Lisica i ždral Kratak susret Na radiju sam juče slušao raspravu: šta ima Srbija što niko drugi ili skoro niko drugi nema, kako šta, pa dušu

piše: Ljubomir Živkov

Nemamo privredu, nemamo radne navike, nemamo robu, ne držimo reč, ali imamo dušu, široku slovensku dušu, a sad i razvijenijima dolazi iz dupeta u glavu da je duša važnija od svakog materijalnog bogatstva i nije dalek dan kad ćemo ono što nas krasi isporučivati civilizacijama koje nas šiju u onome što mi ovako duševni naravno da nemamo, a to je kleti novac. Rusi imaju najveću dušu, ali i mi smo tu negde, e sad, Rusi imaju kojekakva rudna bogatstva, mi ne, pa naša duša spada u monokulture i razvijene zemlje mogle bi da nas ucenjuju iako im je jasno da bez duše neće one moći još dugo. Ako Zapad krene da sam određuje i kontroliše cenu duše, Rusi su tu, našoj duši udariće slavni ruski pečat i plasiraće je kao originalno rusku, ali šta ako na čelo Rusije dođe pripadnik neke manjine? Svetsku jagmu moramo dočekati spremni, da ne zapomažemo kao malinari što duše idu ispod cene, što se kvare, i što bi na skladištenju i transportu neko da se preko noći obogati na račun onih u kojima su duše obitavale do sudnjeg časa odnosno konjunkture; ako kod Gogolja možete u radnji kupiti dva metra žene, zašto da ne bude i tri galona srpske duše: paper or plastic? – pitaće kasirka, srpska duševnost postaće hit u svetu, pojaviće se falsifikovane naše duše, iz celog sveta tražiće se da naši zavodi veštače, pa samo od toga ima da živimo bolje nego onaj institut iz Visbadena.

Kako da bez ikakvih izdataka a uz neznatan napor i vi date ton Sajmu knjiga

Naspelo nekom novinaru da sačini antologiju savremene domaće satire pa zaključio da mu drugi autori nisu ni potrebni. Što bi među književnike i druge poslenike javne reči, ionako surevnjive i vazda nesigurne u sebe, unosio razdor – iz svog petnaestogodišnjeg opusa probraće najuspelije primerke i punonadežno ih ponuditi publici te nekolicini kritičara koje lično zna i od kojih očekuje sve najbolje.

Na prodaju bi blagotvorno uticao naslov DOBITNIK NIN-ove NAGRADE, zaista – šta bi se desilo da neko tako nazove svoje delo a nije dobio niti će ikad dobiti nagradu slavnog nedeljnika? Još pre svog paraknjiževnog prvenca – koji dožive žalostan trgovački slom – po glavi mu se vrzmao naslov POSNE SLAVE – RECEPTI I SOZERCANIJA koji bi privukao mnogog kupca... Njegov izdavač (Narodna gradska biblioteka u Zrenjaninu) želeo je da na Sajmu knjiga najavi zbirku njegovih tekstova koja će se pojaviti na prolećnu ravnodnevicu 2008. tačno u podne, autor nije imao naslov, najposle, zašto bi publika svaki put bila stavljena pred svršen čin? Zašto ne raspisati javni konkurs, tender takoreći, za najprikladniji naslov – ne duži od deset reči i koji treba čim prije a najdocnije do Sretenija 2008. poslati na adresu ljzivkovŽvreme.com?!

Tako je. Pod naslovima koji uđu u uži izbor (kom. 5) biće objavljeni odgovarajući, još nenapisani tekstovi u "Vremenu" ili "Yellow Cabu", a pobednički predlog naći će se na naslovnoj strani knjige u tvrdome bogami povezu! Utičite i vi u okviru svojih mogućnosti na naredni sajam knjiga, dajte ovoj međunarodnoj smotri svoj lični pečat!

Kako sam salutirao Drecun Milovanu

Na Sajmu knjiga bilo mi je pretoplo, povrh toga, kao i svuda gde je obilje istog obuzeo me umor pa sam se brže-bolje obreo opet u međuhalju Beogradskog sajma gde me je sa bilborda strogo odmerilo ne znam da li vojno da li građansko lice na službi u JNA, ukratko, Milovan Drecun: "A, tako dakle, tvoj omiljeni izdavač je ’Perper’, moj Rat na Kosovu vidim nisi kupio..." Pogledam sa dužnom pažnjom portret, autor očešljat i izbrijan kao da će sad garnizonska smotra, u zelenom je vojnom džemperu koji ima ona mal' ne rekoh britanska ojačanja na ramenu i laktovima, Drecun je u natrpirodnoj veličini pa se jasno vidi i amblem – VOJSKA JUGOSLAVIJE, PRIŠTINSKI KORPUS, ma je li to bio džemper koji je pisatel’ zaista dužio?! Ako nije, ko mu je dozvolio da se u vojnoj opremi slika, ko je Koštunici dao onu nesrećnu pušku da se slika kao branilac Kosova? Je li dežurni oficir prethodno izvadio šaržer kako ne bi došlo do samopovređivanja budućeg vladara? Nesrođen sa poluatomatskim oružjem mogao je doktor pravnih nauka da nehotice spraši koji hitac u fotografa ili u nedužnog člana partijske svite usled čega bi istorija Srbije krenula posve drugim tokom. Kakve su to vojske (ili je reč o istoj armiji?) koje civilu, amateru ili stranom državljaninu daju jedni džemper, drugi pušku, treći mitraljez, kao što je srpska vojska dala Limonovu? Bi li meni Vojska Srbije sad dala uniformu pukovnika avijacije, da se slikam u kokpitu MIG-a radi reklame moje knjige Dejtonski nesporazum, ili Zbogom oružje? Bi li mi SPC ustupila službenu odeću episkopa da u Hilandaru poziram za korice mog bestselera Posne slave – recepti i sozercanija? Možda bi mi svi i izašli u susret, vojska voli svoje hroničare, reporterke zar nisu dobijale maskirne uniforme, nađen je bio i broj za Šešelja, jedino je šubaru kupio kod nekog ćurčije u Pazovi... A možda je Drecun penzionisani oficir koji uza sve vojničke vrline ima i književnog dara, v takom sluchae džemper nemo ama rečito svedoči da je rat na Kosovu opisan perom nepalog borca... Pomerim se pola koraka udesno, vojni džemper poče da curi u neprimekjenost kao kimono one gejše sa hemijske olovke kad smo bili deca, šta, ipak nije oficir?!... Kao da me je čuo, džemper se u taj mah nanovo pope do Adam-Drecunove jabučice, još zeleniji i još stvarniji, amblem VJ izoštri se još više, na levoj nadlaktici tek tad spazih poderotinu od dušmanskog šrapnela, desna šaka mi sama krete ka zulufu a srednji prst leve ruke priljubi se uz šav nogavice.