Rusija i Arktik:
Najhladniji rat

Ruska ekspedicija postavila je zastavu na Severnom polu, isto onako kao što to povremeno čine ekspedicije SAD, Kanade, Danske i Norveške – države između kojih ne postoji nesporna pravna podela Arktika

Polovinom prošle nedelje sa palube broda za naučne ekspedicije "Akademik Fedorov", prvi put u istoriji na dno Ledenog okeana spustile su se dve ruske kapsule-podmornice Mir i na dubini od 4261 metra postavile rusku zastavu od nerđajućeg titanijuma. Ruski mediji pohod ruske ekspedicije uporedili su sa "postavljanjem zastave na Mesecu", dok su zapadne diplomate uglavom skeptično komentarisale taj potez ruskih vlasti. Jedno je činjenica – globalnim zagrevanjem i otapanjem lednika Severni pol postaje sve intersantaniji zbog prirodnih resursa, pre svega nafte i gasa.

SVAČIJA ZEMLJA: Povodom pobadanja ruske zastave na dno Arktičkog okeana najviše primedbi imale su zapadne zemlje. Predstavnik Stejt departmenta SAD Tom Kejsi naglasio je da postavljanje ruske zastave nema nikakvog pravnog značaja, dok je Kanada rusku ekspediciju nazvala "običnim medijskim šouom".

S druge strane, ruska ekspedicija predvođena specijalnim predstavnikom ruskog predsednika Putina i narodnog poslanika Dume Artura Čilingarova smatra da njihova misija ima za cilj da dokaže da masiv Mendeljejev i Lomonosov, koji se proteže izvan međunarodno ustanovljene morske zone, pripada njihovoj teritoriji. Ekspedicija nije prikrivala da je, osim naučnih ciljeva, njihov zadatak bio i "određivanje severnih granica Rusije".

Tokom XX veka, Arktik je bio podeljen na pet sektora između država koje izlaze na obale Severnog okeana, a to su Sjedinjene Američke Države, Kanada, Danska, Norveška i Rusija. Početkom osamdesetih godina XX veka (1982) bila je potpisana Konvencija UN-a o morskom pravu, koja je odredila granice koje su prolazile po dnu Arktičkog okeana. U skladu sa tim dokumentom u članu 76. Konvencije, određene su granice takozvane ekonomske zone koja se proteže 200 morskih milja (370 km) od obale država koje izlaze na Arktik, uključujući i ostrva. U ekonomskoj zoni državama je dozvoljeno protezanje njihovog suvereniteta na morsko dno, upotreba resursa, kao i naučna istraživanja. Konvencija reguliše poseban status produžetku kontinentalnog dela dna, što znači da, na primer, planinski masiv koji se proteže iza granica ustanovljene 200 milja duge ekonomske zone, ukoliko se naučno i pravno dokaže, pripada državi matici. Retko kada kontinentalni masiv zalazi više od 200 milja od obale, ali u slučaju Arktika to je pravilo. Zato Konvencija UN-a iz 1982. godine predviđa mogućnost proširenja granica ukoliko država, čij pojas po dnu prelazi predele ekonomske zone, naučno to i dokaže.

Rusija upravo na taj način prva od svih pokušava da dokaže da je planinski lanac Mendeljejev i Lomonosov geološki nastavak ruskog kopna i "neotuđivi" deo njene teritorije po dnu. Ako ruski naučnici uspeju da dokažu da je reč o njihovoj teritoriji, Rusiji bi mogao da pripadne arktički masiv veličine 1,2 miliona kvadratnih kilometara. Rusija je još 2001. godine specijalnoj komisiji UN-a poslala molbu sa dokazima da je lanac Mendeljejev i Lomonosov deo njene teritorije, ali je molba bila "zamrznuta", jer je komisija od Moskve zatražila dodatne dokaze.

ISTRAŽIVAČKO-POLITIČKA MISIJA: Poslanik Dume Artur Čilingarov

SPOROVI: Što je energetska kriza u svetu veća, rastu i apetiti za prisvajanje teritorija Severnog okeana. Borba se vodi na diplomatskom nivou i uglavnom se odvija po haotičnom principu "svi protiv svih".

Sjedinjene Američke Države i Kanada spore se oko prava na severozapadni morski put koji povezuje Atlanski i Tihi okean.

Norveška i Rusija ne mogu da se dogovore oko podele Barencevog mora. Još u doba hladnog rata, Staljin je odredio ledenu granicu SSSR. Poslednjih godina problem se zaoštrava zbog ogromnih nalazišta gasa u Barencevom moru.

Ostao je neregulisan i diplomatski spor između Kanade i Danske oko ostrvca Hans, koje se nalazi između danskog Grenlanda i kanadskog ostrva Elsmer. Ostrvce predstavlja jedva trikilometarsku zonu, ali je okruženo vodama bogatim ribom i energentima. Kanadske i danske naučne ekspedicije, upravo kao i ruska prošle nedelje, naizmenično "osvajaju" ostrvce Hans i na njemu podižu nacionalne zastave, ostavljaju državna obeležja koja nemaju nikakvu formalno-pravnu snagu. Kanada je 2005. na Arktik, prvi put posle 30 godina, poslala dva ratna broda, kako bi pred Danskom demonstrirala zbog spornih teritorija.

Ruski parlament odbio je da ratifikuje ugovor sa Sjedinjenim Američkim Državama oko Beringovog mora. SAD i SSSR potpisale su međunarodni ugovor o razgraničenju morskog prostranstva u Beringovom moru. Međutim, Rusi tvrde da su na gubitku i teritorije i 20.000 tona ribe.

Danska, koja zastupa Grenland, uglavnim je sa svakim od pomenutih država u sporu oko određenih delova teritorije.

RESURSI: Prema mišljenju Pitera Krokera, irskog naftnog eksperta i predsednika komisije UN-a za pitanja razgraničenja kontinentalnog prostora, Arktik je jedinstveno mesto bogato prirodnim resursima na koje izlazi nekoliko država i zato izaziva sukob interesa. Kroker ne misli da će "artktička groznica" biti slična onoj kada se tokom prošlih vekova "zabadanje zastave" osvajanjem teritorije. Predsednik komisije UN-a za pitanja razgraničenja na moru smatra da UN može da reši neke teritorijalne sporove, kao i razgraničenje kontinentalnog prostora, odnosno produženja kontinenta, ali ne i druge delikatne teritorijalne sporove vezane za područje Arktika.

Naučnici upozoravaju da će globalno zagrevanje izazvano prirodnim i ljudskim faktorom do kraja ovog veka potpuno rastopiti arktički, ali i antarktički led. Još se tačno ne zna koje će prirodne posledice izazvati otapanje Servenog i Južnog pola, ali je sasvim sigurno da se uticajne države pripremaju za to, odnosno da u svoju korist okrenu nepovratne evolutivne procese. Prema procenama američkih geologa na Arktiku je skoncentrisana četvrtina svetskih rezervi prirodnih energoresursa, a prema nekim procenama teritorije za koje je zainteresovana Rusija raspolažu sa deset milijardi tona nafte i gasa. Arktik je interesantan i zbog novih međunarodnih puteva, takozvani Severni morski put je najkraća trasa između Sjedinjenih Američkih Država, Evrope i Azije.

Boris Varga, dopisnik BBC-ja za Jugoistočnu Evropu