"Traume o kojima se ne govori"; "Vreme" br. 871

Iako je bezbednost u saobraćaju, kako ste i sami rekli, globalni problem, neophodno je pogledati istini u oči i shvatiti da je jedan od najvećih problema u Srbiji manjak kulture i obrazovanja samih vozača.

Ako je za utehu (a nije), situacija je isto tako pogubna i u većini ostalih država koje su nastale raspadom SFRJ.

Ne želim ni najmanje da popujem kako je situacija "mnogo bolja tamo preko grane", ali moje iskustvo sa saobraćajem u Srbiji je iskustvo straha i očekivanja najgoreg svakim minutom provedenim u automobilu. Za samo dva dana u Beogradu, koji još i ima donekle odgovarajuće ceste, imao sam dva bliska kontakta sa drugim autima, srećom bez posledica: na Banovom Brdu, u auto u kojem sam prevožen, udarila je jedna zarđala krntija i naglo je skrenula na glavnu traku, bez žmigavca i gledanja. Srećom, nastradao je samo branik. Drugi put, samo dan kasnije, prevožen u taksiju (koji je takođe vozio kao da nam je pošast za petama), bliski susret sa automobilom, srećom novije proizvodnje, na uglu Kralja Petra i Gospodar Jovanove. Kažem srećom jer pretpostavljam da su i kočnice bile isto tako novije proizvodnje, što me je verovatno poštedelo dužeg boravka u bolnici.

Najgore je što je i moje jednogodišnje dete bilo izloženo tim opasnostima.

Od tada smo izbegavali automobil, držali se širokih pločnika u centru grada i koristili javni prevoz gde je moguće.

Primetio sam kod velike većine učesnika u saobraćaju da su brzine neprimerene kvalitetu puteva i samih automobila. Na magistralnim putevima nije nemoguće videti kako autobus, star nekih minimum 30 godina, pretiče na "punoj crti" kamion ili slično. Bez defanzivnog stila vožnje, nemate šta da tražite za volanom, jer je samo pitanje trenutka kada će se desiti nešto tragično.

Ne sećam se najbolje da li je situacija uvek bila takva, za vreme bivše nam države, ali ovo što vidim danas je zastrašujuće. Od sada u Srbiju, i iz Srbije, idem samo avionom i nosim sigurnosno sedište za dete (što je, na veliku žalost, još uvek strani pojam za Srbiju), za svaki slučaj, ako smo primorani da sednemo u auto.

Najgore je što ispaštaju oni koji nemaju sreću i izbora kao ja: oni koji žive svakodnevno taj teror. Tu najviše mislim na najmlađe; ako požive (da kucnem u drvo) da i sami budu vozači jednog dana, porašće uz svest da je današnji način saobraćaja "normalan" i stvoriće se još jedna generacija tempiranih bombi.

Izgleda da ćemo još dugo plaćati dug devedesetih, za koji u nekim oblastima života nismo ni svesni da smo ga napravili.

Stevan Dragan Dujaković, elektronskom poštom