Pozorište:
Silikonska angažovanost

Zemlja sreće (silikonska melodrama)
Tekst: Dušanka Stojanović
Uloge: Nikola Vujović, Dubravka Arsić
Režija: Đurđa Tešić
BELEF

Druga ovogodišnja BELEF-ova pozorišna premijera, izvedena na Kalemegdanu, u šancu kod Leopoldove kapije, ujedno je i prvi predstavnik relativno mladog žanra rep-opere, ili hip-hopere, produciran u Srbiji. Rep-opera – rep pesme postavljene u formi opere – muzički je žanr, ali veoma pogodan za povezivanje sa drugim umetničkim formama: stripom, filmom i, naravno, sa pozorištem. Libreto Dušanke Stojanović za svoje junake uzima Baju i Cicu – stereotipne modele žestokog momka sa asfalta i sponzoruše. Njih dvoje se sreću jedne noći u klubu, ludo zaljubljuju jedno u drugo, sklapaju brak, prolaze kroz bračnu krizu, odlučuju da se upuste u političke vode, i sve je savršeno dok Baju iznenada ne udari "jugo" (!?). Ovaj ironični prikaz dvoje tipičnih predstavnika tzv. nove elite savremenog srpskog društva ipak nam ne govori ništa što već nismo znali. Postavljeni su izrazito karikaturalno i jednostrano, izgrađeni na čuvenim pričama o kokainskim crtama, silikonima, skupim kolima i oružju, tako da često efektne i zabavne rime nabacuju samo još jedno opšte mesto o "sunovratima svih vrednosti".

Rediteljka Đurđa Tešić je odlučila da ovu priču tretira kao bajku i sa jakom stilizacijom, te je Baju i Cicu u kostimu oslobodila svakog označitelja njihovih tipova: dok Baja nosi bele pantalone i crni frak na golom telu, Cica u svojoj zelenoj haljini izgleda kao lutka iz izloga natapirane kose. Plus su im lica izbeljena, kao još jedan odmak od realnosti. Hor u funkciji reprezenata naroda obučen je u dresove različitih fudbalskih reprezentacija, koje su ponovo proizvoljno birane (kostim potpisuje Jelisaveta Tatić-Čuturilo). Oni se kreću po izdignutoj sceni pokrivenoj fudbalskom travom po kojoj su raspoređeni određeni objekti (klupa, ubrus, velika kutija sa crvenim krstom, bela kutija na kojoj se projektuje video), iznad koje dominira blještavi neonski natpis "Zemlja sreće" (vizuelni identitet i scenografija Gabrijela Glida). Većina tih objekata se u toku predstave iskoristi samo jednom, a kako nemaju ni znakovnu ni vizuelnu vrednost ne može se naći opravdanje za njihovu prisutnost na sceni. Tu je i video-rad Danila Popovića: "jugo" iz Zastavine fabrike vozi se beogradskim ulicama dok na kraju ne zgazi novog predsednika Baju. Dobar štos, ali cela predstava bi potpuno nepromenjena prošla i bez njega. Kada imamo u vidu temu predstave, ostaje nejasno zašto je rediteljka izabrala baš ovakvu vizuelnu stilizaciju – ovakav odmak od realnosti jednostavno ne šalje nikakvu poruku.

Zemlja sreće ipak ne prolazi bez blistavih momenata. Muzika Vladimira Pejakovića sve vreme uspešno i duhovito prelazi raspone od simfonijskih delova do nečega što neodoljivo podseća na romantične balade iz osamdesetih, a celoj predstavi uspešno diktira ritam. Hor umetničke grupe ČINČ (Luka Stanisavljević, Đorđe Ilić, Irena Vanić, Duška Rajković, Srđan Stojanović) odlično se snašao na sceni, i beskrajno šarmantno izvodio svoje songove, bilo da je reč o muško-ženskoj raspravi, ili navijanju za predsedničkog kandidata. Problemi su nastali kod dvoje glavnih glumaca. Nikola Vujović repuje, a Dubravka Arsić izvodi operske arije, ali njihov učinak se završio na tome. Pamfletne karikature koje tumače, date u tekstu a podržane režijom, nisu im dale prostora za bilo kakvo stvaranje lika na sceni, a momenti u kojima su mogli da prerastu u nešto više od običnog stereotipa su ispušteni. Cica u jednom trenutku nagovara Baju da se kandiduje za predsednika, ali ovaj nagoveštaj da bi ona mogla da postane njegova ledi Magbet dalje se ne razrađuje. Da smo dobili neku priliku identifikacije sa njima možda bi se i postigla društvena angažovanost i neophodni prst na čelu. Ovako, kao publika gledamo "tamo neke druge" (koji su u realnosti tu, vrlo blizu, ulica dole, na samo 300 metara od Leopoldove kapije), a sa autorima svi zajedno zauzimamo udobnu poziciju podsmeha, bez da se zapitamo koja je naša uloga u svemu tome.

Zbog svega ovoga ideja o "preispitivanju života u Srbiji", kako je to formulisala Đurđa Tešić, pada u vodu. Ova predstava nije kritički prikaz savremenog društva koji su autori želeli da proizvedu. Politička angažovanost je pobrkana sa pukom aktuelnošću. Prave Baje i Cice nisu nam se dogodile tek tako, niti su, nažalost, nacrtane karikature kojima se treba smejati. Prva srpska rep opera to ignoriše i demonstrira jednu površnost pri obrađivanju društveno-političkih tema, koja proizvodi upravo suprotno od društvene angažovanosti: lagano veče u pozorištu i posle bezbrižno piće sa prijateljima.

Olga Dimitrijević