Zdravstvo:
Beli mantili u tamnom vilajetu

Masovno tezgarenje državnih doktora u privatnim klinikama i na granici legaliteta ima podlogu u nedorečenim zdravstvenim zakonima, zanemarenoj kontroli stručnosti i pomanjkanju etičnosti i morala

Smrt zdravog trogodišnjeg deteta zbog operacije očne katarakte, čiji su akteri dve privatne zdravstvene ustanove a izvođači radova državni doktori "na tezgi" u privatnom sektoru, najsvežiji je primer lične i profesionalne (ne)odgovornosti ali i (ne)funkcionisanja i korumpiranosti zdravstvenog sistema.

Prema dosadašnjim saznanjima, preminula devojčica imala je urođenu katarktu i bila je pacijent privatne oftalmološke ordinacije "Ilić". Kad su odlučili da je operišu, ordinacija je iznajmila salu specijalne privatne bolnice za plastičnu i rekonstruktivnu hirurgiju Perfekta i državne doktore: hirurga oftalmologa dr Boru Mitrovića zasposlenog u Gradskoj bolnici na Zvezdari, inače zeta Božidara Ilića, vlasnika ordinacije "Ilić", i penzionisanog državnog profesora anesteziologije dr Stanoja Glišića. Kad je krenulo po zlu (za sada postoji osnovana sumnja da je uzrok smrti deteta problem sa anestezijom) devojčicu su prebacili – naravno – u državnu pedijatrijsku ustanovu Institut za majku i dete.

Ova strašna i, još gore, klasična priča funkcionisanja tranzicijskog srbijanskog zdravstva u kom masovno tezgaranje državnih doktora u privatnim klinikama i na granici legaliteta povremeno odnosi živote, ima podlogu u nedorečenim zdravstvenim zakonima, zanemarenoj kontroli kvaliteta i stručnosti lekarskog rada, u pomanjkanju profesionalne etike i morala u lekarskoj profesiji.

ELDORADO: Zakonom o zdravstvenoj zaštiti od pre dve godine privatna i državna lekarska praksa su izjednačene, ali samo na papiru. Državno zdravstvo je pod pokroviteljstvom Zavoda za zdravstveno osiguranje a privatna praksa nije. I ne zna se kada će poreski obveznici Srbije biti u prilici da biraju svog sopstvenog lekara, bez obzira na to da li radi u državnom ili privatnom sektoru. Taj neuređeni i teško kontrolisani prostor između zakona i realnosti, osnažen članom 199. Zakona o zdravstvenoj zaštiti koji dozvoljava državnim lekarima da rade i u privatnom sektoru postao je Eldorado za koruptivnost i sticanje novca bez obzira na cenu.

Korist za državne lekare, koji listom i bez odgovarajućih dozvola svojih direktora i stručnog saveta tezgare u privatnom sektoru, ogromna je: novac se uglavnom isplaćuje na ruke; nema plaćanja poreza. Pošto i direktori zdravstvenih državnih ustanova tezgare, nameće se pitanje od koga oni treba da dobiju dozvolu. Pred novcem sve pada u vodu, a stradaju ljudi. Ako se izuzme određivanje pritvora anesteziologu prof. dr Stanoju Glišiću, ceh ogorčenja javnosti i materijalne konsekvence snose isključivo "privatnici". Ministarstvo zdravlja u ovakvim slučajevima uvek reaguje na isti način: dok se buka ne slegne, zatvori privatnu ordinaciju na dva do četiri meseca, slučaj prepusti tužilaštvu i tu je kraj njegove odgovornosti.

U proteklih godinu dana Ministarstvo zdravlja je zbog različitih kršenja zakona privremeno zatvorilo stotinak privatnih ordinacija. Istovremeno je odobrilo rad 467 novih privatnih zdravstvenih ustanova, od apoteka i bolnica do domova zdravlja.

SAJT: U tragičnoj smrti trogodišnje devojčice, najviša instanca zdravstvenih vlasti je konstatovala da je bolnica Perfekta "obavila operaciju za koju nije registrovana". Ministarstvo to konstatuje posle smrti devojčice. A na internetu uredno stoji sajt pomenute klinike koji obaveštava potencijalne pacijente o svojoj širokoj delatnosti: od specijalističkih pregleda – pulmologija, ginekologija, gastroskopija… do hirurških zahvata. Piše, takođe, da klinika ima dve operacione sale u kojima osim estetske hirurgije "stručnjaci klinike obavljaju operacije iz nekoliko oblasti hirurgije: estetske, opšte (žučna kesa, kila, apendix, ORL…)" i da sale pružaju mogućnosti i za operacije na očima. Da je neko od nadležnih pogledao propagandni materijal, možda ne bi bilo tragičnog ishoda.

Sistemski propusti su jedna, a druga stvar je sve ono što spada u stručnost, moral, odnos prema pacijentu. Roditelji su, verovatno po nečijoj preporuci iz državnog zdravstva – ovo je samo pretpostavka, pošto je to uhodana šema – poverili život svog deteta privatnoj ustanovi "Ilić" misleći da će za novac dobiti najbolje. Ključno pitanje je, međutim, šta će dete – koje i u našem ovakvom sistemu uživa kompletnu zdravstvenu zaštitu – u bolnici za odrasle, na operaciji u klinici za plastičnu hirurgiju? Zašto niko od iskusnih lekara koji su bili u timu, pre svega hirurg dr Mitrović, nije posavetovao roditelje da je najbolje da se dete operiše tamo gde i pripada, na nekoj od pedijatrijskih ustanova? Kao čovek sa tolikim iskustvom i svim mogućim titulama, prof. Stanoje Glišić je morao znati da se ljudi u ovoj zemlji školuju za pedijatrijske anesteziologe i da anesteziolozi za odrasle ljude mogu eventualno, samo u vanrednim okolnostima, prihvatiti da anesteziraju dete. Kako su znali da se umiruće dete mora prebaciti na Institut za majku i dete? Ako su takvi stručnjaci, ako je Perfekta perfektna bolnica, zašto nisu ostali tu s detetom do kraja? Niko u ovoj priči, a posebno lekarski deo tima, nije bez odgovornosti.

SUDBINA: Sistemska kontrola stučnosti zapravo i ne postoji. Doktorsko pristajanje da za novac u privatnim ordinacijama rade pod bilo kojim uslovima i bilo koju intervenciju već spada u domen stručne, moralne i etičke odgovornosti državnih doktora.

Ljudski život je u Srbiji jeftin, posebno u državnim bolnicama. I u njima se umire zbog nesavesnog ili nestručnog lečenja ili loših uslova u operacionim salama. Ali do javnosti dođu samo najtragičniji slučajevi sa smrtnim ishodom kod tzv. rutinskih operacija. Niko i ne pominje koliko će ljudi zbog nesavesno lečenih u državnim i privatnim bolnicama trpeti posledice celog života. To ovde nikoga ne zanima.

Situaciju otežava i kvazisolidarnost kojom se lekari međusobno štite od propusta u radu, nestručnog ili nesavesnog lečenja. Tako je predsednik etičkog komiteta SLD-a dr Marko Kontić iz Gradske bolnice nesrećnim roditeljima preminulog deteta rekao: "Šta ćete, sudbina je tako htela" (emitovano na TV Fox).

Zdravstvene vlasti se nisu postarale čak ni da oforme zvaničnu statistiku o počinjenim lekarskim greškama. Utvrđivanje istine o nestručnom i nesavesnom lečenju nije stvar progona doktora, već zaštite lekarske profesije čiji je ugled ozbiljno poljuljan.

Pravo na legalan rad u privatnim ordinacijama državni doktori su dobili pre osnivanja važne institucije, lekarske komore koja pre svega treba da se bavi zaštitom struke i profesije, etičkom odgovornošću lekara ali i izdavanjem i oduzimanjem dozvola za rad i u privatnom i u državnom sektoru zdravstva. Komora je, na mišiće, osnovana pre petnaestak dana i Ministarstvo joj je odmah prosledilo slučaj iz bolnice Perfekta. Zbog neformiranih radnih tela i organa Komore, pomenuti slučaj će doći na red tek početkom iduće godine, kada je predviđen i početak izadavanja licenci za rad lekara. Po zakonu, licencu neće moći da dobiju lekari koji su osuđivani za nesavesno lečenje.

Sudeći po dosadašnjim sudskim procesima, malo doktora ima razloga za brigu. Više bi ih mogla pogoditi najava ministra da će od 2009. lekari morati da se opredele gde žele da rade. Pružena im je i mogućnost podele radnog vremena: četiri sata u privatnoj, četiri u državnoj zdravstvenoj ustanovi.

ETIKA: Već su se ovim povodom čule primedbe, uglavnom iz privatnih ordinacija čiji su vlasnici državni doktori – a takvih je bar 40 odsto od 4000 u Srbiji. Oni smatraju da lekarima treba omogućiti slobodan rad kao u celom svetu. E, mi očigledno nismo taj svet s uređenim zdravstvenim sistemom u kome lekari poštuju svoje obaveze prema matičnoj državnoj kući. Kod nas državna lekarska služba bar za polovinu od 24.000 lekara služi kao baza za "navlačenje" pacijenata u sopstvene privatne klinike. Lekarski posao, sa časnim izuzecima, na državnoj klinici uglavnom odrađuju usput i u proseku s pola radnog vremena. U Kliničkom centru Srbije ne možete u podne naći lekara koji će vas pregledati za manje od nekoliko meseci.

Tačno je da se u bolnicama stanje promenilo, ali više zahvaljujući građevinsko-preduzetničkim aktivnostima Ministarstva zdravlja i nabavljanjem medicinske opreme donacijama ili novcem poreskih obveznika nego u ljudskom resursu. Lekari u državnim bolnicama teraju svoje, a pacijenti se, zavisno od materijalnih mogućnosti, sele kod istih tih doktora u privatni sektor u kom se, prema nekim procenama, dnevno obavi više od 50.000 pregleda i drugih intervencija. Čemu onda plaćanje doprinosa za zdravstveno osiguranje i odugovlačenje potpisivanja ugovora između Zavoda za zdravstveno osiguranje i privatnih ustanova?

Rekonvalescentnom zdravstvenom sistemu Srbije potrebni su dobri lekari. Sigurno ih ima, ali neuređen i koruptivan zdravstveni sistem forsira one koji sebe smatraju sveznajućim i svemogućim, one koji smrt pacijenta možda vide kao kolateralnu štetu. Niko lekaru ne osporava pravo na grešku, ali se od njega očekuje da profesionalnim i savesnim lečenjem tu grešku svede na minimum. Povodom tragičnog slučaja u kom je život izgubila trogodišnja devojčica ministar zdravlja Tomica Milosavljević je najavio da će svaki segment krivice onih koji su odgovorni biti ispitan do poslednjeg detalja, uključujući, čini se, i onaj deo odgovornosti koji je u nadležnosti suda i tužilaštva. O etičkom delu te odgovornosti, kako je rekao, raspravljaće struka. E, da vidimo i to.

Možda bi bilo dobro da se Ministarstvo zdravlja posle pet godina reformi konačno ozbiljnije pozabavi rezultatima primene zdravstvenih zakona i zloupotrebama u praksi, gde god.

Branka Kaljević