"Neuspelo spasavanje nekih redova i pukovnika"; "Vreme" br. 873

Dobro se sećam da je tri-četiri dana pre bombardovanja RTS-a po gradu kolala priča da je RTS sledeća meta, što znači da je informacija koju je neko dobio od NATO-a procirela i brzo stigla u čaršiju. Mislio sam tada da će nam srušiti još jednu zgradu u centru grada na pravdi boga, jer sam bio siguran da su ljudi u RTS-u već na nekom rezervnom položaju! Kada se to desilo i kad je stigla vest da je šesnaest nevinih ljudi – radnika poginulo, nisam mogao da poverujem, bio sam u potpunom šoku i potpuno siguran da su ti nevini ljudi svesno žrtvovani! Ludilo zločinačkog režima je definitivno ovim ogoljeno! Osećao sam se jadno, najjadnije u svom životu. Mislio sam da će posle ove tragedije i oni jadnici koji su birali tog ludaka godinama konačno da shvate koga su birali. Međutim, prevario sam se, mnogi ljudi u mom okruženju i dalje nisu prepoznavali stanje ludila u kome su se i sami našli! Niko u ovoj zemlji neće da prizna sopstvenu krivicu, takav smo narod!

Ti isti ljudi koji i danas sede u vojsci i "ne znaju ništa" isto su se ponašali kada je major Šišić ni kriv ni dužan po njihovoj naredbi oborio helikopter UN-a kod Varaždina. Dobro su znali šta je cilj jer im je posada u Beogradu uredno i na vreme predala plan leta i isti najavila. Ni ti jadni Italijani nisu znali sa kakvim ludacima su došli da sarađuju u "mirovnoj misiji". To je po meni bio ključni trenutak za kasnije stradanje Srbije i njenih građana i definitivno okretanje celog sveta protiv nas. Zašto ovo spominjem? Zato što sam siguran da u vojsci i dalje rade isti oni koji su u svemu tome direktno učestvovali!

Nebojša Radisavljević, elektronskom poštom