Ukrajina:
Tajkunski izbori

Nakon vanrednih parlamentarnih izbora u Ukrajini zadržan je podjednak odnos između "narandžastih" i "proruskih" političkih snaga, iza kojih su skoro podjednako raspoređeni interesi ukrajinskih milionera

Na vanrednim parlamentarnim izborima u Ukrajini najviše glasova osvojila je partija proruski orijentisanog premijera Viktora Janukoviča Partija regiona sa oko 34 odsto glasova. Na drugom mestu je "narandžasta heroina" Julija Timošenko, čija je koalicija osvojila oko 31 odsto glasova, dok je na trećem mestu koalicija ukrajinskog predsednika Viktora Juščenka Naša Ukrajina – Narodna samoodbrana koja je osvojila oko 14 odsto glasova. Na izbore je izašlo 62 odsto birača (kojih je ukupno oko 37 miliona), a cenzus od tri odsto prošlo je i nekoliko manjih partija.

Sudeći po rezultatima, jedino iznenađenje na vanrednim parlamentarnim izborima je neočekivan uspeh Julije Timošenko koji govori u prilog oporavka proevropskih "narandžastih" snaga na političkoj sceni Ukrajine. Ono što se može odmah primetiti, iako su "narandžasti" (Timošenko i Juščenko) u znatnoj prednosti, najverovatnije nijednoj strani, ni "proevropskoj" ni "proruskoj", neće biti lako da formira stabilnu vladu i manje stranke će najverovatnije odlučivati o pobedniku.

Zapadna štampa komentariše da su izbori bili fer i demokratski, ali da su demonstranti i snage bezbednosti spremni za novu rundu protesta, ukoliko ne budu zadovoljeni "politički apetiti" obeju strana, što je skoro sasvim izvesno. Znači, vanredni parlamentarni izbori nisu mnogo uticali na promenu političkih stavova u ukrajinskom društvu koje je ionako duboko podeljeno na Zapad i Istok, na "proevropsku" i "prorusku" opciju.

MILIONERI I MILIJARDERI: Prema pisanju ukrajinskog časopisa "Fokus", na vanrednim parlamentarnim izborima kandidovalo se više od pedeset ukrajinskih milionera. Pozivajući se na zvanične prijave o primanjima kandidata, na izborima je učestvovalo 14 milionera čije je bogatstvo izraženo u dolarima i 40 milionera čiji se kapital obračunava u nacionalnoj valuti – grivni.

"Fajnenšel tajms" piše da je ukrajinska politička scena podeljena između dve grupe bogataša, na one koje podržavaju Janukoviča i čiji je interes u industriji na istoku zemlje, i one koje podržavaju Juščenka i Timošenkovu koji svoj interes vide u saradnji sa zemljama Zapada. "Fajnenšel tajms" procenjuje da je rat između te dve grupe tajkuna ili, kako ih u Ukrajini nazivaju, oligarha, nemilosrdan i potpuno destruktivan.

Ukrajinski "Fokus" navodi da su sa spiska milionera najbogatiji iz koalicije Julije Timošenko, najviše milionera ima partija Viktora Janukoviča, iza njega su koalicija Julije Timošenko i koalicija predsednika Viktora Juščenka.

Za narodne poslanike kandidovali su se i milijarderi, kao što je zet bivšeg ukrajinskog predsednika Leonida Kučme, Viktor Pinčuk, koji navodno raspolaže kapitalom od sedam milijardi dolara. Pinčuk je poznat po tome da je upravo preko njega došlo do krize "narandžaste vlade" 2005. godine i raskida političkog savezništva između Julije Timošenko i Viktora Juščenka zbog sporne reprivatizacije železare Krivorižstalj.

Analitičare je najviše iznenadio najbogatiji Ukrajinac Rinat Ahmetov, za koga se smatra da raspolaže kapitalom od 15,5 milijardi dolara, ali koji je na listi časopisa "Fokus" čak na 14. mestu. Pozicija Ahmetova kod mnogih novinara pokrenula je pitanje njegovog političkog takta, jer očigledno da ne prijavljuje svoje realne prihode.

Međutim, ni "narandžasta princeza" Julija Timošenko, nije ušla u spisak sto najbogatijih parlamentarnih kandidata časopisa "Fokus", a za nju se takođe smatra da raspolaže računima na kojima su desetine milijardi dolara i stranim računima o kojima se među ukrajinskim biznismenima i političarima najmanje zna.

Masovno interesovanje oligarha za ulazak u politku ukazuje na to da u Ukrajini ne postoji razrađen sistem parlamentarnog lobiranja, da biznismeni nemaju poverenja u političku elitu i da su, u poređenju sa prethodnim godinama, još i uštedeli na predizbornim kampanjama, koje inače koštaju milione dolara.

Šalu na stranu, ulazak u ukrajinsku politiku najbogatijeg čoveka Rinata Ahmetova i njegove biznis ekipe, na prošlim parlamentarnim izborima 2006. godine, omogućili su mu da kroz političku krizu uveća svoj kapital i ojača političko-ekonomske pozicije. Takva činjenica ne ohrabruje one koji smatraju da, kako se u Ukrajini kaže, "novac voli mir", a posebno su zabrinuti strani investitiori. Ukrajina je poslednjih godina postala interesantna i za investitore iz Srbije, kao što je MK Group, koja ima u planu da u Ukrajini pod zakup na nekoliko decenija obrađuje oko pola miliona hektara zemlje.

ZAPAD: Vanredni parlamentarni izbori nisu važni samo za prevazilaženje unutrašnje političke krize u Ukrajini, već i kao poligon odmeravanja snaga na prostoru bivšeg Sovjetskog Saveza između Zapada (Vašington, Brisel) i Rusije. Nakon naglog i pomalo agresivnog povratka Rusije na međunarodnu scenu uz pomoć autoritarne demokratije Vladimira Putina, većina postsovjetskih republika nakon decenije i po od raspada komunizma krenula je stopama Moskve. Zapadne zemlje smatraju da je demokratija po uzoru na njihovu moguća jedino u Ukrajini i Gruziji, dok su za većinu bivših sovjetskih republika Ukrajina i Gruzija primer za nestabilne države.

"Zapadna veza" između Kijeva i Tbilisija na ukrajinskim vanrednim parlamentarnim izborima medijski je najubedljivije izgledala u noći prebrojavanja glasova, kad je usred konferencije za štampu Juliji Timošenko zazvonio mobilni telefon i ona je na čistom ukrajinskom jeziku primila čestitke gruzijskog predsednika Mihaila Sakašvilija, koji je studirao u Kijevu i magistrirao u Sjedinjenim Američkim Državama. Cela priča sa raspisivanjem vanrednih parlamentarnih izbora pokrenuta je najviše na inicijativu Julije Timošenko u martu ove godine, nakon njenog povratka iz Vašingtona.

Najveći protivnik vanrednih parlamentarnih izbora bio je njihov, uslovno rečeno, pobednik Viktor Janukovič, ali se to može smatrati njegovom predizbornom taktikom. Bilo je uočljivo da je Viktor Janukovič u predizbornoj kampanji koristio novi imidž koji su mu stvorili poznati američki imidž-mejkeri. "PR-tehnolizi" očigledno su hteli da sa njega uklone epitet "proruski". I to je razumljivo, jer je za poslednjih nekoliko godina EU, pored Rusije postala glavni trgovinski partner Ukrajine.

RUSIJA: Iako je na prvi pogled pokušavao da stvori imidž političara koji će sarađivati i sa Zapadom i sa Istokom, jedna od glavnih akcija u predizbornoj kampanji Viktora Janukoviča bila je prikupljanje potpisa za raspisivanje referenduma o uvođenju ruskog jezika kao drugog zvaničnog i neulasku Ukrajine u NATO. Iako su SAD mogle da zatvore oči na Janukovičevu koaliciju sa komunistima u prethodnoj vladi i uvođenje ruskog jezika, protivljenje NATO-u za Vašington bilo je potpuno neprihvatljivo.

Rusija se za sve vreme ukrajinske političke krize i predizborne kampanje, za razliku od mnogih prošlih izbora, ovog puta držala po strani. Iako se preko ispitivanja javnog mnjenja očekivalo da će njihov "prijatelj" Janukovič imati najviše glasova, Ruse je iznenadila visoka popularnost Julije Timošenko, što bi na neki način na prostorima bivšeg SSSR ponovo moglo da ulije optimizam prozapadnim političkim snagama.

Ukrajinu nakon izbora, ne sasvim slučajno, očekuju pregovori sa Rusijom o ceni gasa. S obzirom na to da je na krizu u prošloj "narandžastoj" vladi u znatnoj meri uticalo pitanje cene energenata, to lako može da postane problem i za novu vladu, ukoliko ona ne bude po volji državi Rusiji i njenoj firmi Gaspromu. Zbog poskupljenja gasa u Ukrajini nakon "narandžaste revolucije" 2005. godine, Brisel je kritikovao Moskvu da se putem energetske zavisnosti meša u unutrašnje stvari susedne države.

SECESIJE: Ostaje otvoreno pitanje: da li će tajkuni rastrgnuti Ukrajinu? Teško je proceniti, imajući u vidu da je politička kriza doprinela nagomilavanju kapitala kod pojedinaca, ali i dovela zemlju na ivicu građanskih sukoba. Nakon "narandžaste revolucije" 2005. godine oligarsi okupljeni oko Janukoviča, isti oni koji danas prikupljaju potpise za podršku ruskom jeziku i neulasku u NATO, najavili su referendum o federalizaciji Ukrajine, što su nacionalisti iz zapadne Ukrajine doživeli kao razbijanje njihove vekovne težnje za državnošću. O većoj autonomiji u Ukrajini već godinama govore na Krimu i na Zakarpatju. Sudeći iz svega, unilateralno proglašenje nezavisnosti Kosova moglo bi da izazove širu lančanu rekaciju od one koja se pominje u medijima (Transdnjestarska Republika, Abhazija, Južna Osetija i Nagorno Karabah).

Za Ukrajinu i Srbiju karakteristično je i to da su njihova politička scena i društvo najpolarizovaniji među postkomunističkim zemljama. Ono što je za obe zemlje zajedničko jeste činjenica da ukoliko bi se sutra raspisao referendum o ulasku u NATO, najverovatnije bi u obema državama rezultat bio negativan. A znamo da bez ulaska u NATO nema ulaska u EU. U stvaranju jedne prilično zamršene geopolitičke situacije u svetu u kojoj se topi jednopolarnost, a SAD gube primat u globalizaciji, Ukrajina i Srbija u nailazećim godinama transformisanja međunarodnih odnosa, zbog unutrašnje nestabilnosti najverovatnije će prolaziti kroz pomalo trnovit politički put.

Boris Varga, dopisnik BBC-ja za Jugoistočnu Evropu