Zoom Blogov kolac – zašto Biljana Srbljanović ne kupuje Politiku a tvrdi da zna sve o njoj Ideološko čistunstvo i potreba za ideološkom diferencijacijom nekako su nemoderni, baš kao i naglašeno prebrojavanje zuba i opisivanje higijenskih navika onih nesretnika iz Topole koji su povedeni da zaustave promociju "Peščanika". Biljani Srbljanović to ne treba

piše: Dragoljub Žarković

Dva kandidata: B. Srbljanović i Lj. Smajlović

Ovih dana uredništvo "Vremena" raspituje se o mogućnim kandidatima za ličnost godine. Sluša razne predloge i razmenjuje ideje sa širokim krugom saradnika, prijatelja, javnih i manje javnih ličnosti. Da podsetim čitaoce: to je jedna specifična nagrada koja se tajnim glasanjem svih urednika našeg nedeljnika već šest godina dodeljuje onoj osobi za koju većina odluči da je unapredila neku od institucija srpskog društva.

Život skloniji dramskim zapletima nego što mi to često mislimo da jeste, postarao se da na redakcijskom zidu bude okačena puška za koju mislim da je sasvim u redu da opali unapred: predložene su, između petnaestak kandidata koliko ih je do sada (utorak, kasni večernji sati) evidentirano, Biljana Srbljanović i Ljiljana Smajlović, prva za unapređenje institucije pozorišta, a druga za unapređenje dnevnog lista "Politika", a to se dogodilo u časovima kada je deljan blogov kolac za ovu drugu dok je nož bio u rukama prvopomenute gospođe.

Naime, na blogu B92 dramska spisateljica objavila je dva pisma koja je dobila od rukovodstva "Politike" u kojima je pozivaju na saradnju, uz za srpske prilike sasvim pristojan honorar od 200 do 250 evra po tekstu, što je ona s dramskim gnušanjem odbila – ne, naravno, zbog visine honorara – već iz principijelnih razloga, kojih se, dok je bila mlađa, labavije držala nego sada, kada je sazrela u svakom pogledu.

Činovnici i oni za čuđenje: Đ. Vukadinović i D. Žarković

Biljana Srbljanović piše: "Ni na jedno, ni na drugo pismo nisam ni odgovorila. Nisam smatrala vrednim truda. Ne smatram da je moja obaveza da unapređujem Politiku, ne smatram je našim najuglednijim listom, izbor kolumnista smatram ponižavajućim, ne vidim da mi je mesto uz parapartijske činovnike Vukadinovića i onog drugog, smatram da je Lazanski klovn čiji je zadatak da zabavlja ovaj jadni narod, kome uniforma i bikini sa izbora za maloletne miss idu prirodno jedno uz drugo, čudim se Žarkoviću šta radi u tom društvu, uopšte. Tako da sam, priznajem, uz lagani prezir, ulizivanje u stilu Ви представљате јавну личност чији су ставови, рад и углед важни за промоцију и развој нашег друштва jednostavno prećutala.

Da ne bih bila neprijatna, razumete?

Politiku inače nikad nisam kupovala, jer je uvek bila partijsko glasilo. Ne vladino, nego partijsko, glasilo političke elite na vlasti. I danas, Politika vodi svoj partijski rat protiv ‘pete kolone’ na isti način na koji je to činila i za vreme Osme sednice, i za vreme ratova devedesetih, i za vreme bombardovanja, na primer. Politika je sredstvo partijskih razračunavanja funkcionera na vlasti, a protiv svojih građana koji se usuđuju da im nešto zamere.

Politika markira lokatora i čeka da se stvar odvije ‘po proceduri’. Oni samo prenose, oni ne komentarišu, osim kada komentarišu, ali to sada nije tema.

Sada, kada Kosovo odlazi, Politika užurbano traži prave krivce. Da spasi ono što se spasiti ne može. Svoju partiju i jednog čoveka na vlasti. Za gubitak teritorije, propast pregovora, najavljenu ozbiljnu krizu u međunarodnim odnosima zemlje, pretnju novim ratom, diplomatskom i ekonomskom izolacijom, krivi smo inače mi. Nanovo izdajnici svoje zemlje. Neke treba spaliti, kako najavljuje Politika, o nekima samo treba lagati i to sistematski, onako kako to čini Politika. I, stvar je rešena."

Mnogo ocena za nekog ko "Politiku" nikad nije kupovao, već je valjda čitao na mufte, kod frizera ili na partijskim razradama ciljanih tekstova, gde su posebno ogavni delovi bili podvlačeni kako se ne bi gubilo vreme na detaljima nevažnim za mržnju. Jer, možda nije kupovala, ali je, očigledno, čitala. Nije htela da odgovori na pisma iz "Politike", kratko, efektno: Neću! Opredelila se za dužu formu, izneveravajući onoliko hvaljen njen smisao za "matematiku dramaturgije".

Diferencijacija: A nekad smo radili zajedno…

Ako čitalac pomisli da je ovih par gorkih rečenica posledica pominjanja mog imena u ničim izazvanom javnom odgovoru Biljane Srbljanović na pismo "Politike", onda ga molim da mi poveruje da to nije pravi razlog, ali jeste povod za završni deo ovog teksta. Da li se ona meni čudi što pristajem da pišem za list u kome pišu Đorđe Vukadinović, Slobodan Antonić, ali i Marko Vidojković i Sonja Liht (takođe kandidat uredništva "Vremena" za ličnost godine) ili je njeno čuđenje povezano s nekim mojim konkretnim tekstom i stavom koje mi "Politika" omogućuje da objavim dok me oni iz "Peščanika" već dve i po godine nisu ništa pitali, što nije razlog da prestanem da ih slušam, još manje da tvrdim da ih nikad nisam slušao, a ponajmanje je razlog da ne kažem da mi se tamo ponešto dopada, a da mi je ponešto odvratno.

Ideološko čistunstvo i potreba za ideološkom diferencijacijom nekako su nemoderni, baš kao i naglašeno prebrojavanje zuba i opisivanje higijenskih navika onih nesretnika iz Topole koji su povedeni da zaustave promociju "Peščanika". Biljani Srbljanović to ne treba, a mnogima je to sumnjivo i rado se prisećaju detalja iz njene karijere, koja je sumnjiva koliko i moja i kao svaka druga.

Samo dva detalja. Nedeljnik "Vreme" je negde od 1996. bio izdavač "Nove srpske političke misli" kada su Vukadinovića i Antonića najurili iz Instituta društvenih nauka, a tada je i Biljana Srbljanović pisala za "Vreme".