Ekonomsko zatišje:
Tvrđenje pazara

Već tokom ove jeseni, zapravo, trebalo bi nadoknaditi ne samo prolećnih sto dana formiranja nove vlade nego i sto letnjih prvih dana njenog formalnog ustrojenja, a Božidar Đelić misli i na prethodne dve godine kada je, po njegovim rečima, prethodna vladina ekipa zakočila politiku ekonomskih reformi

Za ekonomski pogon nove vlade Srbije u prvih sto dana bilo bi suviše pakosno izvrnuti čuvenu poslovicu, pa reći da "onaj ko ne radi, taj i ne greši". Jer, i u domenu ekonomske politike povučeno je nekoliko važnijih poteza, a učinjeno i nekoliko očiglednih promašaja, uprkos raširenom utisku da nova vlada nije radila ništa i da su novi ministri suviše skloni politici odlaganja problema, "dok ne prođe bitka za Kosovo".

Naime, kao prvo, legalizovana je (preterano visoka) ovogodišnja javna potrošnja, pošto je u junu usvojen budžet sa 595 milijardi dinara rashoda za ovu godinu. Zatim, posle godinu dana zastoja, obnovljeni su pregovori sa Evropskom unijom o zaključivanju ugovora o asocijaciji i stabilizaciji. Istovremeno, iz skupštinske procedure povučeno je na doradu 68 zakonskih projekata prethodne vlade, a doneto je nekoliko privremenih uredbi, na čelu sa Uredbom o privremenoj zabrani izvoza pojedinih poljoprivrednih proizvoda (žito). Najpapreniji po budžetskoj ceni bili su potezi za novi krug konsolidacije kragujevačke Zastave (bescarinski uvoz i Opelovih "astri" u korist Fabrike automobila) i njenog nasleđa. U stvari, odluka Mlađana Dinkića, kao ministra za privredu i privatizaciju, da obustavi dotacije fantomskom preduzeću ZZO (Zavod za zapošljavanje i obrazovanje), u kojem je formalno već šest godina zaposlen tehnološki višak kragujevačke Zastave (4000 korisnika), predstavljaće prvi test Vladine čvrstine, pošto ugroženi najavljuju da će 27. avgusta, do kada se moraju odlučiti između otpreminina (250 evra po godini staža) i otkaza, pokrenuti demonstracije.

TAKTIKA ILI NEŠTO VIŠE: Kada se pogleda spisak ovih Vladinih poteza, moglo bi se reći da ona u prvih sto dana doista nije radila gotovo ništa, to jest da je kontinuirano radila veoma malo. Osim, ako se maratonska lakrdija oko skrivanja koncesionog ugovora za autoput Horgoš–Požega od javnosti (od marta ove godine), koja je ovih dana kulminirala kao nekakav "glupi avgustovski šou" ministra za infrastrukturu Velje Ilića za zabavu opozicije i nerviranje koalicionih partnera, ne razume kao metafora novog-starog odnosa vlasti i naroda u Srbiji.

Taj utisak da Vlada i dalje nešto skriva ili čeka kako bi izabrala put kojim će udariti, zapravo proističe iz teške nedoumice u pogledu njenog odgovora na jedno od ključnih pitanja Srbije danas: da li će se "kosovska završnica" tretirati povezano sa "kursom evroatlantskih integracija" (kako smatraju Koštunica i drugovi) ili će ta dva kruga strateškog političkog delovanja biti tretirani odvojeno (kako govori ministar spoljnih poslova Vlade Srbije Vuk Jeremić, uz očiglednu potporu predsednika države Borisa Tadića i Demokratske stranke). Ima mišljenja da naznake premijera dr Vojislava Koštunice i ministara i portparola DSS-a da nema ništa od ulaska Srbije u evroatlanske integracije ukoliko EU podrži nezavisnost Kosova i ukoliko se na Kosovu stvori "NATO država" – treba shvatiti kao taktičke poteze u okviru procesa "tvrđenja pazara" u tekućim pregovorima. Ali, to objašnjenje je teško prihvatiti s obzirom na format ovog političkog problema. Jednostavno, reč je o suviše krupnoj stvari da bi se ona mogla koristiti u taktičke svrhe.

TRI PUTA PO STO DANA: Naime, Srbija nema ekonomske resurse koji (ponovo) mogu izdržati čak i političku retoriku u kojoj "nema te cene koju nismo spremni da platimo za očuvanje Kosova" (dr Vojislav Šešelj, 1998. godine). Dakle, od odgovora na to krupno pitanje, Evropa ili Kosovo, zavisiće i "ekonomska filozofija" i makroekonomska politika nove vlade Srbije u narednim godinama. Jer osim kosovskog, Srbija ima i druge probleme. Kako održati i narednih godina stopu privrednog rasta od najmanje pet odsto, kako zauzdati inflatorne pritiske, kako privući još veće strane investicije, kako udvostručiti izvoz, kako osigurati energetsku bezbednost, kako smanjiti siromaštvo i nezaposlenost, itd. Ti problemi ne trpe bilo kakvo odlaganje.

Već tokom ove jeseni, zapravo, trebalo bi nadoknaditi ne samo prolećnih sto dana formiranja nove vlade, nego i sto letnjih prvih dana njenog formalnog ustrojenja, a Božidar Đelić misli i na prethodne dve godine kada je, po njegovim rečima, prethodna vladina ekipa zakočila politiku ekonomskih reformi. Ukoliko se, međutim, još sto narednih dana bude čekao i kraj poslednje runde pregovora Beograda i Prištine (u organizaciji trojke generalnog sekretara UN-a), pa potom još sto dana dok ne prođu predsednički i lokalni izbori – nova Vlada Srbije neće ništa uraditi na korist građana Srbije.

Da ipak pokušamo da pogledamo da li neki od poteza koje je povukla nova vlada Srbije u prvih sto dana upućuju na pravac njenog eventualno odlučnijeg delovanja u narednim danima. Već prilikom donošenja budžeta Srbije za ovu godinu, nova vlada je pokazala da će na neki način biti "vlada kontinuiteta", bolećiva prema političkim troškovima za sopstveno održanje. Samo tako se može razumeti da je budžet, bar prema svojim projektovanim proporcijama, nadmašio realne mogućnosti srpske privrede (zvanično sa deficitom od 13,8 milijardi dinara) za oko 25 milijardi dinara (prema mišljenju analitičara Stojana Stamenkovića). Zanimljivo, novi ministar finansija Mirko Cvetković, indirektno će, samo nekoliko sedmica po usvajanju budžeta, prihvatiti kritike visine budžeta i politiku tolerisanja prevelikih plata u državnom sektoru, tako što će za jesen najaviti neke mere kontrole raspodele u javnim preduzećima i službama (što je nazvano zamrzavanjem).

VREME SPORTA I RAZONODE: Na taj visoki budžet i narasle plate (od blizu 350 evra u proseku) nesrećno se naslonila jaka suša koja je umanjila rod pšenice, a za trećinu (i više) umanjila i rod kukuruza, suncokreta i šećerne repe. Naime, sa sušom i izgubljenom proizvodnjom i seljaci su, na neki način, dobili izgovor za pokušaj da očuvaju svoj udeo u nacionalnom kolaču – lančanim povećanjem cena. Vlada je prvi udar zaustavila spomenutom uredbom o zabrani izvoza žita, ali se povećanje cene hleba izgleda ne može izbeći. Iako neki stručnjaci smatraju da nema razloga za paniku i procenjuju da će očekivana ovogodišnja inflacija od 6,5 odsto možda tek za nijansu biti nadmašena (državni sekretar Janko Guzijan, "Politika" od 5. avgusta) – treba biti oprezan, jer su cene za sedam meseci već poskočile za 4,8 odsto. Istina, bazna (tržišna) inflacija nije veća od jedan odsto, dok ostala poskupljenja možemo da zahvalimo odlukama države i neracionalnostima u infrastrukturnim sistemima, koji svoje stvarne finansijske bilanse kriju bolje nego ministar Velja Ilić svoju koncesiju. Zanimljivo je, na primer, da se buduće poskupljenje struje za oko 1,6 odsto opravdava gotovo isključivo komparacijom sa cenama u regionu, a ne vapijućim nedostatkom profita za nova velika ulaganja u elektroprivredu.

Ekonomski pogon Vlade Srbije, rečju, u proteklih 100 dana još nije bio na većem iskušenju, ni međusobno ni prema narodu, pre svega zbog toga što je u navodno "kosovski zabrinutoj" i sušom sprženoj Srbiji trajalo neobično "vreme sporta i razonode". To vreme sada ističe, pa se treba nadati da će se nešto pokušati u "drugih sto dana"– ako se za politiku izbegavanja i odlaganja opet ne nađe neki izgovor.

Dimitrije Boarov