Parlamentarni izbori u Rusiji:
Sovjetski Savez sa punim radnjama

Upoređujući rezultate parlamentarnih izbora u Rusiji 2003. i 2007. godine, analitičari prognoziraju da na sledećim izborima 2011. godine partije koji su bile na granici izbornog praga neće ući u parlament, pa će ruska Duma biti sastavljena od Jedinstvene Rusije i Komunističke partije, ako njihovi birači, kojih je najviše među starijim generacijama, budu dobro čuvali svoje zdravlje

Dok su se u nedelju ujutro u najzapadnijim delovima Ruske Federacije, Kalinjingradskoj oblasti, glasačka mesta na parlamentarnim izborima za donji dom ruske Dume tek otvorila, u najistočnijim delovima Rusije, na Čukotki, izbori su već bili završeni i počelo je prebrojavanje glasova. Birači države sa dva lica – evropskim i azijatskim – čije se prostranstvo proteže na 11 vremenskih zona, izabrali su politički kurs koji će, najverovatnije, potrajati duže. Kako je novinar ruske sekcije BBC-ja Krečetnjikov prokomentarisao: "Narod Rusije glasao je za SSSR, ali sa prodavnicama, kao na Zapadu, prepunim robe."

PUTINOVA RUSIJA: Na petim parlamentarnim izborima od osamostaljenja Rusije, u donjem domu ruske Dume ubedljivu pobedu sa 64 odsto osvojenih glasova odnela je partija Jedinstvena Rusija čiju je partijsku listu predvodio predsednik Vladimir Putin. Na izborima su prošle još tri partije koje su jedva prešle izborni cenzus od sedam odsto: Komunistička partija Genadija Zjuganova koja je osvojila 11,6 odsto glasova, Liberalno-demokratska partija Vladimira Žirinovskog sa osam odsto i Pravedna Rusija koja je jedva probila izborni cenzus.

Jedinstvena Rusija ne samo da je osvojila najviše glasova, i gotovo duplirala izborni rezultat u odnosu na izbore iz 2003. godine (na kojima je osvojila 37,6 odsto), već je osvojila i dvotrećinsku većinu u Dumi (315 mandata, od ukupno 450), čime je uspostavila kontrolu nad eventualnom promenom ustava.

Ostalih sedam partija zajedno su osvojile samo oko deset odsto glasova. Izlaznost je bila 63 odsto, za osam procenata veća nego na parlamentarnim izborima pre četiri godine. Najveća izlaznost bila je na Kavkazu, u Tatarstanu i na Dalekom istoku. U najistočnijoj oblasti Čukotki, gde je gubernator Roman Abramovič, izašlo je više od 70 odsto, dok je u Čečeniji i Ingušetiji na izbore izašlo čak 99 odsto birača i gotovo svi su glasali za Jedinstvenu Rusiju. Toliko interesovanje u nekad nemirnoj ruskoj provinciji na severnom Kavkazu objašnjava se – paralelno sa parlamentarnim izborima – održavanjem referenduma o ustavnim promenama i produženja trajanja mandata parlamenta i predsednika Ramzana Kadirova, inače Putinovog izabranika, ali i tradicionalnim azijatskim poimanjem demokratije koja je naklonjena jednom vođi.

Posmatrači Šangajske organizacije za saradnju, koja pretenduje na vojno-ekonomsku pomoć u Centralnoj Aziji, a čiji su lideri Rusija i Kina, za razliku od zapadnih posmatrača, ocenili su da su parlamentarni izbori za donji dom ruske Dume bili fer i demokratski.

OPOZICIJA: Iako su izbori bili okrenutiji biraču više od svih prethodnih (posvećena je pažnja glasu ruskih državljana u svakom kutku ogromne domovine i u svetu, mladima, digitalne izborne kutije, komunikacija sa izbornom komisijom i brzo računanje rezultata), opozicija je iznela niz ozbiljnih primedbi na račun uslova u kojima se odigravao izborni proces.

Predstavnici Komunističke partije su već nakon objavljivanja prvih nezvaničnih rezultata izjavili da je u Rusiji stvoren sistem po kom vlasti mogu uticati na ishod izbora i najavili žalbu nadležnim organima i izlazak njihovih pristalica na demonstracije. Nezadovoljstvo uslovima u kojima su se odigravali parlamentrani izbori izrazili su i predstavnici Pravedne Rusije, ocenivši ih kao "najprljavije od svih prethodnih".

Predstavnici opozicionih stranaka, okupljeni oko nekoliko političkih centara od kojih su poznatiji Drugačija Rusija na čelu sa bivšim svetskim šampionom u šahu Garijem Kasparovom i Savez desničarskih snaga lidera Borisa Njemcova žalili su se da su bili marginalizovani tokom predizborne kampanje od strane medija i izloženi pritiscima vlasti. Opozicija se takođe žalila da je bilo protivzakonitih hapšenja i da im nije bilo dozvoljeno slobodno organizovanje skupova, takozvanih marševa nesaglasnih, na kojima je nedelju dana pre izbora bilo uhapšeno na stotine ljudi, kada je pet dana zadržan u pritvoru šahista Kasparov i izbačen iz finalnog dela predizbornog "meča". Sam Putin je u završnom delu predizborne kampanje pred ruskom omladinom opoziciju pogrdno nazvao "šakalima" koji "protiv Rusije služe interesima stranih vlada".

Opozicija najviše zamera Putinu i Jedinstvenoj Rusiji da su za vreme predizborne kampanje zloupotrebili vlast. Savez desničarskih snaga obratio se Vrhovnom sudu Rusije zbog navodne protivzakonitosti učešća predsednika Putina na parlamentarnim izborima, ali je taj zahtev odbačen.

I novi izborni propisi bili su mnogo zahtevniji: ustanovljen je jedan od najvećih izbornih cenzusa u svetu, od sedam odsto, visoki su kriterijumi za prijave partija koje moraju da imaju podršku na celoj teritoriji Rusije (u 50 subjekata Ruske Federacije), ukinuta je mogućnost glasanja "protiv svih" i ograničene su mogućnosti stvaranja partijskih blokova.

Zapadno "lice" Ruske Federacije bilo je manje naklonjeno Putinu. Moskva i Sankt Peterburg u znatnoj meri su u manjem broju glasali za Jedinstvenu Rusiju, oko 50 odsto, od azijatskih i dalekoistočnih delova koji su ih podržali sa više od 70 odsto glasova. Analitičari takvu situaciju upoređuju sa periodom s kraja osamdesetih, kada se podrška Komunističkoj partiji zasnivala na najudaljenijim, istočnim predelima SSSR.

"STRANCI": Zapadne međunarodne organizacije koje su pratile izbore takođe su zabrinute uslovima u kojima su se odigravali parlamentarni izbori u Rusiji.

Pre samih izbora odnos sa Zapadom je zaoštren zbog nesporazuma i konflikta ruskih vlasti sa OEBS-ovim Biroom za demokratske institucije i ljudska prava. Međunarodnoj javnosti je takođe pre izbora privukla pažnju antizapadna retorika u Rusiji, a posebno nesporazumi sa OEBS-om koji su rezultirali odbijanjem Biroa za demokratske institucije i ljudska prava da na parlamentarne izbore u Rusiju pošalje 70 svojih posmatrača.

Izborima su ipak prisustvovali posmatrači Parlamentarne skupštine OEBS-a. Šef misije Joran Lenmarker kritikovao je izbore da je "na njima došlo do preplitanja države i političkih partija, da je vlast uzurpirala medije i da nisu stvoreni jednaki uslovi kako bi šansu imale i manje stranke". Posmatrači iz Parlamentarne skupštine Saveta Evrope izjavili su da "izbori nisu odgovarali evropskim standardima". Zabrinutost za demokratiju u Ruskoj Federaciji i solidarnost sa zapadnim monitoringom izbora izrazio je i generalni sekretar NATO-a Jap de Hop Shefer.

Analitičari upozoravaju da spor Moskve sa najuglednijom međunarodnom organizacijom za pitanja regularnosti izbora, OEBS-ovim Biroom za demokratske institucije i ljudska prava, može ne samo dovesti u pitanje legitimnost parlamentarnih izbora u Rusiji već i dodatno opteretiti ionako zategnute odnose između Zapada i Rusije. Sjedinjene Američke Države optužile su Moskvu da je namerno stvarala "prepreke" za dolazak posmatrača OEBS-a. Vašington je u ponedeljak zatražio od Moskve da "preispita zamerke koje međunarodne organizacije upućuju na račun parlamentarnih izbora".

DVOPARTIJSKA DUMA: Moskva nije prihvatila ove zamerke, a posmatrače je okarakterisala kao one koji su pre dolaska u Rusiju već izgradili negativan stav prema izborima. Centralna izborna komisija Ruske Federacije prokomentarisla je da su izjave zapadnih organizacija "politički motivisane.

Konflikt Rusije sa Zapadom bio je sastavni deo predizborne kampanje mnogih stranaka, pa i Jedinstvene Rusije, pogotovo u predizbornoj retorici Vladimira Putina. I prethodnih godina Moskva je kritikovala misiju OEBS-a i njene posmatrače da "manipulišu ocenama regularnosti izbora" i time utiču na tok izbora i političku situaciju u novim nezavisnim državama. Moskva je više puta optužila OEBS za umešanost u takozvane izborne ili, u ruskoj štampi popularno nazivane, "šarene revolucije", s ciljem da se smanji uticaj Rusije na prostoru bivšeg Sovjetskog Saveza.

Liberalno-demokratska partija Žirinovskog uzvratila je đonom na sve kritike Zapada ruskoj demokratiji i na izborima kandidovala biznismena Andreja Lugovoja, za koga tužilaštvo Velike Britanije smatra da je umešan u špijunsku aferu i ubistvo odbeglog pripadnika ruske Službe državne bezbednosti Aleksandra Litvinjenka. Upravo na odbijanju Moskve da isporuči Velikoj Britaniji Lugovoja, on stiče političku popularnost u Rusiji, pa je izabran i u novi saziv Dume.

U pozadini zatezanja odnosa Zapada sa Rusijom, osim pitanja poštovanja ljudskih prava, od presudnog je značaja ekspanzija ruske politike preko energenata. Kao u vreme Sovjetskog Saveza, država Rusija je stekla ogroman kapital od njihove prodaje. Politika uz pomoć monopola nad prirodnim gasom omogućila je Rusiji agresivno prodiranje na evropsko tržište, ali i različita tumačenja "energetske bezbednosti" između članica Evropske unije.

Zapadni analitičari primećuju da se Rusija sve više okreće praksi nekadašnje sovjetske planske ekonomije. Jačaju firme giganti sa većinskim državnim kapitalom u oblasti gasa, nafte, avio-industrije i auto-industrije, industrije oružja i kosmičke opreme. Mnogi u Rusiji u takvom pristupu poslovanja vide prednost i konkurentnost, dok Zapad upozorava na oposanost od monopola. Zbog svega toga nisu usvojeni Energetska povelja i Ugovor o strateškom partnerstvu između EU-a i Rusije.

Očigledno je da su birači u Ruskoj Federaciji, poučeni gorkim revolucionarnim iskustvom Gruzije i Ukrajine, rešili da se vrate proverenim vrednostima centralizovane vlasti. Na osnovu rezultata izbora analitičari očekuju političku stabilnost, jer je reč o jednoj partiji koja je osvojila znatan broj glasova. Takođe je, najverovatnije zbog rizika od izbijanja "izborne" ili "šarene revolucije", maksimalno posvećena pažnja ruskim biračima i njihovim glasovima.

Uz tu pozitivnu, negativna strana je stvaranje takozvanog višetranačkog jednostranačja, u kome se ogromna politička i ekonomska moć nalazi u rukama nekolicine ljudi. Takav je slučaj u Kazahstanu, gde je na izborima u avgustu ove godine u parlament ušla samo jedna stranka, aktuelnog predsednika Nursultana Nazarbajeva, koji će sa svojom porodicom upravljati tom zemljom najmanje dve i po decenije.

Upoređujući rezultate parlamentarnih izbora u Rusiji 2003. i 2007. godine, analitičari prognoziraju da na sledećim izborima 2011. godine partije koji su bile na granici izbornog praga neće ući u parlament, pa će ruska Duma biti sastavljena od Jedinstvene Rusije i Komunističke partije, ako njihovi birači, kojih je najviše među starijim generacijama, budu dobro čuvali svoje zdravlje.

Boris Varga, dopisnik BBC-ja za Jugoistočnu Evropu

Putin još traži posao Parlamentarni izbori tesno su povezani i sa predsedničkim izborima koji će se u Rusiji održati 2. marta 2008. godine. Pretpostavlja se da će na njima Jedinstvena Rusija podržati Putinovog "naslednika", kao što je Putin na parlamentarnim izborima podržao "jedinorose". Postoji nekoliko verzija o tome ko će biti Putinov "naslednik" i koje će novo radno mesto preuzeti Putin. Kada je reč o Putinovom "nasledniku", najčešće su dve verzije. Prva je već razrađeni metod kandidovanja predsednika sa pozicije premijera ili zastupnika premijera Ruske Federacije i tu su u opticaju imena Vikora Zupkova, Sergeja Ivanova i Dimitrija Medvedeva. Druga je verzija "iznenađenje", kojoj je Putin skloniji. Pre svega zbog toga što je premijer Zupkov pred penzijom, a na kandidaturama potpredsednika vlade Ivanova i Medvedeva polittehnolozi poslednjih meseci gotovo da ništa nisu radili i nisu stvorili ni blizu toliko popularnu ličnost kao što je Putin. Sigurno je da se nakon ubedljive pobede Jedinstvene Rusije, kojoj je znatno doprineo Vladimir Putin, može pretpostaviti da će kandidat na predsedničkim izborima u koga "prstom pokažu" Putin i Jedinstvena Rusija definitivno biti favorit. Iz priča znamo da idoli i nacionalni heroji ne šetaju među običnim svetom. Tako će verovatno biti i sa Putinom. Jedna verzija sa kojom se spekuliše jeste da će se nakon pobede Jedinstvene Rusije i osvajanja dvotrećinske većine u Dumi, a na poziv "napaćenog ruskog naroda", ipak menjati ustav. Druga je pak verzija da će u skladu sa prethodnim obećanjem i ustavom Putin pokazati da je i on čovek od krvi i mesa, kao što je pokazao posle izbora dok je sa suprugom kao običan građanin otišao na ručak u restoran ruske narodne kuhinje. Takav Putin, na poziciji premijera, može se okrenuti ka unutrašnjosti Rusije, svom narodu, i početi da rešava elementarne probleme, od izgradnje puteva, stambenih objekata do infrastrukture koja je danas na ivici raspada. Takva Putinova odluka bila bi manje idilična, manje autoritarna, ali svakako najhrabrija. Bez obzira na sve, ne treba zaboraviti – specifičnost Putinove političke taktike je "iznenađenje".