TV MANIJAK, UKLJ/ISKLJ:
Šta pijemo?

Moja omiljena TV reklama prikazuje muža-gljivu kojem lepša polovina u cicanoj haljini i metalnim papilotnama masira mozak i soli pamet. On igra loto – iks-oks, kako ona kaže i dodaje: "Kad ti dam tajni znak (cimanje ramenima), prelazimo na kiselu!" On dobije sedmicu i odjezdi na motoru u zalazak sunca – sam.

Reklame za loto već su odranije pokušavale da nam otkriju kabalistički smisao svakodnevnih događaja čijim pravilnim numerološkim tumačenjem možemo otkriti savršenu kombinaciju – za sedmicu. Setite se samo, dečiji kečevi, nivo šećera kod komšinice, cifra iz registarskog broja, sve su to tajni znaci koji kriju velike pare.

Od tajnog znaka ramenima TV program gledam kao zlatni rudnik gde samo treba provaliti smisao i sve će ti biti jasno i bićeš bogat i srećan.

Skupština Srbije – Predlog rezolucije o Kosovu ministra Samardžića predstavlja neviđen znak ramenima. Tu je neko cinculirao formulacije i kasnije tekst dao poslanicima, kao kad se pravi kasting za film pa se tekst ponudi potencijalnim glumcima. Tomislav Nikolić je opisao rezoluciju o Kosovu – kao da ju je pisao neki "umereni radikal", samo fali šta ćemo da radimo ako Kosovo postane nezavisno i neko ga prizna. Ako pomenemo ratovanje – taj imaginarni "umereni radikal", pola riba pola devojka, politički oksimoron, imao bi podivljati i preći iz elektronski nestabilnog stanja umerenosti u prirodno stanje – neumerenog radikala. Kao kod radioaktivnog materijala, što Tominu izjavu pretvara u "tajni znak". Kad Toma cimne ramenima, svi će da podivljaju od besa kao Hulk, počinje nuklearna reakcija, busanje u junačke grudi i juriš.

Sunčane skale – tajni znaci na sve strane, a najviše ih je emitovao voditeljski par. On je kako se to kaže "žovijalni" CG voditelj, a ona – naša Branka koja izvodi "Piramidu" u Herceg Novom. OK ima piramida u Visokom, ma ima bolan tri komada, al’ nisam znao da ima i u Herceg Novom. Recimo, najavljuje se grupa Feminem iz BiH, počinje ko vic – evo bile tri plavuše iz Bosne, tri vokala grupe Feminem, a pjesma se zove – Nije moje srce nije ljubavi da ima dvije! (egipatska narodna). Ono što ohrabruje jeste eksplicitna monogamija koju promoviše ovaj letnji hit. Ili majstor što je pevao moju omiljenu Pjesak vremena u operskom maniru uz klapu "Tivat", tada sam potpuno shvatio tajni znak i skapirao tisućljetnju povijest faraonske Crne Gore. Po mojoj proceni – prve iskopine će se pojaviti u zoni Zelenike.

Ne moram ni da vam govorim koliko tajnih znakova su nam poslali Stonsi, a naročito Mik Džeger. Mada, ruku na srce, i Sveto Marović je stalno cimao ramenima u Budvi dok se slik’o sa Stonsima. Posle je samo bilo bitno šta će Džeger reći na crnogorskom, a šta na srpskom i da li će skapirati fine razlike, dukljansko "sj" i "šj". Što jes’ jes’, duže je pričao u Beogradu, pomenuo je i sve goste iz okruženja, al’ nije Bosnu što se različito tumači. Je l’ sad Džeger za cjelovitu BiH, il’ je za dosljedno poštivanje Dejtonskog, sa širim ovlastima i državnim atributima Republike Srpske, a u svjetlu skupštinske rasprave o specijalnim odnosima između Srbije i Srpske? Opa bato, tajni znak – umereni radikal, a?

Ipak, svuda pođi kući dođi i to u Vrnjačku banju na festival Narodne muzike "Dragiša Nedović" 007. Počnimo od imena. Svuda u svetu muzički festivali dobijaju ime prema lokaciji (Budvanski), muzičkom žanru (kancona, klape, duvački), pivu (Grin fest), toponimu (Podno Kanli kule), gazdi (Rakina livada na Ušću), poruci koju žele da pošalju (Egzit) – ali ovde je pomenuta narodna muzika i Dragiša i to bez nadimka i bez JMBG-a. Kad kažem narodna muzika, odmah pomislim na Dragišu Nedovića. Posle ovoga mi Carevčevi dani zvuče žešće glamurozno i fensi. Pa nije ni čudo kad se RTS drugačije kaže – Javni servis evropske Srbije – koja mantra. Oko voditelja nije bilo dileme – Žika Seljak se sam nacrtao, banjski preplanuo sa dve devojke i bonusima Luisom i Cecom. Na festivalu smo čuli šta je to prava narodna muzika pa sam skapirao da su to buduće zvezde PGP RTS-a. Gospođe u najlepšim godinama, mladići podašišani u odelima, bez provokativnih tekstova, bez obnaženih delova tela (na čemu sam im ovoga puta duboko zahvalan) – osim Cece na kraju. Čitav ovaj banjski panađur, koji je koštao ko Stonsi – da bi Ceca zapevala i malko osvežila karijeru koja je očigledno u krizi. Bilo je matorih i na Stonsima, kol’ko ‘oćeš, što je pokazalo da nisu svi postali dilberi i zadušne babe. Ako ćemo pošteno to i jeste bio koncert za sevap našim roditeljima, pa mi je drago što su mnogi ipak čuli taj glasić iz mladosti koji ih je doveo na Rakino poljanče da sami poprave šta su pokvarili na istom mestu tokom Slobinog mitinga. Kapiram zašto je Đinđić toliko želeo da taj koncert bude održan još 2002. Neke tajne znake smo izgleda shvatili pa sa Vrnjačke banje prešli na Stonse.

Dragan Ilić