Zoom Slon i komarac – špijun u ambasadi, to još nekako ide. Ali, otkud Jovanoviću špijun na Miškovićevoj slavskoj večeri? Mišković bi, kad je već dozvolio sebi taj luksuz da uđe u politički obračun, najpametnije uradio da prihvati priliku koju mu pruža rad skupštinskog anketnog odbora. Pare ne može da izgubi, a može da popravi javnu sliku o sebi

piše: Dragoljub Žarković

Optužbe: Koštunica, član bande

U Srbiji danas, posebno pred izbore, kratak je put od cene hleba i mesa do cene države i časti. Tako je krenulo i ovo s Miškovićem. Optuženik za nedozvoljenu koncentraciju kapitala u maloprodaji završio je s optužbom da je velikotrgovac državnim interesima i kupac na veliko Vlade Srbije. Čedomir Jovanović, predsednik LDP-a, optužio je za tu akviziciju Miškovića, odnosno da je sve osim njega kupio, onako đuture, na veliko, da bi, valjda, bilo jeftinije. I još da bi prodao Kosovo zbog američke vize. Otkud sve to Jovanović zna?

Ima dobru obaveštajnu službu. U nedelju se u "Utisku nedelje" bavio prepričavanjem abrova sa slavske večere kod Miškovića. Na Đurđic, domaćin je, navodno, pričao kako je on slon, dok je Jovanović tek komarac. Onda nam je u utorak, u radio emisiji "Kažiprst", otkrio da je jedan novinar išao u američku ambasadu u Beogradu i preneo Miškovićevu ponudu da kupljenu vladu Vojislava Koštunice prisili da popusti oko Kosova a za uzvrat da dobije američku vizu, odnosno da bude skunut s crne ili narandžaste liste, valjda da bi video Diznilend. Jovanović je, potom, u tu priču uvalio i Bracu Grubačića, kao novinara – lobistu za taj projekt, što je ovaj demantovao. Stvar je eskalirala. Jovanović je optužio Miškovića za zločinačko udruživanje s još 45 ljudi, a kao organizovane članove bande naveo je dva imena – Koštunicu i Jočića. U toku eskalacije, eskalirao je i Mišković: optužio je Jovanovića da je organizovao njegovo kidnapovanje i uzeo novac od otkupnine. Mišković je reagovao kao povređen čovek. Čini se da on živi s iluzijom da može biti moćan i bogat i još da ga vole. U tom političkom, bezobalnom ratu Mišković ne može ništa da dobije ako ne bude, kad se već u kolo uhvatio, igrao do kraja: profit koji Jovanović očekuje iz ovog rata sasvim je na drugom kraju trgovačkog bilansa od onoga do koga je stalo Miškoviću. Jovanoviću je Mišković privlačna politička meta i ono što je bila natruha populističkog u Jovanovićevom političkom programu postaje dominantna crta. Množiće se abrovi sa slava i divana po ambasadama. U tom ratu, naime, Miškovićev profit je vrlo nematerijalan, a Jovanović bi bio zadovoljan sa desetak hiljada glasova više nego što mu je partija osvojila na parlamentarnim izborima.

Rođačko pitanje: Zašto samo Juhor

Na stranicama "Vremena" koje slede, čitalac će pronaći tekst Dimitrija Boarova koji analizira istoriju srpskih monopola i razotkriva da je tobožnja borba protiv monopola uvek bila deo populističke politike, maskirane patriotskim nazorima, sve dok se monopolski prihod iz tuđe kase ne preseli u kasu onog ko monopol napada. Nije to neka srpska specifičnost, ali jeste navada da se trezvena i ozbiljna rasprava o štetnosti od eventualne zloupotrebe monopola zameni političkim obračunom, kao u ovom slučaju. U aktuelnoj priči meni je važnija opaska jedne moje rođake da se u Miškovićevim radnjama ne mogu pronaći Karneksovi suhomesnati proizvodi, već samo Juhorovi, klanice koja je u Miškovićevom vlasništvu. Ali koga to, osim moje rođake, zanima, kada se ovde na tapetu našla visoka politika koja se, istina, ne jede, ali se neki od nje odlično hrane.

U senci politike, pa još nadobudno agresivne, činjenice se lako zanemare. Prvo, po zakonu monopolski položaj nije kažnjiv sam po sebi. Da jeste, u zatvoru bi već bili direktor NIS-a ili EPS-a. Kažnjiva je zloupotreba monopola. Utoliko je sa stanovišta zakona i reda važnije ovo oko Juhora i Karneksa nego da li Mišković poseduje 55 odsto maloprodaje u Beogradu. Drugo, sporna je takozvana nedozvoljena koncentracija, odnosno preuzimanje C-marketa i tu nastaju problemi za Miškovića koji je tu kompaniju pripojio Delti par dana posle stupanja na snagu zakona koji ga je obavezivao da preuzimanje tog lanca prođe kroz vladinu antimonopolsku proceduru. Ali, Jovanoviću je to malo. Kakav profit on može da napravi na regularnoj proceduri. Nikakav. Svetska istorija biznisa uči nas da koncentracija kapitala nije problem za vlasnike koncentrisanog kapitala. Kao što je, opet se pozivam na Boarova, Rokfeler od svoje naftne imperije napravio još veći biznis kada je imperiju izdelio po nalogu američkog zakona i suda, tako bi mogao i Mišković, jer mu realno vlasništvo više niko ne može osporiti.

Podučavanje ambasade: Čeda više zna

Jovanović sada uporno traži formiranje skupštinskog Anketnog odbora i još očekuje podršku onih koje je oblatio kao Miškovićeve službenike. Teško je verovati da će naći saveznike za taj projekt, osim ako ovi iz svojih stranačkih interesa ne procene da bi odbijanje te inicijative bilo štetnije po njih. Ali, Jovanović će se ugruvati na tom anketnom odboru, jer u parlamentu neće imati iskrenog saveznika. Naprotiv, okrenuće se protiv njega, jer brzina s kojom Jovanović formira političke neprijatelje kontraproduktivna je sa stanovišta bilo kog cilja osim onog kratkoročnog – da što bolje prođe na predsedničkim izborima.

I Amerikanci osećaju neku vrstu nelagode, pa je beogradska ambasada negirala Jovanovićeve navode o pominjanoj nepristojnoj ponudi i držaće se te priče "kao pijan plota", mada se Jovanović nudi da novu beogradsku administraciju u ambasadi obavesti o poslovima prethodne. To zvuči uvredljivo i ne verujem da su Amerikanci oduševljeni tom vrstom indiskrecije i prisile na savezništvo s jednom opozicionom strankom.

S druge strane, Mišković bi, kad je već dozvolio sebi taj luksuz da uđe u politički obračun, najpametnije uradio da prihvati priliku koju mu pruža rad skupštinskog Anketnog odbora. Pare ne može da izgubi, a može da popravi javnu sliku o sebi. Ovo je njegova trgovina života. Ima priliku da oproštajnicu kupi po izuzetno niskoj ceni. Ne bih rekao da je to njegova krivica.