Knjige:
Priča o tri gladi

Zarad sve halabuke koja se digla oko odocnelog Grasovog priznanja da je nosio SS-uniformu, u zasenak je pala jedna izvanredna, suptilna "bildungs-autobiografija"

Izgovora je, dakle, bilo napretek. A svejedno sam se desetljećima opirao da sam pred sobom priznam tu riječ i dvostruko slovo. Ono što sam prihvatio s glupim ponosom svojih mladenačkih godina, želio sam nakon rata prešutjeti zbog novonarasla stida. Ali teret je ostao i nitko ga nije mogao olakšati.

Ginter Gras

Jedanaestog će avgusta biti tačno godina dana otkako je "Frankfurter algemajne cajtung" detonirao pravu bombu, čija eksplozija još odjekuje (čitajućim) svetom: u ekskluzivnom je intervjuu ovom uglednom konzervativnom dnevniku, Ginter Gras, ta "moralna vertikala posleratne Nemačke", priznao da je kao još golobradi mladić, pred kraj rata, proveo neko vreme u zloglasnim Waffen-SS trupama. Tačnije, progovorio je najavno o tom svom "priznanju" koje je lepo i znalački ušuškao u nekoliko stotina stranica svoje autobiografske knjige Dok ljuštim luk, koja je baš tih dana trebalo da se pojavi u prodaji... Posledica: sveopšti šok, potom javno zgražavanje pozvanih i nepozvanih, onda pro & contra javna debata, koja još nije utihnula. I još se – debata, naime – seli iz zemlje u zemlju, kako se gde ova knjiga pojavi (evo se ovih letnjih dana njome pune stupci vaskolike relevantne anglosaksonske štampe). Nusposledica: odmah po objavljivanju intervjua interesovanje za knjigu-u-najavi bilo je tako spektakularno veliko – za razliku, reći će zlobnici, od nekih drugih dela poznog Grasa, pomalo već zamor(e)nog – da ju je izdavač morao pustiti u prodaju ranije nego što je bilo planirano!

Pisac Limenog doboša poredi (pri)sećanje sa ljuštenjem luka: ljuštiš ga sloj po sloj, dok ne dođeš do Srca Stvari. To jest, ako dođeš: za to je neophodno da sećanje bude pošteno i precizno. Pri čemu je ono prvo i važnije, ako ćemo pravo. Upravo je negde na tom mestu onaj izvor halabuke glede Grasovog dela, zapravo: glede njegovog života, njegovog decenijama građenog "moralnog statusa". Gras je, naime, šezdeset godina krio od nemačke i svetske javnosti svoju pripadnost (kratkotrajnu, klinačku, krvlju nezaprljanu, ali ipak!) Najgorima Od Najgorih, a za sve to je vreme popovao kome je stigao, bivajući posebno nemilosrdan kada je u pitanju bilo čija signifikantna povezanost sa Trećim rajhom i njegovim represivnim institucijama. Ako tu stavimo tačku, Gras je "kriv", i ima biti uvaljan u katran i perje, te retroaktivno proglašen moralnom, a možda i književnom ništarijom. A sve na radost njegovih domaćih desničara, klerikalaca i kriptonacista koji s njim bezuspešno ratuju pola veka. Samo, tako neće ići: Grasova je priča mnogo složenija.

Ono zbog čega je – između ostalog – Gras odavno prepoznat kao jedan od ključnih glasova posleratne Nemačke upravo je činjenica da on nikada nije krio da je kao klinac bio zadojen nacizmom, na onaj način na koji su to bile i hiljade drugih mladih Nemaca tog vremena, te da je pred kraj rata nosio nemačku uniformu. Ono što se nije znalo jeste jedino to da je ta uniforma bila SS-ovska. Mnogo ili malo? Teško je suditi o tome, ili je to zapravo odviše lako, sa isuviše komforne distance današnjice. Ključno je to da je Gras svoj (do)životni obračun sa "unutrašnjim nacistom" započeo od sebe; to je rezultiralo kako knjigama neprolazne vrednosti, bez kojih se uopšte ne mogu zamisliti nemačka i evropska književnost kakvu poznajemo, tako i ukupnim Grasovim javnim angažmanom, koji je bez sumnje znao biti i ishitren i preteran i svakakav, ali je suštinski permanentno doprinosio čistijem vazduhu (barem) u Nemačkoj. Sve ostalo su, u poređenju s tim, ipak stvari od drugorazrednog značaja. Utoliko ga je "serijski javni linč" kojim je dočekano njegovo uistinu teško shvatljivo odocnelo priznanje morao više zaboleti – povređenost time, uostalom, nije ni mogao ni hteo da sakrije. No, naizgled paradoksalno, i to se može okrenuti njemu u prilog, i to uistinu, a ne samo kao nečija zgodna dosetka; tako Miljenko Jergović, pisac pogovora hrvatskom izdanju Grasove autobiografije, piše da je "upravo Grass pola svoga života pripremao situaciju u kojoj će njegovo priznanje esesovske prošlosti zvučati tako strašno i moralno nepodnošljivo. Da nije bilo njega i njegovih drugova, uglavnom književnika i drugih kulturnjaka, nečija bi esesovska adolescencija bila posve nevažna i neprozirna stvar. (...) Otkrivajući svoju esesovsku prošlost, Gunter Grass zapravo je do posljednje konsekvence doveo priču iz Limenog bubnja, ili možda razlog zbog kojega je ta priča napisana."

U celoj se ovoj tarapani oko famoznog "priznanja" na samu knjigu pomalo i zaboravilo. Oni koji su se njome ozbiljnije pozabavili ipak se uglavnom slažu da se radi o vanserijskom delu, kojim se Gras bar donekle vraća na ravan svojih naboljih knjiga. Dok ljuštim luk nije od onih autobiografija u kojima pisac insistira na gnjavatorskom katalogizovanju celog svog života, od najranijih sećanja pa do toga šta je jutros doručkovao. Pre bi se moglo reći da je ova knjiga neka vrsta samoistraživanja: Gras piše o tome šta je Grasa zapravo učinilo Grasom... Nešto kao bildungs-autobiografija: upravo se zato ova knjiga okončava objavljivanjem Limenog doboša u jesen 1959: sve ono što je sledilo, kao da kaže Gras, ionako je dovoljno poznato.

Čitajući Dok ljuštim luk, stalno mi se nametalo poređenje s fascinantnom autobiografijom Marsela Rajh-Ranickog: tamo smo videli kako su se uspon, divljanje i propast hitlerizma prelomili na život, sudbinu i mišljenje jevrejskog dečaka/mladića; kod Grasa imamo priču jednog provincijskog, autsajderskog "arijevca". Izvanredna priča o odrastanju u rodnom Danzigu, koji će se posle raspada Trećeg rajha obreti u Poljskoj, kao Gdanjsk, prvi je potporni stub ove knjige; drugi je ratna i neposredno poratna odiseja mladog Grasa: kamp za obuku, potom neslavno, bedno i glupavo vojevanje – mnogo više remarkovsko nego jingerovsko... – potom haotična bežanija po Nemačkoj, pad u američko zarobljeništvo. Takođe, Grasovo portretiranje prvih posleratnih godina u Nemačkoj više je nego dragoceno: ruševine, glad, nemaština, zima, sveopšte tupilo i samozaborav Poraženih, i iznad svega sveprisutna neverica i poricanje: čak i on sam, kao i njegovi sapatnici, ne veruje američkom oficiru koji im pokazuje slike iz koncentracionih logora, brda leševa i peći za kremaciju: "Nikad to Nijemci nisu učinili"; "Nijemci tako nešto ne čine"; "Propaganda. Sve je to samo propaganda". Uzgred: zvuči li vam ovo poznato? Da, ali radije zaboravite na to ako niste spremni da i vas malko grasuju.

Treći potporni stub ove knjige priča je o tri gladi: onoj bukvalnoj, za hranom, za bilo čime što može bar zavarati zver u stomaku, usred Godina Gladi; onoj erotskoj, utoliko rasplamsanijoj ukoliko je u većoj blizini smrti, opasnosti, bede, neizvesnosti; onoj za umetnošću, za koju jedan mladi čovek, srećno preživevši Veliku Katastrofu XX veka, nekako nejasno oseća da je njegov usud, ali mu tek predstoji veoma dug put do pronalaženja sopstvenog glasa.

Dok ljuštim luk možda nije najbolja autobiografija koju ćete pročitati. Takođe, ni kontroverza koja se oko nje i njenog pisca stvorila nije nastala bez piščevih "zasluga", kamo sreće da su izostale. Ali, ovo je knjiga kojom se jedan opus, jedan život i jedna epoha osvetljavaju na način autentičan i potresan; takvih će knjiga biti sve manje. Utoliko su dragocenije, kao treperava ostrvca u okeanu šljaštećeg, raskokodakanog Ništavila.

Teofil Pančić