Poslednji krug pred veliki prasak VREME 877

U "Vremenu" br. 877 objavljen je tekst novinara Slobodana Bubnjevića "Poslednji krug pred veliki prasak". Razumljiva je fascinacija autora najvećim istraživačkim postrojenjem dosad sagrađenim, velikim sudaračem hadrona (Large Hadron Collider, LHC) u Evropskom centru za nuklearna istraživanja CERN, u blizini Ženeve. Istini za volju, profilu nedeljnika kakav je "Vreme" verovatno bi odgovarao nesto viši stručni nivo nego što je jezik gimnazijskog oduševljenja naučnom fantastikom kojim je pisan ovaj tekst. I kako to obično biva u našem narodu, ophrvanom dubokim kompleksima i nepoznavanjem življenja van granica Srbije, a istovremeno frustriranom zbog uskraćenog, a odnekud stečenog prava da i njemu besplatno pripadne deo blagodeti zapadne civilizacije, pogled na Srbiju, svoju zemlju, po pravilu je ispunjen podsmehom, malicioznošću i razornom malodušnošću koja počinje sa "A kod nas ...", a zaključuje da "ovde nikada neće biti bolje". To je nešto u čemu zaista prednjačimo: malo je naroda u zapadnoj civilizaciji koji tako loše i prezrivo mišljenje imaju o svojoj zemlji kao mi. Taj kliše o lošoj Srbiji koji, razume se, nije potrebno ni dokazivati niti potkrepiti bilo kakvim podatkom, ovog puta je praćen grubom neistinom da "država Srbija, kako to već biva, ne plaća redovno svoju ionako skromnu participaciju". Ministarstvo nauke (ranije: i zaštite životne sredine) je u 2005, 2006. i 2007. godini, kao svoju PRVU finansijsku obavezu u Sektoru za međunarodnu naučnu i tehnološku saradnju u svakoj fiskalnoj godini, dakle već u januaru mesecu, u potpunosti izmirivalo svoje ugovorne obaveze prema CERN-u. One iznose oko 90.000 švajcarskih franaka, prema fakturama koje dostavlja CERN. Oko polovine te sume za srpsku kolaboraciju na detektoru CMS Ministarstvo prenosi Institutu Vinča, a drugu polovinu za kolaboraciju na detektoru ATLAS Institutu za fiziku u Zemunu. Dakle, u poslednje tri godine su se sredstva za plaćanje srpske participacije u CERN-u nalazila na računima ova dva naučna instituta na samom početku fiskalne godine i "država Srbija" nema nikakvog udela u eventualnom kašnjenju uplata, ako ih je bilo. Omiljeni novinarski stereotip o zloj državi i dobrim i pametnim naučnicima novinar "Vremena" dalje razvija kroz tezu da "samo zahvaljujući trudu doktora Adžića i dosadašnjim rezultatima našeg tima, Srbija uspeva da godinama bude deo izgradnje najvećeg tehnološkog čuda današnjice". Verujem da je i dr Adžiću bilo neprijatno čitanje ovog teksta u kome nisu imenovani nosioci kolaboracije ATLAS iz Instituta za fiziku, a sasvim zaobiđen deo tima koji učestvuje u razvoju GRID mreže superkompjutera koji se na evropskom nivou koordinira iz CERN-a. Sve u svemu, ta zla država, iako je u nekoliko navrata tražila od Komisije za saradnju sa CERN-om (čiji je predsednik dr Adžić) bilo kakav izveštaj o tome ko, koliko i kad boravi i šta radi u CERN-u, ne bi li saznala kakvu to korist ostvarujemo od tih skromnih sredstava koja se izdvajaju iz budžeta Srbije, za poslednje tri godine takav izveštaj nije dobila. Čini se da je ovaj tekst, bar u jednom svom delu, ipak deo jedne druge, šire kampanje čiji je cilj da se u nauci politika zacementira ispred stručnosti, a u koju se nedeljnik "Vreme" uključio tekstom "Kasno otkrivanje tumora" istog novinara u broju 870 od 6. septembra 2007. godine. Tada je, veran klišeu da u Srbiji ništa osim neuspeha ne može da uspe, g. Bubnjević sa prezirom izneo nadrealnu sliku svakog drugog (!) seoskog dvorišta u čijem dnu leži "Miletova skalamerija" od betona i metala, u koju Mile ulaže vreme i novac, ne znajući tačno čemu služi ni kada će proraditi. Osim što je banalna, netačna i uvredljiva prema srbijanskom selu, Miletova skalamerija je nategnuta i zlobna metafora za Akceleratorsku instalaciju "Tesla" koja se gradi u Institutu Vinča. Ta "skalamerija" je idejno koncipirana krajem osamdesetih godina u timu koji je predvodio akademik Stevan Koički, nedavno preminuli potpredsednik SANU-a, i tokom niza godina izgradnje konceptualno prilagođavana zajedničkim i posebnim potrebama srpske nauke, visokog obrazovanja i medicine. Sadašnje ministarstvo nauke, u nedostatku razumevanja i vizije naučno tehnološkog razvoja Srbije, arbitrarno i bez ikakve stručne analize prekinulo je izgradnju akceleratora, sa namerom i da sasvim ugasi Projekat "Tesla". Ne vodeći računa o do sada izgrađenim kapacitetima (oko 80 odsto instalacije je završeno), stečenim znanjima i iskustvu, Ministarstvo poseže za uništenjem Projekta, "konačnim rešenjem" ispod koga do sada nijedno uglednije ime srpske nauke nije stavilo svoj potpis. S druge strane, niz domaćih i inostranih stručnjaka iz oblasti nauke, obrazovanja, medicine i akceleratoskih tehnologija je pokušalo da, dostavljajući svoja mišljenja Vladi Srbije, svojim imenom i prezimenom spreči nadolazeći talas destrukcije. U ovoj nameri, Ministarstvu nauke je dobrodošla i propagandna podrška u koju se, kroz tekstove svog novinara, uključilo i "Vreme". Bilo bi, na primer, zanimljivo saznati kako su se i sa kojom namerom u misiji posete CERN-u koju je organizovalo Društvo fizičara Srbije, pored učenika i studenata, našli zajedno i učesnici kao što su novinar Slobodan Bubnjević i državni sekretar u Ministarstvu nauke dr Uranija Kozmidis-Luburić, inače predsednik vladine Komisije za procenu opravdanosti daljih ulaganja u izgradnju Akcelratorske instalacije "Tesla"? Maliciozna priča o Miletovoj skalameriji i oda CERN-u imaju za cilj da prenesu poruku da, s obzirom da se izgradnja LHC-a bliži kraju i da bi naše naučnike uskoro mogli da šaljemo u CERN, treba odustati od izgradnje srpskog akceleratora u Vinči. Zaboravljeno je pritom da se uoči da energije protona i primene za koje je predviđen LHC (sudari pri 99,999999 odsto brzine svetlosti), koji sa jasnim eksperimentalnim zadatkom isključivo u fizici elementarnih čestica zajednički gradi 20 najbogatijih država Evrope, nemaju baš nikakve veze sa primenama akceleratora sa nižim energijama jonskih snopova, kao što je "Tesla". Takve mašine, sa širim dijapazonom primena, države grade kao sopstvenu naučnu, tehnološku ili medicinsku infrastrukturu, iz nacionalnih budžeta. Uprošćeno rečeno, sugeriše nam se da nam nisu potrebne sopstvene ulice i pločnici jer je neko bogatiji izgradio najmoderniji autoput, pa kome je do asfalta i brze vožnje, može slobodno da ode tamo i vozi se do mile volje. Država će mu još i pomoći, pa će tako sve na kraju ispasti mnogo jeftinije od izgradnje novih ulica, trgova i trotoara. A ko se vrati kući, moraće sam da skida blato sa cipela.

Doc. dr Ivan R. Videnović, Fizički fakultet, Univerzitet u Beogradu, bivši državni sekretar u Ministarstvu nauke (maj–juli 2007) i pomoćnik ministra nauke za međunarodnu saradnju u prethodnom sazivu