Intervju – Lazar Larry Vučković, džezer:
Stara škola

"Najvažniji je osećaj za muziku. Nije dovoljno samo poznavanje nota, muzičar mora da ima poseban osećaj i sposobnost da natera publiku da se naježi. Nešto kao što imaju Romi"

Za "Vreme" iz Kalifornije

Kad se pogleda istorija domaće džez muzike, ono što odmah upada u oči jeste da su naši najuspešniji muzičari svoje karijere napravili u inostranstvu. Duško Gojković, Bora Roković, Mladen Guteša i Lala Kovačev emigrirali su na Zapad pedesetih godina kada je džez muzika od strane socijalističkog establišmenta tretirana kao "imperijalistička propaganda". Egzodus talentovanih džezera se, nažalost, nastavio i krajem prošlog veka, a nema izgleda ni danas da se zaustavi. Stjepko Gut, Bojan Zulufikarpašić, Mikan Zlatković, Rale Mićić i mnogi drugi muzičari poreklom iz Srbije imaju stalne adrese negde u Evropi ili Americi.

Takođe pod naletom istorijskih okolnosti Kotoranin, Lazar Larry Vučković, dospeo je u San Francisko 1951. godine i od tada do danas napravio izuzetnu karijeru kao džez pijanista. On je danas jedna od legendi džez scene tog grada, a za vreme svoje duge karijere svirao je sa mnogobrojnim muzičarima bez čijih se imena ne može zamisliti nijedna ozbiljna džez enciklopedija. Larry je prošle godine napunio sedamdeset godina, a u isto vreme objavio je CD pod naslovom Street Scene. Na disku koji se visoko kotira na američkim džez top-listama prati ga izvanredna ritam sekcija: basista Larry Grenadier i bubnjar Akira Tana. Larry je do sada svega nekoliko put svirao u bivšoj Jugoslaviji, ali su veze sa rodnim krajem i dalje jake. Krajem leta posetili smo ga u njegovom domu u Kaliforniji i tom prilikom napravili sledeći razgovor.

VREME: Kritičari vas nazivaju "a true musician’s musician"… Znači da je vaše sviranje po ukusu samih muzičara. Kako vi to komentarišete?

LAZAR LARRY VUČKOVIĆ: Najvažniji je osećaj za muziku. Nije dovoljno samo poznavanje nota, muzičar mora da ima poseban osećaj i sposobnost da natera publiku da se naježi. Nešto kao što imaju Romi. Publika i kritičari smatraju da ja to posedujem. Plus ja sviram mnogo različitih stilova džeza: bibop, sving, bluz, latin džez…

Vaš 70. rođendan, 8. decembra prošle godine, proglašen je od strane gradonačelnika u San Francisku za Larry Vuckovich Day. Čime ste zaslužili ovu počast u gradu u kom ste proveli skoro šest decenija?

Godinama sam svirao u najboljim džez klubovima San Franciska sa najpoznatijim džez muzičarima. Imao sam priliku da sretnem veličine kakvi su bili Ellington, Basie, Miles Davis, Bil Evans… Naučio sam mnogo od svih njih, a kasnije sam i sam učestvovao u formiranju gradske džez scene tako što sam organizovao festivale i all-star svirke. Nažalost, danas to rade ljudi koji nemaju osećaj za istoriju džeza i za istoriju grada. Ja sam se trudio da promovišem lokalne muzičare i to mi nisu zaboravili. Danas radim SF All Star Festival sa lokalnim muzičarima u Napa Valeju gde sam se pre nekoliko godina preselio.

Došli ste u SAD kao petnaestogodišnji dečak 1951. godine. Rođeni ste u Kotoru. Kako je došlo do toga da se vaša porodica doseli u SAD?

Moj otac je prvi put otišao u Ameriku 1910. godine dok se još osvajao Novi svet. Radio je na brodovima koji su plovili do Aljaske, a onda kao kelner u ekskluzivnim restoranima u Kaliforniji, gde su dolazile holivudske zvezde, kao npr. Charlie Chaplin…Učestvovao je i kao dobrovoljac pri američkoj vojsci u Prvom svetskom ratu, a posle se vratio u Kotor gde je sa svoja tri brata napravio fabriku za izradu maslinovog ulja i kozmetike. Kada sam pre nekoliko godina bio u Kotoru, ljudi su mi rekli da se još sećaju mog oca i stričeva jer su oni bili jako dobri preme svojim radnicima. Za vreme okupacije oni su podržavali Mihajlovićev pokret, ali su u isto vreme pomagali i partizane. Jedno vreme su krili američkog pilota koji je bio oboren u tim krajevima. Kada su komunisti došli na vlast posle rata, moja familija je proglašena za saradnike okupatora, imovina im je oduzeta i stavljeni su u zatvor. Ipak, posle nekoliko godina moj otac je uspeo da se prebaci u Ameriku, a posle njega smo došli moja majka, brat i ja.

Kako je došlo do toga da se zainteresujete za džez muziku i gde ste učili zanat?

Mi smo imali klavir još u Kotoru, a ja i moj brat Andra smo svirali harmonike. U muzičkoj školi imali smo odličnu nastavnicu. Sećam se da je bila Slovenka i da je bila otvorena za razne muzičke stilove, pa nas je čak učila i narodnu muziku. Prvi put kada sam čuo džez na radiju, Bennyja Goodmana i Glenna Millera, i ja sam znao da želim tu muziku da sviram. Već u gimnaziji u San Francisku smo imali bend u stilu George Shearing Quinteta. Počeo sam da uzimam časove kod Vincea Guaraldija i da sviram sa Melom Tormeom i Jonom Hendricksom.

U karijeri ste svirali sa mnogim velikim džez muzičarima: Dexter Gordon, Boby Hutcherson, Jon Hendricks, Duško Gojković, Lucky Thompson, Slide Hempton, John Handy, Mel Thorme, Milt Hinton, Mel Lewis, Chat Baker… Ko je od ovih muzičara najviše uticao na vaš stil sviranja i od koga ste najvise naučili?

Od svih njih sam naučio ponešto. U početku sam dosta naučio od saksofoniste Brewa Moorea koji je svirao u stilu Lestera Younga. John Handy, sa kojim sam svirao, jako je uticao na Charlie Parkera i Sonnyja Rollinsa. Jon Hendriks je najbolji sket pevač za koga ja znam…

Pre tri godine ste snimili album sa Jonom Hendricksom pod naslovom Reunion, kojim ste obeležili četvrt veka zajedničke saradnje. Šta je to što vas je posebno vezivalo za njega?

Jon je direktan link sa bibopom. On peva na način na koji Charlie Parker svira. Napravio je tekstove za mnoge kompozicije koje su izvodili Basie, Ellington i Parker. Sviranje sa njim je kao čas istorije džez muzike. Kada sam 1968. godine prvi put svirao u Jugoslaviji, poveo sam Jona i imali smo veoma uspešne koncerte, a nastupili smo i na televiziji.

Na ploči Blue Balkan koja je izašla 1980, a pre nekoliko godina reizdana je na CD-u, obradili ste nekoliko naših folklornih melodija i među prvima predstavili etno muziku Balkana američkoj publici. To su radili skoro svi jugoslovenski džez muzičari koji su svoju karijeru gradili u inostranstvu: Duško Gojković, Bora Roković, Lala Kovačev, Stjepko Gut… Kako objašnjavate tu vezanost naših džez muzičara za folk muziku Balkana?

To je jedna prirodna veza. Američka muzika, pogotovo bluz, ima slične molske tonove i lestvice kao naša folk narodna muzika. Duško je još sredinom šezdesetih snimio ploču pod nazivom Swinging Macedonia i on je prvi u tome. Ja sam sa Duškom svirao po Evropi u to vreme, a kad sam se vratio u San Francisko formirao sam svoju grupu i počeo da komponujem na naše folk motive, kao npr. Blue Balkan, Belgrade Blues, Lazino kolo, O javore, Jadranske noći i tako dalje. U Americi moju ploču Blue Balkan smatraju za jednu od prvih ploča etno džeza.

Kako biste vi definisali svoj stil i u koju džez struju biste sebe svrstali?

Zavisi pred kojom publikom nastupam. Ako je to festivalska publika koja je kreativna i otvorena, sviram malo slobodniju formu džeza, a u klasičnim džez klubovima sviram ono što se zove straight ahead. Volim da mešam različite stilove – bibop sa modernim, ali ja sam bazično tradicionalista.

Ima li šanse da uskoro ponovo zasvirate sa Duškom Gojkovićem?

Ja sam za Duška čuo još dok sam bio đak kod Vincea Guaraldija. On je kao student nastupio na Newport Jazz Festivalu i bio zapažen kao jako talentovan. Njemu je kasnije u karijeri jako mnogo pomogao Aleksandar Živković, naš poznati džez promoter iz Nemačke. Duška sam sreo u u Minhenu 1968. i postao sam član njegovog internacionalnog džez kvinteta. Izašla je i jedna naša ploča iz tog perioda – uživo iz minhenskog Domicile kluba. Ponovo smo svirali zajedno kad je Duško polovinom osamdesetih gostovao u Bay Areji, tj. snimili smo album Blues for Red. Posle toga više nismo nikad svirali zajedno i moram priznati da sam bio prilično razočaran što me Duško nije pozvao kada je organizovao onaj gala koncert u Beogradu povodom dvestogodišnjice Prvog srpskog ustanka.

Pre nekoliko godina obnovljen je Beogradski džez festival. Je li vas neko od organizatora kontaktirao oko eventualnog nastupa na festivalu?

Još nije, i to je još jedno veliko razočaranje za mene. Znam da su organizatori u Beogradu, uostalom kao i na svim svetskim festivalima, pod pritiskom da budu savremeni i da predstave moderna strujanja u džezu danas, kao npr. Charlija Huntera ili Johna Scofielda, koji ustvari i ne sviraju jazz, pa su zbog toga rezervisani prema nama koji predstavljamo old school.

U kvartetu sa vama svira Beograđanin Buca Nećak, sin kompozitora Aleksandra Nećaka. Kako je Buca dospeo u San Francisko i kad ste počeli da sarađujete?

Buca je došao u SAD u ranim sedamdesetim godinama. Kad smo se upoznali živeo je u Sakramentu, a proveo je nekoliko godina u Japanu. Buca je izuzetno talentovan muzičar i kako mi to kažemo – dobro svinguje.

Živeli ste dugo u San Francisku, a pre nekoliko godina ste se preselili ovde na sever u kraj koji se zove Vajn Kantri, gde se proizvode čuvena kalifornijska vina. Da li ste se zasitili gradskog života i šta je glavni razlog preseljenja?

Pre svega, nema više toliko mesta gde se svira džez u San Francisku. Pre dvadesetak godina, npr. samo u ulici Brodvej bilo je nekoliko džez klubova: Jazz Workshop u kome su svirali Cannoball Adderley i Miles Davis; El Matador gde je nastupao Joao Gilberto; Sugar Hill gde su pevali Big Joe Wiliams, Carmen McRae, Jon Hendricks; Basin Street West gde je svirao Duško sa orkestrom Woodyja Hermana… Nažalost, sada su tamo sve striptiz klubovi i taj garbidž. Na drugom kraju grada bio je Bop City Club, u kome se sviralo od jedan do šest ujutro. Tu su muzičari kao npr. Ellington, Miles, Charile Parker, Ella Fitzgerald dolazili na džem-sešne posle nastupa u drugim klubovima. Toga više nema u gradu, a ovde u Napa Valeju gde dolaze turisti ima mnogo dobrih mesta za sviranje. S vremena na vreme sviram i u San Francisku, a putujem dosta po Americi. Na jesen idem u Čikago, Detroit i Njujork, gde ću u Lincoln Centeru nastupiti sa legendarnom pijanistkinjom Marian McPartland.

Šta biste savetovali mladim džez muzičarima koji tek počinju svoju muzičku karijeru? Na šta treba da obrate pažnju?

Preporučio bih im da prouče istoriju džez muzike. Kao što slikari, da bi mogli da slikaju apstraktno i moderno, moraju da nauče prvo da slikaju realistički. Mladi džez muzičari moraju da nauče prvo regtajm, sving i bibop i onda da te stilove povežu sa modernim džezom, jer ako preskoče tradiciju ta praznina će se osetiti u njihovom sviranju, bez obzira na to koliko su tehnički dobri.

Spasa Bošnjak