Bliskoistočna konferencija u Americi:
Realno i – moguće

U odnosu na mali broj dotaknutih pitanja, konferencija u Anapolisu bila je izneneđujuće dobro posećena

TEK TOLIKO: E. Olmert, Dž. Buš i M. Abas

U Anapolisu, Merilend, prošle nedelje održana je konferencija posvećena izraelsko-arapskom sukobu. U početku glasno najavljivana, na kraju odložena za dve nedelje, konferencija je bila pompezna po svemu osim po rezultatima, koji su na kraju ipak ispali, kako se čini, realni i jedino mogući. Pomalo ironični napisi u zapadnoj štampi, poput "zamalo da ne uspeju, ali su se na kraju ipak dogovorili o zajedničkoj izjavi" iz "Ekonomista", ili "Kraj početka" (BBC), dobro opisuju njen tok i rezultate. Na kraju nije bilo spektakularnih scena, praćenih krupnim rečima, rukovanjima i osmesima, već je američki predsednik ukratko sumirao sve što je dogovoreno, u kratkom obraćanju na travnjaku ispred Bele kuće.

Konferencija u Anapolisu zamišljena je kao kulminacija napora koji su tokom leta učinili predstavnici bliskoistočnog "kvarteta" (SAD, EU, UN i Rusija), zemlje Arapske lige, izraelski premijer Ehud Olmert i palestinski predsednik Mahmud Abas na obnovi mirovnog procesa. Međutim, uprkos nadama Kondolize Rajs, američkog državnog sekretara, i Mahmuda Abasa, na kraju se nije došlo do zajedničkog stava koji bi na neki način predodredio konačni dogovor o stvaranju palestinske države.

Umesto toga Izraelci i Palestinci dogovorili su dve stvari: da će započeti pregovore 12 decembra, da će SAD nadgledati obe strane, i njihovo pridržavanje ranijeg mirovnog plana iz 2003, po kome bi Izrael trebao da obustavi izgradnju naselja na Zapadnoj obali, a Palestinci da se odreknu nasilja. Izraelski i palestinski lideri dogovorili su se da daju svoj doprinos tako što će se sastajati dva puta nedeljno, dok će razne komisije, u međuvremenu, stalno raditi na glavnim pitanjima. Bivši britanski premijer Toni Bler nastaviće svoju misiju pomoći Palestincima u izgradnji institucija, koju obavlja kao predstavnik "kvarteta". Bezbednosna pitanja, za koja su obe strane najviše zainteresovane, nadgledaće penzionisani američki general Džejms L. Džons. Međutim, za razliku od plana iz 2003, SAD neće nametati naredne korake, već nameravaju da podstaknu dve strane da učine samo ono što se same dogovore. Američki savetnik za nacionalnu bezbednost Stiven Hedli smatra da konferencija ima šanse za uspeh upravo zbog toga. "Predsednik neće forsirati rezoluciju razlika, niti nametati dogovor o miru sa svojim imenom na njemu", izjavio je Hedli. U tom smislu, Anapolis je samo označio probleme koje treba rešiti. Prema rečima palestinskog predsednika Mahmuda Abasa, najveći plus je u tome što je zamrznuti mirovni proces ponovo pokrenut. Rezultati Anapolisa se, dakle, tek očekuju. Dogovoreno je da se održe još dve konferencije, jedna donatorska u Parizu, i još jedna u Moskvi na kojoj bi trebalo dotaći i ostala sporna pitanja, poput Golanske visoravni, koju je Izrael okupirao, posle Šestodnevnog rata 1967. godine.

Planirano je da se pregovori okončaju uspostavljanjem palestinske države krajem 2008. godine. Obe strane trebalo bi da za to vreme rade na postizanju kompromisa oko svih ključnih pitanja, u koja spadaju povratak palestinskih izbeglica (njih oko pet miliona), status Jerusalima, koji je prema izraelskom ustavu glavni grad te zemlje, dok Palestinci nameravaju da u njegovom istočnom delu smeste svoju prestonicu. Osim toga, u glavna pitanja spadaju i buduće granice dve zemlje i raspodela vode u regionu.

U odnosu na mali broj dotaknutih pitanja, konferencija u Anapolisu bila je izneneđujuće dobro posećena. Prisustvovale su delegacije, od kojih je više od polovine bilo iz muslimanskih zemalja. Saudijska Arabija predvodila je 12 članica Arapske lige. Jedan deo američkih medija na primer "Njujork tajms" iznosi da je konferencija imala i skriveni cilj – stvaranje koalicije protiv Irana, čiji nuklearni program i porast uticaja u regionu zabrinjava i SAD i većinu arapskih zemalja. Čini se da je ipak opravdaniji stav Bena Alufa, analitičara magazina "Njuzvik", da veliki broj prisutnih samo govori o uticaju koji Amerika još ima na zbivanja na Bliskom istoku. Po njemu, priča o američkom opadanju uticaja i iranskom usponu je preuranjena. Amerikanci se trude da poprave svoj imidž u arapskom svetu, poljuljan ratom u Iraku, a izraelsko-arapski sukob je gotovo uvek u žiži interesovanja.

Palestinci i Izraelci nadaju se da će okončati svoj posao za godinu dana. Međutim, s obzirom na komplikovanu političku sutuaciju u oba tabora, to izgleda teško izvodljivo. Vlada Ehuda Olmerta ne uživa veliku popularnost u Izraelu, i očekuju se veliki problemi sa opozicijom, kada na red dođu pregovori o teškim pitanjima. Povlačenje iz Gaze polovinom 2005. bilo je praćeno velikim demonstracijama i sukobima sa stanovnicima isturenih jevrejskih naselja i zemlja se oko toga podelila. Očekuje se da povlačenje sa Zapadne obale bude mnogo komplikovanije. Mahmudu Abasu je još teže, sa militantnim Hamasom koji ima potpunu vlast u Gazi. Hamas je unapred osudio i odbacio svaki dogovor koji bi se u Anapolisu mogao postići, a ima mogućnosti da minira mirovni proces. A da bi se dogovorio sa Izraelom, Abas i njegov Fatah na Zapadnoj obali moraju prvo da se dogovore sa liderima Hamasa. I to tako da sve bude prihvatljivo za Izrael i SAD. Protesti protiv konferencije održani su i u Izraelu i na Zapadnoj obali, gde je nekoliko desetina osoba povređeno u sukobima sa policijom. Ako se tome dodaju stalne čarke sa pripadnicima Hamasa, i to nakon teških sukoba u Gazi i u Libanu prošlog leta, u Anapolisu se nije ni moglo postići više.

Po opštem uverenju, čitav proces umnogome će zavisiti od spremnosti SAD da izvrše pritisak na obe strane, kako na Palestince tako i na Izrael. Kako je 2008. izborna godina, očekuje se da zbog uticaja jevrejskog lobija u Vašingtonu to bude veoma teško. Američki mediji podsećaju da je bivši američki predsednik Bil Klinton svoju bliskoistočnu inicijativu pokrenuo uoči kraja mandata, koja se završila krahom u Kemp Dejvidu 2000. godine. U odnosu na Buša, Klinton nije imao ni Hamas na vlasti u Gazi, ni rat u Iraku, ni probleme sa nuklearnim programom Irana. Ukratko, okolnosti su bile mnogo povoljnije nego što su sada. Nakon toga, usledilo je opšte razočaranje, u regionu i van njega, a potom i druga palestinska Intifada, novi sukobi, žrtve, nedostatak poverenja. U Bušovoj administraciji tvrde da ne nameravaju da ponove istu grešku.

Marko Savić