Ugovor umesto ustava:
Lepota lisabonskog kompromisa

Kao što već biva u krupnim odlukama lidera EU, posledice neće biti vidljive odmah. Reforma institucija i uprošćena procedura donošenja odluka biće u potpunosti usaglašena sa Ugovorom tek za deset godina

Tiho i bez mnogo pompe, u gluvo doba noći, ustav Evropske unije, odbačen pre dve godine na plebiscitima u Holandiji i Francuskoj, doživeo je reinkarnaciju nadomak Lisabona. Nešto pre dva sata po ponoći lideri Evropske unije, njih dvadesetsedmoro, izbauljali su iz sale nakon osmočasovne sednice i posegnuli za šampanjcem ne bi li čitavom događaju dali glamurozniji ton. "Danas je rođen Ugovor iz Lisabona", ponosno je novinarima obznanio blagovesti premijer Portugala Žoze Sokrateš, domaćin samita. "Ovo je pobeda Evrope", dodao je.

Šampanjcu uprkos, radost retko prati samite EU-a, pa ni u tekstu novog ugovora nema pomena o Betovenovoj "Odi radosti" kao himni ujedinjene Evrope. Dugački tekst ustava, oko koga su se članice EU-a usaglašavale bezmalo tri godine, pretočen je u još suvoparnije štivo od koga su ugovori po običaju satkani. Tekst ustava, na oko 200 stranica, nije bio bestseler ni pre dve godine, kada je ta tema još bila vruća, pa je verovatno da velika većina građana neće mariti da se upozna sa sadržajem Lisabonskog ugovora. Ali, u tome i jeste lepota lisabonskog kompromisa jer ovoga puta nije ni zamišljeno da se građani EU-a, izuzev u Republici Irskoj, izjašnjavaju na referendumima. Na taj način izbegnuta je opasnost da mukotrpno usaglašavani konsenzus oko instutucionalne reforme EU-a doživi fijasko kao onaj od pre dve godine, sve dok se tekst ne zove ustavom, i dok niko slučajno ne pomisli da je EU na pomolu da postane superdržava.

DOSADNA VERZIJA USTAVA: Bez obzira na ime, Ugovor iz Lisabona samo je dosadnija, destilovana verzija prvobitnog nacrta ustava. Ustav je, tako, prokrijumčaren, građani su uhvaćeni na spavanju, a parlamenti država članica na raspolaganju imaju čitavu narednu godinu da ratifikuju Ugovor. Da je reč o manje-više istom tekstu, priznao je jedino Berti Ahern, premijer Irske, za sada jedine države u kojoj će izvesno biti održan referendum. On je izjavio da se 90 odsto Ugovora iz Lisabona sastoji od nesuđenog ustava EU-a. Nevolja je što ova činjenica nije promakla ni opoziciji u Velikoj Britaniji koja zahteva od premijera Gordona Brauna da održi obećanje koje mu je u amanet ostavio Toni Bler i raspiše referendum o ovom pitanju. Referendum koji ima veze sa EU-om usred izborne kampanje nikako ne odgovara premijeru koji ni posle četiri meseca, koliko je na toj funkciji, još nije posetio Brisel, ali pritisak raste i unutar vladajućih laburista koji su se pridružili zahtevu torijevaca. Od građana Velike Britanije poslednji put je traženo mišljenje o EU-u pre više od 30 godina, i tad sa veoma krupnim povodom – o članstvu u EU-u.

Kao što već biva u krupnim odlukama lidera EU-a, posledice neće biti vidljive odmah. Reforma institucija i uprošćena procedura donošenja odluka biće u potpunosti usaglašena sa Ugovorom tek za deset godina. Tada će se u Savetu ministara (u kome su predstavljene vlade članica) odluke donositi većinom glasova po sledećoj formuli: odluka može biti doneta ako se za nju izjasni 55 odsto predstavnika, pod uslovom da oni predstavljaju 66 odsto ukupnog stanovništva u EU-u. To će obuhvatiti najmanje pedesetak oblasti u kojima se danas odluke donose isključivo jednoglasno, kao što su pitanja vezana za migracije i saradnju pravosudnih i policijskih organa. Na ovaj način biće uprošćen proces donošenja odluka u zajednici koja danas okuplja 27 zemalja, a namera joj je da se i dalje širi.

Evropski parlament, jedina institucija EU-a koja podleže izbornoj volji građana, imaće veća ovlašćenja, dok će Komisija (ili "vlada" EU-a) biti "skraćena" za trećinu. Neće svaka država odsad moći da ima svog komesara u Briselu, već će buduću "vladu" EU-a činiti 18 umesto 27 komesara koliko ih je danas, ali će ostati moćna funkcija predsednika Komisije.

Neće više biti ni rotirajućeg predsedavanja na svakih šest meseci. EU će ubuduće imati svog predsednika koji će taj mandat obavljati dve i po godine ili najduže pet. Na tom mestu viđena je osoba ranga bivšeg predsednika vlade ili države, a kao potencijalni kandidat najčešće se pominje ime bivšeg britanskog premijera. On ili ona će predstavljati EU u inostranstvu, baš kao i budući ministar spoljnih poslova, koji se, naravno, neće tako zvati. Objedinjavanjem dve funkcije – visokog predstavnika i komesara za spoljne odnose – ugovorom je stvorena funkcija šefa evropske diplomatije, ali će on i dalje morati da se rogobatno predstavlja kao visoki predstavnik EU-a za spoljnu politiku i bezbednost.

BRISELSKE TROJKE: Britanski "Ekonomist", koji poput ostalih vodećih listova s cinizmom gleda na novo čedo EU-a, primećuje kako je "EU zapravo dobila trojke", i očekuje surevnjivost između predsednika Komisije, predsednika EU-a i šefa diplomatije. A upravo je polje zajedničke spoljne i bezbednosne politike mesto na kome se do konsenzusa najteže dolazi. Ideja o evropskom jedinstvu na planu spoljne politike prilično se ugruvala nakon rata u Iraku, a razlike su vidljive i u Avganistanu gde se tek pojedine države EU-a bore protiv talibana, dok druge, poput Italije i Nemačke, svoje vojnike drže podalje od ratnih zona. No, postoje oblasti koji se tiču spoljne politike, a u kojima je saglasnost lakše postići, što može da bude okosnica nove i uticajnije evropske diplomatije. "Ukoliko se EU usaglasi oko energije, klimatskih promena i migracija, eto joj i spoljne politike. To ne liči na vođenje spoljne politike na kakvu smo navikli, ali to je to", kaže jedan evropski diplomata.

Srećna je okolnost što su stavovi nemačke kancelarke Merkel, britanskog premijera Brauna i francuskog predsednika Sarkozija u saglasju koje nije vladalo među njihovim prethodnicima. Dolaskom Sarkozija na čelo Francuske, ljubav prema Americi više nije tabu, što je otvorilo put ka jačanju transatlantskog jedinstva. "Ovo je pravi trenutak za Evropu, ili bi bar trebalo da bude", kaže jedan francuski diplomata za britanski "Gardijan". "Za tango jeste potrebno dvoje, ali da biste imali uticaj mora da vas je bar troje." No, ta srećna okolnost može lako biti protraćena. Sve troje je pohitalo sa samita u Lisabonu da se suočava sa problemima kod kuće. Angela Merkel, donedavno nekrunisana kraljica EU-a, sve manje odaje utisak "čelične ledi" za kakvu se izdavala na početku. Socijaldemokratska partija, mlađi brat u velikoj koaliciji na čijem je čelu kancelarka Merkel, konsolidovala se ulevo, što joj otežava posao oko sprovođenja reformi. Gordon Braun se u osvit samita u Lisabonu trudio da se distancira od EU-a, tvrdeći da su sve "crvene linije" odbranjene i da Britanija ni za pedalj nije čvršće vezana za Brisel. "Većina zemalja EU-a ionako se priklonila britanskom pogledu na svet", smatra Mark Lionard iz novoosnovanog Evropskog spoljnopolitičkog saveta (koji je zamišljen po ugledu na američki pandan). "Braun ima fantastičnu priliku, ali se usteže da kaže bilo šta lepo o EU-u iz straha od reakcije kod kuće."

Najophrvaniji u trojci je svakako francuski predsednik koji je pored razvoda prinuđen i da se bori sa masovnim štrajkovima u Francuskoj, i ostali će morati da sačekaju da Sarkozi dođe do daha.

Ali, pre svega ovoga, Evropska unija mora sa sobom da reši još mnoge dileme i da odluči da li će ovim nesigurnim vremenima da se kreće kao "ekonomski div i politički patuljak".

Duška Anastasijević