Novi roman Milorada Ulemeka:
Beogradska ijekavica

Nije prijatno kada ime ubice postane brand koji prodaje književna dela, ali otpor knjižara prema distribuciji Kraja podstiče lažnu famu da se u knjizi iznose neke zabranjene istine

Poklonici dela koja izlaze pod imenom Milorada Ulemeka moraće da izdvoje mnogo više vremena za obilazak beogradskih knjižara nego što su na to navikli, pre nego što nabasaju na njegov poslednji roman Kraj. Za razliku od Legijinog prvenca, Gvozdenog rova, koji se izborio za počasno mesto u mnogim knjižarskim izlozima, ili prethodnog romana Juda, koji su najavljivale hrpe flajera, najnovije izdanje Spine može se jedino videti u knjižari izdavačke kuće jednog drugog pisca – Globosino Aleksandriji, Ljiljane Habjanović-Đurović. Možda je mesto za distribuciju Kraja odabrano slučajno, ali su presude protiv Ulemeka za teška ubistva rasterale ostale prodavce, bez obzira na to što su njegovi romani dostizali tiraže kojih se ne bi postidela ni autorka Ženskog rodoslova. No prodaja Kraja najtransparentniji je detalj u moru mistifikacija koje se pletu oko autorstva ovog romana, u šta su, po svemu sudeći, upleteni mnogi akteri.

TAMNI VILAJET: Ako čitalac uspe da se otrgne od razmišljana o tome ko je učestvovao u pisanju Kraja, jer ga to neminovno odvlači u tamne vilajete domaće književne scene, on će u tom romanu pronaći sva opšta mesta Ulemekovih pogleda na postmiloševićevsku Srbiju, već u dobroj meri izlizana i pohabana od česte upotrebe. Ne mogu se, naravno, reči književnih junaka strpati u usta autora knjige, ali postoji upadljiva bliskost između onoga što izgovaraju akteri Kraja i razmišljanja ovog nadripisca: ovde je, kako primećuje jedan od njegovih likova, "sve otišlo u kurac"; političari su ološ, "lažu, mažu i kradu", neprestano se šlihtaju Amerima, sve im "pertle vise iz guzice"; petooktobarska zbivanja bila su samo prilika da dođu novi "muljatori" i "foliranti" koji su se ponašali "ko rogovi u vreći" čim su uzjahali na vlast; više se ne zna ko koga "više prisluškuje i špijunira"; u zemlji nema ni obzira ni morala, "političari siluju narod zarad svojih ličnih ambicija, prodali bi rođenu majku da dođu na vlast", "kradu i sjebavaju sve što je nacionalno zarad svojih guzica koje su pretplaćene da sede u foteljama", tako da "smo definitivno otišli u pičku materinu i kao narod i kao nacija".

S obzirom na to da je Kraj neka vrsta autobiografskog romana, knjiga je prožeta detaljima iz Ulemekovog života koji su se mogli napabirčiti iz dnevnih tabloida, bilo da je reč o gluvarenjima na stepeništima novobeogradskih solitera, basketu sa ekipom iz kraja, cirkanju piva pored prodavnice, tapkanju karata ispred "Jugoslavije", treninzima u improvizovanoj teretani na vrhu jednog solitera, krađama ili krvavim tučama sa dilerima koji nasrću na kraj. Kraj je zona oko novobeogradskih zgrada koje se u žargonu zovu "tri kockice šećera", tako da je ovaj kvart pravi junak romana. Stoga se svi glavni likovi, uključujući i Ulemekov alter ego, lokalnu "legendu" kojeg zovu Fanđa (Dimitrije), koji se nakon dugog lopovskog staža vraća kući da bi skončao na asfaltu, bore da sačuvaju svoj kutak od "kandži gudrovine" i heroinske pošasti koja je "pojela čitave generacije".

TOHOLJEVŠTINA: Mada ovaj roman nije proizvod pisca amatera, u njemu se mogu naći omaške koje nisu uobičajene čak ni za ovu vrstu trivijalne literature. U životu glavnog junaka naprosto lete godine, tako da on iz sedamnaeste skače u devetnaestu, filmovi sa nedeljnog repertoara lokalnog bioskopa nastajali su u rasponu od bezmalo jedne decenije, smenjuju se pravopisne i redaktorske grešeke, ali je najneobičnije što se u romanu autora koji je, prema biografskim podacima rođen i odrastao u Beogradu, na jednom mestu probija ijekavica. To se događa u govoru jednog Bosanca koji u celoj knjizi priča čistom ekavicom, bez najmanjih dijalektoloških izleta, da bi naprasno progovorio o "posljedicama" neke stvari na "cio" njihov posao. Oni koji su pomogli da se ovo štivo uobliči u korice knjige najbolje će znati o čemu je tu reč, ali ovakvi detalji nagoveštavaju da je autor (ili koautor) Ulemekovog romana rođen s one strane Drine, i da se još bori sa izgovorom nove sredine.

Besmisleno je nagađati o tome kroz čije je ruke prošao rukopis Kraja pre nego što se našao na policama "Aleksandrije", ali je očigledno da su u dubini romana utkana razmišljanja Dajane Džonston iz Suludih krstaša, bilo da je reč o "novom svetskom poretku", "humanitarnom bombardovanju Jugoslavije", ili ratovima iz devedesetih, što dosežu kulminaciju kada glavni junak opisuje sukobe sa "ustašama" na Trpinjskoj cesti. Suludi krstaši objavljeni su u izdavačkoj IGAM Miroslava Toholja, dok je Milorad Ulemek bio uveliko zaokupljen pripremanjem odbrane u Centralnom zatvoru, mada spominjanja ove američke spisateljice u knjizi, sigurno nisu jedini upliv toholjevštine i drugih pisaca iz njegovog kruga u nastajanje Kraja.

REZONATORSKA KUTIJA: Možda bi autorstvo ovog romana bila sasvim sporedna stvar da se ime Milorada Ulemeka ne koristi kao rezonatorska kutija za širenje stavova koje nisu u stanju da razglase njihovi pravi tvorci. Nije, naravno, prijatno kada ime ubice postane brand koji prodaje književna dela, ali otpor knjižara prema distribuciji Kraja, samo podstiče lažnu famu da se u toj knjizi iznose neke zabranjene istine. Stoga Kraj treba mirno staviti na police sa ostalim naslovima i prepustiti roman sudu čitalaca, jer je to jedini način da, zajedno sa glavnim junakom romana, utihnu i svi oni kojima se po beogradskim kvartovima priviđaju nekakvi novi krstaši.

Slobodan Kostić