Vojska i politika:
Strojevi raskorak

Svečanost povodom promocije mladih oficira ponovo je povod za politički skandal

Već drugu godinu zaredom, izlazak nove klasa oficira iz Vojne akademije obeležen je javno, paradom novopečenih potporučnika na ulicama Beograda, i već drugu godinu zaredom proslava nije mogla da prođe bez skandala. Prošle godine, svečanost je pokvario jedan stariji vodnik koji je "spontano", u prisustvu fotoreportera, pozdravio plakat sa likom Ratka Mladića i time obezbedio sebi mesto na naslovnim stranama sutrašnjih novina. Ove godine je parada, održana u subotu 15. septembra ispred nekadašnje Savezne skupštine, protekla besprekorno, ali su se političari potrudili da je zabibere otvarajući sasvim bespotrebno spor oko toga da li Srbija treba da postane član Severnoatlantskog saveza, u narodu poznatijeg kao NATO.

Dok su potporučnici marširali, nedaleko od platoa održan je sastanak Glavnog odbora Demokratske stranke Srbije na kome je odlučeno da se ova partija odlučno usprotivi učlanjenju Srbije u NATO, što je podvučeno najavom da će ovaj stav biti upisan u program DSS-a. "Ovo je prinicipijelno stanovište koje prevazilazi okvir odnosa Srbije i NATO-a oko rešavanja kosovskog pitanja. Ono je pre svega utemeljeno na uverenju da Srbija treba da zadrži punu vojnu neutralnost i da njeni državni i nacionalni interesi zahtevaju nepristupanje bilo kojem vojnom savezu", rekao je premijer Vojislav Koštunica. Usput je podsetio i da je "NATO bespravno bombardovao Srbiju, da su NATO trupe prisutne u pokrajini i da Ahtisarijev plan koji sada služi kao osnova za jednostrano proglašenje nezavisnosti nedvosmisleno predviđa ničim ograničenu vlast NATO-a na Kosovu i Metohiji".

Tako se u večernjim vestima izjava premijera o principijelnom odbijanju Srbije da uđe u NATO sudarila sa govorom predsednika Borisa Tadića, koji je mladim oficirima, između ostalog, rekao da je "strateški cilj Srbije da njena vojska bude aktivan element u evroatlantskim integracijama i da bude cenjena među partnerima i saveznicima". Predsednik i premijer su se očešali na još jednom mestu: dok je Koštunica na sednici Glavnog odbora svoje stranke rekao da "Srbija mora imati spreman odgovor za slučaj da se ostvare pretnje, pre svega one koje otvoreno upućuju SAD", Tadić je poručio da je Srbija "rešena da interes brani mirnim putem, jer je to jedini način da ih odbrani. Rat na Kosovu nikome ne bi dobra doneo, i bio bi katastrofalan i za Albance, i za Srbe, i za Evropu, i za Rusiju, i za Ameriku".

Sasvim je izvesno da Koštunica sednicu GO DSS-a i izmenu programa nije slučajno zakazao baš za 15. septembar, kao što je jasno da ni Tadićeva opaska o evroatlantskim integracijama (što je termin koji se u domaćoj javnosti već neko vreme doživljava kao eufemizam za pristupanje NATO-u) nije bila improvizacija. Inače, pominjanje evroatlantskih integracija je upravo na insistiranje DSS-a izbačeno iz prezentacionog dokumenta za Partnerstvo za mir koji je ministar inostranih dela Vuk Jeremić nedavno predstavio u sedištu NATO-a u Briselu, mada ga je u svom govoru ipak naknadno uveo na mala vrata.

Otvoreno sukobljavanje predsednika i premijera, baš na dan promocije mladih oficira, u stvari je bilo samo vrhunac spora koji tinja već neko vreme, a koji je otvoren nizom "štancovanih" izjava funkcionera DSS-a o tome da NATO planira da na Kosovu pravi sopstvenu državu, te da Srbija to nikad neće prihvatiti. Analitičari su zaoštravanje odnosa DSS-a prema NATO-u od početka tumačili kao posredan napad na Demokratsku stranku, a nakon subotnje promocije mnogima se učinilo da su odnosi između koalicionih partnera nategnuti do pucanja. Taj utisak je narednih dana pojačan izjavom portparola DSS-a Branislava Ristivojevića da "Tadić nema ovlašćenja da vodi spoljnu politiku Srbije" i to upravo pred predsedničku posetu Tadića jednoj članici NATO-a (Češkoj) i zajednički nastup predsednika i premijera u Londonu pred pregovaračkom trojkom u okviru pregovora o Kosovu.

Tek kada su sve dnevne novine na naslovnim stranama najavile raspad vladajuće koalicije, krenulo se u kontrolu štete: funkcioneri obe sukobljene strane redom su izjavili da je vlada stamena i stabilna i dali se u minimiziranje značaja sukobljenih stavova. U tome se posebno istakao potpredsednik Vlade Božidar Đelić, koji je u dva dana dao više smirujućih intervjua nego tokom ona tri meseca dok je figurirao kao kandidat za premijera.

I tako je stvar legla, bar do prve prilike, jer nema sumnje da će sličnih sukoba između DS-a i DSS-a, po ovom i drugim pitanjima, biti još. Ono što bi moralo da zabrine javnost jeste što jedna tako ozbiljna stvar kao što je odbrana zemlje predstavlja predmet piljarskog prepucavanja, i što su u tu svađu kao statisti uključeni mladi ljudi koji su se upravo zakleli da će svoje karijere posvetiti odbrani domovine.

A u toj svađi potpuno su ispuštene iz vida dve važne činjenice. Prva je da je Srbija, čak i da se Kosovo ne postavlja kao problem, bar nekoliko godina daleko od članstva u NATO. Učlanjenje u ovu organizaciju uključuje složene tehničke predradnje (izrada Akcionog plana, usaglašavanje sistema komunikacija i komandovanja sa standardima NATO-a itd.). Ako se uzme u obzir da nam je za izradu i usvajanje relativno jednostavnog Prezentacionog dokumenta za Partnerstvo za mir trebalo skoro godinu dana (Srbija je postala član u novembru 1996), onda je jasno da ni uz najbolju političku volju članstvo u NATO-u nije na domaku. Sem toga treba ispuniti i političke uslove, kao što je hapšenje Mladića i raspisivanje referenduma (ovo potonje nije formalno obavezno, ali je poželjno). Kad se sve to ima u vidu, onda stav lidera DSS-a podseća na onu izjavu Gručo Marksa da mu ne pada na pamet da uđe u klub koji bi osobu poput njega prihvatio za člana.

Drugi, i mnogo ozbiljniji problem je što vojska Srbije već godinama čeka na Zakon o vojsci, Strategiju odbrane i niz ključnih dokumenata bez kojih se dovodi u pitanje ne samo nastavak reformi nego i funkcionisanje oružanih snaga. Ukoliko se Vlada, Skupština i ostale nadležne institucije hitno ne pozabave ovim problemima, pitanje članstva Srbije u bilo kakvom vojnom savezu, pa makar i sa Rusijom i Belorusijom, više se uopšte neće postavljati.

Dejan Anastasijević