porodice, kupio i preuredio kuću na Ubu, bazen i ostali sadržaji, ali nije neki luksuz, roditelji mu žive u porodičnoj, vele lepo okrečenoj, kući na Vučjaku ponad Uba. Na Ubu su mu i dva starija brata, najstariji Živorad ima firmu koja se bavi niskogradnjom, kamenolom i ostale mašine.

Reporter "Vremena" seo u kafanu kod te Živoradove Niskogradnje, oni u bašti odma’ osetiše novinara, nije da su raspoloženi, komentarišu, teško sad Žiki, pao mu brat Cane na pleća, a nije mu lako, na kamenu on dinar zarađuje. Eto i Živorada, Žike, zemnjački pozdrav, ne može da razgovara, već ima zakazano, i seda za drugi sto. Od stola se čuje, Ima Žika i OUR za macolisanje...

I tako, i reporter "Vremena" uze privodi ovo veliko istraživanje kraju, o Canu, niko ništa, ni pajtosi s kojima bio više od pobratima, beležimo jednog koji bio rečit, Ma jok bre. Ni ostali svet, što se kaže nema lošu reč za Cana, jedino radikali jedno vreme frkisali i kidisali na Cana, vele po zadatku, jerbo Cane nije ‘teo dâ pare Šešelju. Ostali svet se pita i otkud sad i odjednom država protiv Cana, i ko da je Cane jedini zaradio pare. Kako ih je zaradio, on zna, pa Cane je jedini stranac koji je živ uš’o i izaš’o iz CIA, ‘vako uš’o, ‘vako izaš’o, i sad neko pita, kako, i otkud mu, šta ima tu da se pita... A da li je bilo ovoga i onoga, pa moralo je biti, i ovoga i onoga.

D. Todorović