Autoput Horgoš–Požega:
Kuća na putu

Još pre nego što je koncesioni ugovor zvanično potpisan, na vratima mesne kancelarije osvanuo je spisak vlasnika nepokretnosti koje su viđene za eksproprijaciju. Nekoliko dana kasnije došli su službenici katastra i objasnili o čemu je reč: taka-i-taka stvar, Veljo gradi put, mora ovuda da prođe, nema mrdanja...

Prema dogovoru predstavnika Vlade i koncesionara, glavni ugovor i 14 od ukupno 19 aneksa o izgradnji autoputa Horgoš–Požega biće objavljen na sajtu Vlade Srbije. Preostali aneksi, koji regulišu odnose koncesionara i banaka, moći će takođe da se pogledaju, ali samo lično, u zgradi vlade. Tako bar beše obećano u petak, a u utorak, ministar bez portfelja Dragan Đilas je prvo izjavio da će ugovor o koncesiji za autoput biti objavljen tek kad vlada dobije izveštaj sa pregovara s koncesionarima, da bi pred sam kraj radnog vremena nešto ipak bilo postavljeno na sajt Vlade: glavni ugovor i jedanaest priloga.

Tako, za sada ostaje jedna banalna nepoznanica – kuda će autoput uopšte proći, kao i jedna malo manje banalna: koliko para je spremljeno, odnosno na koliko je đuture procenjena vrednost zemljišta na kome će se put graditi. U Ministarstvu za infrastrukturu nezvanično se može čuti da je za eksproprijaciju predviđeno 50 miliona evra, mada ima onih koji cene da je reč o 300 miliona, jer građevinski radovi su procenjeni na 800 miliona, a vrednost celog posla je milijardu i sto. Kilometar autoputa, naime, zajedno sa zaštitnom zonom sa obe strane, zauzima 30 hektara: za izgradnju 150 kilometara, koliko ima od Beograda do Požege, 4500 hektara promeniće vlasnika, čemu treba pridodati još, recimo, 500 za petlje. Ako se najmanja suma, 50 miliona, podeli pretpostavljenom površinom, dobija se prosečna cena od 10.000 evra po hektaru.

Naravno, nije svaki hektar isto vredan: zavisi od kategorije zemljišta, zavisi od kulture koja je na njoj – da li je njiva ili livada, šuma ili vinograd, da li ima kakvih objekata ili ne. Najvrednije zemljište je, razume se, ono na kojem ima kuća – građevinsko.

TAKA-I-TAKA STVAR: Sa ili bez objavljivanja ugovora i aneksa, za meštane Boljkovaca, sela/varošice na pola puta između Ljiga i Gornjeg Milanovca, trasa nije tajna: već znaju da će put "pretrčati" preko varošice. "Kuće će leteti kao kegle", slikovito je za "Vreme" objasnio inženjer koji radi na glavnom projektu autoputa.

Još pre nego što je koncesioni ugovor zvanično potpisan, na vratima mesne kancelarije osvanuo je spisak vlasnika nepokretnosti koje su viđene za eksproprijaciju. Nekoliko dana kasnije došli su službenici katastra i objasnili o čemu je reč: taka-i-taka stvar, Veljo gradi put, mora ovuda da prođe, nema mrdanja... rekoše da će sve biti po Zakonu o eksproprijaciji, da neće biti kao nekad, već pošteno, po tržišnim cenama. Još rekoše da postoji mogućnost, ako je nekome deo imanja "zakačen", može da traži da se isplati sve. I odoše.

Šumadincima, još od "onog rata", na svaku reč koja se na "cija" završava prolaze trnci, bilo to eksproprijacija, nacionalizacija ili, ne daj bože, konfiskacija. U Boljkovcima su sve tri "cije" iskusili. Ima onih koji se teše da "neće dati Velja", ali i onih koji tvrde da "sa državom seljak nikada ne prođe dobro".

KARAVAN-SARAJ: Po priči jednog meštana, selo se nalazi na karavanskom putu koji "ko-zna-od-kada postoji", vodio je od Pešte do Novog Pazara, a imao je i odvajak prema Dubrovniku. Tako je, kaže, selo i nastalo, "negde pred prvi ustanak": odmah iza sela, Suvobor i Rudnik se dodiruju i jedno pet-šest kilometara dušu je dalo za hajdučku zasedu. Zbog toga, karavani su ovde noćili: pored crkve je bio han, kraj reke štale, da se ljudi i životinje odmore i okrepe, pa su sabajle nastavljali dalje. Po legendi, "hajduci" su preko dana radili u štalama, kafanama, kovačkim i kolarskim radionicama, a harambaše su bile gazde-domaćini, takoreći biznismeni. Kako god, ko tu prenoći, bio je siguran, a ko ne plati u hanu, platiće višestruko u šumi.

"Početkom veka ‘udarena’ je pruga, ali iako je ovo najpogodniji pravac, ode ona preko Rudnika. Od tada selo stagnira. Nadali smo se da će ovuda provući magistralu, ama zbog nečega nisu ni nju ovde gradili, nego i ona ode preko Rudnika. Otkako se još onomad počelo da priča o autoputu, sve sam se nadao da će proći gore, iza brda i da odande udari na Takovo, nadao sam se raskrsnici, pa da i mi malo sednemo na zelenu granu: da svrate namernici, da potroše koju paru", kaženaš sagovornik. Ima, veli, ovde šta da se vidi: eno kafane iz koje je Mišić komandovao u Kolubarskoj bici, još se poznaje gde su rovovi bili, ovde se Poćorek predomislio, pa okrenuo vojsku nazad, tamo odakle je i došla. Bilo bi tu posla, pa deca ne bi gledala samo kako odavde da pobegnu. "Kad ono, put ide baš preko moje kuće, pola sela će biti poravnano. Šta će biti sa ostatkom, sam Bog zna."

BESTRŽIŠNO TRŽIŠTE: Najveća nepoznanica je "tržišna cena" po kojoj će zemlja biti eksproprisana, odnosno koja je to cena, ko će je i kako određivati. Nije, kažu, "ovo Vojvodina", pa je svejedno koja njiva je tvoja, jer sve su iste, za razliku od Šumadije: nije isto ako je njiva pored reke ili u brdu, a iste su kategorije.

Nije ni odnos prema imovini isti: nekome je sve, a nekome višak. "Puno kuća ovde ima a da u njima niko ne živi: deca otišla u Milanovac, Beograd ili u Nemačku, roditelji ostarili, poumirali...", objašnjava sagovornik "Vremena" i podseća na dogovor da mu se ime ne navodi. "Tu i tamo dođe neko od naslednika, kol’ko da obiđe... Njima će ova eksproprijacija leći ‘kao kec na jedanaest’: dobiće para kao svi ostali, a skinuće jednu muku s vrata".

Međutim, dodaje, ovima koji ovde žive nije svejedno. Mnogi od njih su rođeni u kućama u kojima sada žive, imaju možda neku penzijicu, gaje pomalo povrće, uhrane svinju ili bika, imaju ili nemaju kravu, po dvorištu im trče kokoške... i tako žive. "E sad, kad njima uzmeš kuću i ono malo zemlje što imaju, ostaju bez ičega, isečeni su iz korena." To što će biti isplaćeno po tržišnoj ceni, nastavlja, slaba je uteha.

"Kako će se određivati tržišna cena, kad tržišta nema", pita se naš sagovornik. "Niti ovde ko zemlju prodaje niti je neko zainteresovan da zemlju kupi." Poslednji put je, priseća se, parče zemlje ovde promenilo vlasnika pre dvadeset godina, kad je jedna žena kupila "gore u brdu" parče livade, patrljak koji ničemu nije služio, da bi prosekla put do kuće. Tada su joj u opštini razrezali porez kao da je građevinsko zemljište, i prenos ju je koštao više nego što je zemlju platila. Sada se gradi autoput, što bi se reklo, ispod njega je građevinsko zemljište. "Ako bi i sada tako procenjivali...", kaže, više za sebe.

S druge strane, već nekoliko godina na prodaju se nudi jedna kuća malo izvan centra sela, "utegnuta kao tamburica", sa lepim placem, voda, struja, sve: domaćin, vojni penzioner, umro, udovica ne može i ne želi da bude sama u selu, kad već ima stan u Milanovcu, pa je prodaje. I niko da je kupi, iako je cena uvredljivo niska: tri i po hiljade evra. "Ako se to bude uzimalo za reper...", opet kaže, više za sebe.

Zoran Majdin