Svet bezbednosti:
Ekspanzija privatnih vojski

Privatne vojne kompanije podsećaju na plaćeničke vojske iz srednjovekovne Evrope, koje su se nalazile u službi tadašnjih vladara

KO JE KO: Različite uniforme u Iraku

Privatne vojne kompanije (ili vojne korporacije, vojne firme, privatne bezbednosne agencije, kako se drugačije nazivaju) spadaju u novije fenomene u sferi bezbednosti. Njihov nastanak i uloga u savremenim konfliktima rezultat su internacionalizacije bezbednosnog sektora posle kraja hladnog rata. Prema Dejvidu Ajzenbergu, iz Američko-britanskog saveta za bezbednost (BASIC), nekoliko ključnih okolnosti bitno je za nastanak i razvoj savremenih privatnih vojnih i bezbednosnih kompanija. Pre svega, smanjivanje vojnog i obaveštajnog aparata posle kraja hladnog rata ostavilo je na stotine hiljada profesionalaca širom sveta bez posla. Kraj blokovske podele pokrenuo je mnoge etničke konflikte širom sveta. Kako ni SAD ni Rusija više nije morala da ih brzo rešava, privatne vojne kompanije bile su tu da popune vakuum i pomognu nekoj od strana u sukobu. Najzad, liberalno shvatanje države, po kome ona treba da ima minimalnu ulogu u društvu, predstavljalo je teorijsku osnovu za privatizaciju tradicionalnih državnih funkcija, ukjučujući i one u sferi bezbednosti.

NOVI IZAZOVI I PRETNJE: Odsustvo blokovske pretnje promenilo je shvatanje bezbednosti i novih izazova. Pristup po kome glavna pretnja po bezbednost jedne zemlje dolazi od neprijateljskih država i saveza gotovo je napušten. Prema modernom shvatanju, glavni problem predstavljaju terorizam, organizovani kriminal i etnički sukobi, proliferacija nuklearnog oružja itd. To zahteva i reorganizaciju vojske, policije i obaveštajnih službi, što su države počele da sprovode. Teroristički napadi na Njujork i Vašington 11. septembra 2001, i američke intervencije u Avganistanu i Iraku koje su sledile, ukazale su na propuste u organizaciji čitavog odbrambenog aparata koji su u to vreme SAD posedovale. Ponovo se pojavila potreba za dodatnim kadrovima, kako za poslove koje tradicionalno obavlja vojska tako i u obaveštajnim strukturama. U nemogućnosti da brzo reše problem nedostatka kadrova, države su se okrenule uslugama privatnih kompanija.

Privatne vojne kompanije su kao i sve druge firme, osim što pružaju ekspertizu u ovoj oblasti. Njihove usluge kreću se od savetovanja i obuke do učestvovanja u konfliktima, prodavanja oružja bez obzira na eventualni embargo, obaveštajnog rada. Ove kompanije mogu se grubo podeliti na privatne vojne (deluju ofanzivno, učestvuju u borbama) i privatne bezbednosne, koje deluju defanzivno i pružaju usluge obezbeđenja, savetovanja, obaveštajne usluge itd. Najveće privatne kompanije deluju i kao vojne i kao bezbednosne. Zaposleni u ovim kompanijama su uglavnom bivši vojnici, oficiri ili obaveštajci. Rad za firmu koja pruža usluge iz sektora bezbednosti jeste ono što ih razlikuje od običnih plaćenika koji rade za onoga ko im više ponudi. Gotovo sve kompanije tvrde da poseduju kodeks ponašanja koga se zaposleni moraju pridržavati. Prisutne su gotovo svuda, od prostora gde postoji neki konflikt do država koje reformišu sektor bezbednosti. Najinteresantnija područja za rad su Irak, Avganistan i, tradicionalno, Afrika.

Privatne vojne kompanije podsećaju na plaćeničke vojske iz srednjovekovne Evrope, koje su se redovno nalazile u službi tadašnjih vladara. Naravno, običaj korišćenja civila po ugovoru za vojne potrebe postoji oduvek. Što se tiče najvećih svetskih sila, poput SAD, do Vijetnamskog rata one su uglavnom obavljale poslove vezane za logističku podršku vojnim naporima, poput transporta, medicinskih usluga itd. Sa ratom u Vijetnamu uloga "privatnika" počinje da se menja. Sve veća kompleksnost vojne opreme učinila je do vojske zavisnim od privatnih ugovarača, tehničara i stručnjaka koji rade rame uz rame sa vojnicima. U poslednjih petnaestak godina uloga privatnih vojnih kompanija drastično je porasla. Prema informacijama BASIC-a, u vreme Zalivskog rata 1991. odnos ugovorača i vojnika bio je 1:50, dok je u aktuelnom ratu u Iraku 1:10.

NAGLI PORAST: Počev od terorističkih napada na Njujork i Vašington 2001, broj privatnih vojnih kompanija naglo počinje da raste. Sa ratovima u Avganistanu i Iraku, američka i vlade ostalih država koje učestvuju u tim konfliktima počinju da troše veliki novac na usluge privatnih vojnih kompanija, tako da je to postao ozbiljan biznis, sa obrtom od oko 100 milijardi dolara godišnje. U svetu postoji na stotine ovakvih firmi. Najviše ih ima u SAD i Velikoj Britaniji, ali i u Izraelu, Kanadi, Južnoafričkoj Republici, Australiji... Ima ih, naravno, i iz zemalja bivšeg istočnog bloka, ali se čini da se još nisu dovoljno probile na tržištu. Najpoznatija istočnoevropska firma ovakvog tipa je ruska Omega. Najveće kompanije, poput Blekvotera, Halibartona, Krola, Čelične fondacije, raspolažu pravim privatnim armijama sa do 20.000 ljudi. Imaju svoje kampove za obuku, poligone, vozila od blindiranih automobila do aviona, lobiste itd. Američka i britanska vlada su i najveći poslodavci i, prema nekim procenama, oko 70 odsto novca koje kompanije zarade dolazi od njih.

Privatni vojnici u Iraku čine drugu najveću armiju u toj zemlji, sa oko 48.000 pripadnika. Povećana potreba za njihovim angažovanjem pojavila se nakon što su glavne operacije na frontu završene. Prema Dejvidu Ajzenbergu, za ovo postoje dva osnovna razloga. Američka administracija nije poslušala savete vojnog vrha i ušla je u Irak sa manjim brojem vojnika nego što je bilo potrebno. Privatne kompanije morale su da budu angažovane da bi radile na logističkoj podršci i obezbedile redovno snabdevanje vojske. Drugi razlog su poslovi rekonstrukcije Iraka, i potreba za dodatnim obezbeđenjem, kako političara, biznismena i korporacija tako i naftovoda, rafinerija itd. Dakle, privatne vojne kompanije u Iraku obavljaju široki spektar poslova, počev od upravljanja bespilotnim letelicama, održavanja kompjuterskih sistema, sistema za navođenja, sistema za osmatranje. Angažovani su i na zaštiti konvoja za snabdevanje, obezbeđenju iračkih političara, stranih diplomata, zatvora...

Položaj privatnih vojnih i bezbednosnih kompanija razlikuje se od države do države. Neke države delegirale su im razne funkcije u bezbednosnom i obaveštajnom radu (SAD, Rusija, Kanada). Druge koriste njihove usluge, uz monopol državnih struktura nad poslovima bezbednosti (Izrael, Francuska, Kina), dok su treće zadržale monopol državnih institucija, ali tolerišu i postojanje privatnog sektora (Nemačka, Italija, Španija). Države na različite načine tretiraju i njihove aktivnosti u inostranstvu. Prema informacijama Centra za demokratsku kontrolu oružanih snaga iz Ženeve, praksa SAD jeste izvoz bezbednosnih usluga koji se tretira kao izvoz dobara. Kompanije moraju da imaju licencu, i formalno su pod kontrolom američkog vojnog atašea u dotičnoj zemlji, ali praktično imaju gotovo punu slobodu u radu. Da li će skandal koji su napravili pripadnici Blekvotera u Bagdadu pre više od mesec dana nešto promeniti, tek će se videti. Drugi pristup karakterističan je za Južnoafričku Republiku, koja nastoji da rad ovih kompanija stavi pod punu kontrolu vlade.

Postojanje i rad ovakvih kompanija otvaraju mnoga pitanja. Pre svega, njihov položaj još nije do kraja definisan u nacionalnim zakonodavstvima kao ni međunarodnim pravom. Neki autori ističu i da je samim njihovim postojanjem ugrožen jedan od temeljnih principa države, po kome samo država ima monopol nad primenom sile. Kritike na račun privatnih vojnih kompanija uglavnom idu u tom pravcu. Po njima, privatizacija sektora bezbednosti otvara velike probleme, čije se posledice ne mogu uvek predvideti, i koje nadilaze skandale koje plaćenici naprave. Pre svega, privatna vojna kompanija razlikuje se od regularne vojske onoliko koliko se i privatna firma razlikuje od državne institucije. Vojska postoji da bi služila interesima države, dok je cilj privatne kompanije profit. Samim tim, i poveravanje osetljivih poslova privatnim kompanijama, deljenje obaveštajnih informacija sa njima može nositi velike rizike, jer kasnije one mogu da rade i za protivničku stranu. U praksi se pokazalo i da je veoma teško ostvariti punu kontrolu nad njihovim radom. Zakonodavstvo i nadzor, bar u slučaju SAD koje najviše i koriste njihove usluge, nisu išli u korak sa vremenom i praksom, bez odgovarajućih pravila, pa se uglavnom reagovalo kada se pojavi neki problem. Na kraju, nije jasno kuda čitava priča vodi. Da li su to vojske budućnosti? Da li je moguće da u budućnosti, na primer bogata državica sa malim brojem stanovnika i ograničenim resursima preko noći postane vojna sila? Kako će izgledati borba ovih kompanija za tržište? Ipak, čini se da je potreba za njihovim uslugama bila odlučujuća prilikom legalizacije njihovog rada i delovanja. Političari su brzo uvideli da angažovanje privatne vojne kompanije umesto regularne vojske može imati velike prednosti. Zaposleni u privatnim kompanijama su uglavnom vrhunski profesionalci, vrlo dobro plaćeni, koji (ako je reč o ozbiljnoj firmi) odlično obavljaju svoj posao. Firme poput američkog Blekvotera i britanskog Ernesta su finansijski i kadrovski fleksibilnije i brže u reagovanju od velikih država. Kada je potrebna specifična usluga – iznenadno obezbeđenje neke važne privredne ili humanitarne operacije, na primer – država, čak i najbogatija, zavisi od budžetskih stavki. Velika firma može da reaguje odmah. Uz pomoć ovakvih firmi države mogu u tišini da obavljaju izvesne poslove (prodavanje oružja državi pod embargom) bez direktnog mešanja. I, naravno, javno mnjenje, tradicionalno osetljivo na pogibiju svakog redovnog vojnika, po pravilu se ne obazire mnogo na smrt plaćenika.

EX-YU: Privatne vojne kompanije delovale su i na prostoru bivše Jugoslavije. Najprisutnija je bila MPRI (Military Professional Resources Incorporated) iz Virdžinije (SAD). Ovu kompaniju je najpre angažovala hrvatska vlada 1994. MPRI je obavljao razne poslove, od nabavke oružja, reorganizacije (neuspešne) hrvatskog Ministarstva odbrane do obuke Hrvatske vojske uoči operacije "Oluja". Ostali su do smrti Franje Tuđmana i smene vlasti u Hrvatskoj. Posle potpisivanja Dejtonskog sporazuma kompanija aktivnosti širi i na Bosnu, gde je takođe radila na reformi oružanih snaga. Nešto kasnije, 1997, MPRI odlazi u Makedoniju i sa vladom te zemlje zaključuje ugovor o pomoći u reformi vojske. Novac je obezbedila američka vlada, kao deo paketa vojne pomoći. Njihov rad na reformi makedonskog sektora bezbednosti takođe je bio neuspešan, jer su koristili američke šeme, koje nisu mogle da se primene u Makedoniji. Za rad ove kompanije u Makedoniji vezano je i nekoliko skandala, u vezi sa sukobima makedonske vojske i tzv. Albanske nacionalne armije (ANA) 2001. godine. Tada se saznalo da je kompanija obučavala Agima Čekua u Hrvatskoj. Među zarobljeniim albanskim pobunjenicima pronađeno je i 17 osoba iz MPRI-ja, pa je otkriveno da je kompanija u isto vreme radila za obe strane u sukobu. Posle toga MPRI odlazi sa ovih prostora. Veliku pažnju privukao je i slučaj koji se desio u BiH 1999, kada je nekoliko pripadnika američke privatne vojne kompanije Din korp (DynCorp) optuženo da je učestvovalo u trgovini belim robljem. Njima je suđeno u SAD. Sličan skandal desio se i u Sijera Leoneu, sa britanskom kompanijom Sanlajn (Sunline), koja je takođe pomagala obe strane.

Marko Savić