U zimu godine nulte, neposredno posle 5. oktobra, praznih džepova od nesrećnih devedesetih, obreo sam se u prijateljskoj Libiji posredstvom jedne ovdašnje firme. Zadatak prost: nas stotinak održavaće najveću bolnicu u severnoj Africi (kao tri naše VMA) i to, kako su nam objasnili u odlasku – tiho, stručno i neprimetno, pazeći na verska osećanja domaćina.

Prvi utisak: potpuni povratak u vojničke dane, sive spavaone, učiona sa televizorom – doduše, satelitskim – zajednički mokri čvor i pojilo, kuvar-amater, ograda oko kampa, s kapijom i dremljivim stražarom-domorocem. Ali nikome ne stiže poseta. Odenuše nas i u uniforme, žute majice a narandžaste pantalone i jakne. Na to Libijci pocrkaše od smeha; tek kasnije u gradu videsmo u istoj modnoj kombinaciji radnike gradske čistoće kako se sizifovski bore protiv neuništivog peska.

Naši susedi u okolnim kampovima zaposlenih u bolnici – međunarodni skup sirotinje, braća i sestre Bosanci, Bugari, Rumuni, Korejci (Kimovi), Filipinci, Bangle, Egipćani.

Pre nas tu su bili Korejci (kapitalistički), izgradili bolnicu, zgrade za osoblje i kampove, naplatili što su mogli i otišli, nama ostavili da održavamo bolnicu bez rezervnih delova. Naviknuti na snalaženje i improvizacije, odlično startujemo.

Bugari, odavno već u Libiji, osvojili su kućnu proizvodnju lokalne rakije od paradajza – bohe (nešto kao zozovača) i nemilosrdno je prodaju po ceni viskija. I naši se brzo snašli, pa žestoko uzvratili – vinom od hibiskusa. Krenulo i mukotrpno sporazumevanje. Libijci, prirodno talentovani za jezike, brzo su naučili nešto srpskog, naši pokušavaju na nekom svom engleskom, čak i na ruskom (stari terenci s ruskog fronta), zapravo najviše se koristi mahanje rukama ali, na kraju, svi su zadovoljni jer "nema povrede verskih osećanja".

Naši formirali i prve klanove, dva najbrojnija: lučanci i vodotermaši. Lučance "Milosrdni anđeo" oslobodio fabrike što voli da eksplodira i oterao u pečalbu a vodotermaši, tzv. radnici Vodoterme iz Beograda, profesionalni terenci, sažaljivo ih posmatraju i nostalgično se prisećaju svojih amaterskih dana.

Dani se beskrajno vuku, kao u filmu Dan mrmota kad se glavni lik uvek budi u istom danu koji se nemilosrdno ponavlja. Nostalgija podmuklo napada dok kroz prozor posmatram popodnevni vanila sky uz Oliverove taktove.

Prođoše četiri meseca, ni traga od obećane plate, nema čak ni terenskog dodatka, paklo cigara, kaladont, toalet-papir postadoše vrednost – kao u zatvoru. Kod kuće nejač gladno cijuče, počeše i prva gunđanja. Da smiri situaciju, u kamp stiže neki direktor iz Beograda i, na opštu nevericu, održa autentični ZBRLJ (Zbor radnih ljudi)! Eto, taman smo hteli da vas isplatimo, ali zli novi Guverner (Boža-derikoža) stavio je šapu na naše (i vaše) pare. Sa zebnjom smo očekivali formiranje Radničkog saveta, Socijalističkog saveza i ostalih samoupravljačkih relikata – u izbeglištvu.

A onda stiže leto! Toplo i čisto more, plaže sa svetlucavim peskom, stigoše i prvi novci, svi se prosto preobraziše. Pojavi se obilje nekih nama nepoznatih ukusnih voćki, jede se čak i kaktusov cvet, da ne pominjem sočne kokose i slatke lubenice. Živnu i društveni život, poče jurnjava za loptom i žurke uz nezaobilazne trubače. Otkrismo i fenomenalne gradske poslastičarnice (što mirišu na puter), i kafiće na gradskoj rivi (uz nezaobilazni bipsi tj. pepsi). Počeše izleti u obližnje antičke (arheološki još potpuno neistražene) gradove Sabratu i Leptis Magnu (naslage peska su očuvale starine), brdoviti Garijan sa obrnutim kućama, ukopanim u zemlju.

Prvi susret sa vetrom giblijem koji donosi crveni pesak iz pustinje, sitan kao puder, uz temperaturu kao u rerni, dovodi do taktičkog paničnog povlačenja sa izleta, u kome je polovina ljudi bila zaboravljena.

Otkrismo i domaću muziku koja na žurkama potpuno potisnu trubače. U ostale bolnice u Tripoliju pristigoše naše medicinske sestre (hvala našoj državi na nesebičnoj brizi, oprostismo Boži), što je mnoge nagnalo da upoznaju sve krajeve grada i doprinelo naglom razvoju taksi saobraćaja. U gradu nikoše bezbrojni internet kafići, kao odlična zamena za pisma koja putuju dva meseca. Otkrismo i malu, dobro skrivenu grčku crkvu, za duhovnu vezu s otadžbinom, ali i ostalim pravoslavkama u izbeglištvu.

Danas, dve godine od povratka, srećem po gradu svoje libijske klasiće, tamo je još uvek samo nekolicina iz prvobitne postave. Naša bivša firma kuburi s naplatom radova, ali ne odustaje. Biće da tu ipak ima i neke zarade.

Miodrag Prodanović