Ma koji tricikl!

Ma kakav dečji!

Odmah se terao veliki.

Niko se nije plašio da će dete pasti, niko od odraslih nije usmeravao korman, niti dahćući i držeći se za paktreger, trčao za detetom.

Bila su to i inače vremena sa malo strahova. Odrastalo se mirno, radosno, bez pretnji, bez inflacije, sankcija, ratova, bombi... A red se ipak znao.

Odluka, kada će i kako dete naučiti da tera bicikl, prepuštala se detetu.

U Somboru, i onda i sada, bilo je i ima mnogo biciklista.

Biciklom se išlo na posao; nosilo se dete u obdanište; išlo se na pijac; u razne nabavke; na razna druženja; na kupanje na Štrand; pred goste, da se lakše ponesu torbe; bio je bicikl i taksi sa sedištem na rami ili paktregeru, u zavisnosti od toga ko koga vozi; a išlo se biciklom i samo tako, u vožnju. U školu, ni slučajno. U školu se išlo peške, sa decom iz komšiluka, a razgovoru nikad kraja.

Biciklom se bogme išlo i u provod, a bicikl je, nezaključan, uvek mirno čekao gazdu. I onda i sada – no nezaključan, sada ne.

Biciklom se može i u poštu, po paket od tetke iz Nemačke; po činele, sinu, iz Amerike; a može se, skockan, i na svečani ručak.

Ja sam u šestoj godini odlučila da je vreme za vožnju.

Kako se vožnja uči, videla sam od dece koja su bicikl ukrotila nešto pre mene. Bez padova. Ako je neko baš i tresnuo, odmah je ustajao i – teraj dalje. Verovatno smo zato svi terali. Naravno, biciklove. Kako?

Sa obe ruke čvrsto se uhvatiš za ručke kormana, desno stopalo staviš na levu pedalu bicikla, što znači da je i tvoje telo sa leve strane bicikla, a levom nogom se odguruješ od tla. Kada misliš da si postigao odgovarajuću brzinu, uspravljaš se, čvrsto stojiš na pedali, na desnoj nozi, leva je priljubljena uz nju, ali, u vazduhu je, točkovi bicikla se ravnomerno okreću, a ti gledaš samo pravo, pravo, vodeći računa da i korman isto to čini.

I teraš onoliko koliko si se zaukao.

Nešto slično učenju vožnje na trotinetu, ili na skejtu, da bude baš svima jasno, samo što se skejteri mogu držati jedino "zubima za vetar".

Kada sam potpuno ovladala održavanjem ravnoteže na jednoj pedali i na jednoj nozi, sledila je promena. Sada sam levom nogom stala, opet na levu pedalu, desnom se odgurivala od tla, a kada sam po mom osećaju postigla odgovarajuću brzinu, podizala sam desnu nogu na desnu pedalu i tako stojeći, bez okretanja pedala, terala sam bicikl dok sam ne stane. Par dana na desnoj nozi, par dana na levoj, a onda junački počneš da okrećeš pedale, ne gledajući u njih, niti u točkove, nego i dalje samo pravo, pravo, to je jedino uputstvo koje si od roditelja dobio – i blaženo se osmehujući, shvataš da si zaista naučio da voziš.

Učenje traje otprilike nedelju dana jer bicikl nije stalno tvoj, potreban je i ostalim ukućanima.

Koje sedanje na sic! Još si mali, nema šanse da ga dohvatiš, ma koliko se propinjao, pa kada se umoriš od okretanja pedala, pauziraš i stojiš na jednoj od pedala, naravno na jednoj nozi, a druga noga, na drugoj pedali, savijena je u kolenu, ali ti već sasvim sigurno balansiraš i stalno se osmehuješ.

Podrazumeva se da je svaka porodica imala samo jedan bicikl, marke "partizan", sa čvrstim borovo gumama koje su godinama trajale. Posebna sreća bila je ako je bicikl bio ženski. Na muškom, zbog rama ispod kojeg si morao provlačiti nogu, učenje je bilo teže, no svi smo sami naučili terati.

Na početku zime bicikl bi prvo otišao na generalku, kod majstora za bicikle, a onda, okačen na specijalne kuke, zasluženo se odmarao. U špajzu. U društvu šunki, kobasica, kompota, kisele paprike i ostale zimnice.

Bila su to vremena kada su i godišnja doba znala za red. Zimi je stvarno bilo zima, a nanosi snega, nastali čišćenjem ulica, nekada su bili tako visoki da ni odrasli ljudi nisu mogli videti ko korača drugom stranom ulice. Pedeset i neke, u prošlom veku, kada ni slutila nisam da živim u tom veku.

Neka druga teranja počela su devedeset i neke, takođe u prošlom veku.

U ovom veku, dve hiljade i neke, sve češće se pitam, ali ne zbog mojih godina, u kom to veku živim i da li zaista živim – i imam tri bicikla.

Što je sigurno, sigurno je.

Ko zna kakva teranja opet sleduju!

Zdenka Feđver