Kosovska kriza:
Beskonačni niz konačnih rešenja

Brisel, Njujork, Beograd, Priština – 10. decembar, 14. decembar, 19. decembar, pregovori posle pregovora, izbori i rizici od kosovskog cunamija

Mnogo novinara u Prištini 10. decembra. Demonstracije albanskih studenata koji traže nezavisnost. Veliki naslovi u svetskim medijima o kosovskoj nezavisnosti. Konsultacije Evropljana. Vesti o pojačavanju KFOR-a.

Povodom isteka roka za okončanje kosovskih pregovora 10. decembra predsednik Srbije Tadić je u udarnom terminu na RTS-u u ponedeljak apelovao da se zadrži mir i pribranost za sve okolnosti koje čekaju Srbiju. Načelnik Generalštaba general-potpukovnik Zdravko Ponoš informisao je u utorak predsednika Tadića i ministra odbrane Šutanovca da je bezbednosna situacija na jugu Srbije i u Kopnenoj zoni bezbednosti stabilna. Takođe, istaknut je značaj dosadašnje dobre saradnje Vojske Srbije i KFOR-a na svim nivoima. Ponoš agenciji Fonet izjavljuje pre toga da Vojska Srbije pažljivo prati situaciju na Kosovu i jugu centralne Srbije i da ima razrađene planove za različite scenarije. Šutanovac kaže da je od KFOR-a dobio uveravanja da će sačuvati red i mir.

Predsednik Tadić je najavio je da će Beograd pokrenuti inicijativu da Savet bezbednosti od Međunarodnog suda pravde zatraži mišljenje o tome da li bi nezavisnost Kosova bila legalna ili ne. Radikali na to za skupštinskom govornicom (Krasić) kažu bi to savetodavno mišljenje i Srbija, kao članica UN-a, mogla da traži.

MERE: Pored toga što bi poništila svaku odluku o nezavisnosti Kosova, po Tadićevoj najavi, Srbija bi, u slučaju da neke zemlje prihvate takvu odluku, i pred pravnim institucijama tih zemalja pokrenula procese protiv njihovih vlada.

O merama srpske vlade, koje su službena tajna, može se ponešto naslutiti i iz izjave ruskog predstavnika u pregovaračkoj trojci Harčenka, koji kaže da je srpsko rukovodstvo, isključujući vojne mere, pripremilo ekonomske mere koje mogu biti težak udarac nezavisnom Kosovu. Zvanična vladina i predsednikova retorika glasi da će Srbija koristiti sva pravna i diplomatska sredstva protiv nezavisnosti Kosova. Kratka bura izbila je prošle nedelje posle izjave člana srpskog pregovaračkog tima Koštuničinog savetnika Aleksandra Simića da je i rat pravno sredstvo. Reaguju članovi DS-a. Išinger se ljuti. BBC citira tu rečenicu u intervjuu s Jeremićem dovodeći u sumnju srpski zvanični stav da neće koristiti silu. DSS se na kraju na pola usta distancira tvrdeći da je izjava istrgnuta iz konteksta.

LOŠ SCENARIO: Neki zapadni mediji pominju i to da je desetine hiljada komada oružja na Kosovu sakriveno i često u rukama kriminalaca, mada su mnogi gerilci UČK predali oružje po okončanju oružanog konflikta 1998–1999.

U slučaju proglašenja nezavisnosti, po Harčenku, scenario bi bio jasan: kosovski Srbi ne bi se sa tim saglasili, što bi označilo de fakto podelu Kosova, protiv čega je Kontakt grupa bila od početka. Ne isključuju se ni novi talas izbeglica i izbijanje nasilja.

Agencija Rojters citira neko istraživanje po kome oko 70 procenata kosovskih Srba veruje da može eskalirati nasilje, a oko 46 odsto njih izjavljuje da bi u tom slučaju napustilo Kosovo po svaku cenu, a još 23 odsto njih izjavljuje da bi otišlo čim bi osiguralo minimum egzistencije. Pre više meseci objavljena je informacija da je UNHCR pravio neke procene o mogućim humanitarnim problemima, povezanim s tim.

Agencija Rojters pominje i procenu da bi podela Kosova mogla biti skoro neizbežna pošto Beograd podržava srpske paralelne institucije na severu, mada se zvanično izjašnjava protiv podele. Srpski zvaničnici i neki predstavnici kosovskih Srba o tome govore drugim jezikom – stavlja se do znanja da će se kosovski Srbi ponašati kao državljani Srbije i da će poštovati institucije svoje države, a da neće priznavati samoproklamovanu kosovsku državu. Nekoliko srpskih ministara (Samardžić, Đilas, Ilić) posećuju srpske enklave na Kosovu i objavljuju početak izgradnje kuća za one koji žive u kontejnerima.

Ministar za KiM Samardžić za "Novosti" govori: "Ako ne bude nasilja, oni će nastaviti da žive kao do sada. Njihovi životi biće u potpunosti deo Srbije, i tu ne treba da brinu... Ali ukoliko nasilja bude, tada stupaju na snagu KFOR i civilna misija UNMIK-a..."

Stvara se utisak da su Evropljani blizu saglasnosti o "koordinisanom rešenju", što se često zamenjuje rečju "nezavisnost". Neki izjavljuju (Bilt) da otpor pruža još jedino Kipar, koga 2008. čeka sledeća etapa rešavanja konflikta sa nepriznatom Turskom Republikom Severni Kipar.

Mada Rusi (Lavrov) ponavljaju da će nastati lančana reakcija separatizma, zapadni političari ponavljaju da s Kosovom neće napraviti presedan, a sada se i u zapadnoj štampi sve više nabraja ko se s tim neće složiti. Spisak indipendista, ili separatista, u raznim medijima je poduži: Pridnjestrovlje – Moldavija (otcepljena u septembru 1990), Abhazija i Južna Osetija – Gruzija (odvojena od rata 1992–1993), Nagorno Karabah – Azerbejdžan (posle konflikta 1992–1998), Papua – Indonezija (30 godina vodi rat niskog intenziteta, koji je obustavljen ugovorom iz 2005. o nadgledanju mira), Baskija – Španija (četiri decenije terorističkih akcija); Kurdistan – Turska, Irak, Sirija, Iran (ustanci od 1984), Zapadna Sahara – Maroko (od 1975), TRSK – Kipar (od 1974); Palestina – Izrael, mnogo decenija, itd.

U Moskvi je 10. decembra održano treće plenarno zasedanje Interparlamentarne skupštine Zajednice za demokratiju i prava naroda, koja je formirana u junu prošle godine, a u kojoj su nepriznate republike na postsovjetskom prostoru – Abhazija, Pridnjestrovlje i Južna Osetija.

EVROSAGLASNOST: Na vesti da je Evropska unija utrla put ka usaglašenom delovanju oko Kosova, a jednoglasna u stavu da misija EU-a treba da ode na Kosovo, te da rešavanje statusa Kosova treba usaglasiti s Ujedinjenim nacijama, premijer Koštunica ocenjuje da je izuzetno važno što Savet ministara Evropske unije nije doneo odluku kojom se priznaje jednostrana nezavisnost Kosova – a to bi predstavljalo ozbiljan problem u odnosima Srbije sa EU-om. U pisanoj izjavi posle toga on jačim rečima traži da EU poštuje stav Srbije da na njenu teritoriju, na Kosovo i Metohiju, ne može doći Misija EU-a bez nove rezolucije Saveta bezbednosti. Poručuje: "Srbija najenergičnije unapred odbacuje ovakvu protivpravnu odluku o dolasku Misije EU-a."

On je upozorio predsednike država i vlada Evropske unije, da kada budu 14. decembra odlučivali o Kosovu i Metohiji, imaju u vidu da Srbija prihvata partnerstvo samo kao cela, a ne prepolovljena država, da je potpuno neprihvatljivo i da je uvreda za dostojanstvo Srbije svako nuđenje nadoknade u zamenu za jednostranu nezavisnost Kosova i Metohije.

Istog dana šefica Kancelarije za pridruživanje Evropskoj uniji Tanja Miščević najavila je da bi Srbija 28. januara 2008. godine mogla da potpiše Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju EU-u. Taj datum je pominjao i potpredsednik srpske vlade Đelić.

Da li to dolazi do konflikta srpske, evropske i kosovske politike?

Zanimljivo je da je srpski šef diplomatije Jeremić izjavljuje da je politički prioritet Srbije priključenje Evropskoj uniji, ali izjavljuje i da će Beograd ozbiljno preispitati odnose s bilo kojom organizacijom ili državom koja se odluči da naruši teritorijalni integritet Srbije. I Đelić je pre toga izjavljivao da se Srbija neće pogađati po sistemu Kosovo za EU.

U tom kontekstu treba pomenuti još nekoliko indicija. U zapadnoj štampi i u izjavama pojedinih političara (Italijani, Česi) govori se o tome da Srbiju treba bar nagraditi ubrzanim priključivanjem, a u nekima ima i pritiska (na primer, kada Žan-Fransoa Teral, ambasador Francuske u Srbiji, a pre toga francuski ministar Kušner, procenjuju u intervjuima za ovdašnje medije da će Srbija imati teškoće s priključenjem EU-u, ako ne bude rešila problem s Kosovom).

Koštunica će ići na sednicu Saveta bezbednosti koja 19. decembra treba da raspravlja o izveštaju posredničke trojke Kontakt grupe za pregovore o budućem statusu Kosova. U njemu se govori o tome da nijedna strana nije bila voljna da popusti u suštinskom pitanju suvereniteta. U zaključcima tog izveštaja se ipak konstatuje da su pregovaračke strane otkrile područja u kojima su njihovi interesi bili slični; da su se složili o potrebi promovisanja i zaštite multietničkih zajednica; da su pokazale da postoje teška pitanja kao što su pomirenje, posebno sudbina nestalih osoba i povratak raseljenih. Naglašava se kako je najvažnije to što su Beograd i Priština ponovili da je centralno pitanje u njihovim odnosima, njihova evropska perspektiva.

Na tom tragu, posle isteka pregovaračkog roka, bilo je pojedinih izjava (Solana) koje su ostavljale prostor za eventualne bilateralne pregovore i posle okončanja statusnih pregovora. Iz Beograda je došao predlog da se susreti održe u Prištini, pa u Beogradu.

Išinger, kao prošle godine Ahtisari, ponavlja da ako bi posle isteklih 120 dana bilo određeno novih 1200 dana za pregovore, da oni ne bi dali rezultat.

U Beogradu se očekuje da će se pored Srbije i Rusija u SB-u zalagati za nastavak pregovaračkog procesa. Harčenko najavljuje da će Rusija tražiti da SB poništi samoproklamovanu deklaraciju o nezavisnosti Kosova, a da to treba da učini šef UNMIK-a, čija je dužnost da na terenu štiti Rezoluciju 1244 SB.

IZBORNA: Neke vesti zapadnih medija govore o tome kako Evropljani, na predlog Francuza odlažu svoje odluke dok izbori u Srbiji ne budu završeni, što je kao i u parlamentarnim izborima u januaru 2007. zapravo veoma loša usluga Tadiću.

Na domaćoj sceni se, paralelno s isticanjem roka, nagađalo o terminu raspisivanja i održavanja predsedničkih izbora. Skupština je u ponedejak kasno uveče završila raspravu o setu zakona koji je po Ustavu trebalo doneti da bi predsednički izbori bili raspisani.

Održavanje izbora bi sada moglo da poremeti samo naglo pogoršanje prilika. Formalno, gledano u tom slučaju morala bi da se sakupi dvotrećinska skupštinska većina za promenu Ustavnog zakona po kome je 31. decembar poslednji rok za raspisivanje izbora. Pošto je 10. decembar protekao mirno, a na naredne poteze raznih aktera očigledno treba čekati, izvesno je da će predsednički izbori biti raspisani u ustavnom roku.

Demokratama se žuri mada kažu da će trenutak izbora odrediti na osnovu procene interesa države (Nada Kolundžija), DSS se ne izjašnjava, mada neki od poslanika te stranke (Šormaz) kažu da izbore treba odložiti, a socijalisti (Dačić) tokom rasprave o budžetu u utorak provociraju vladajuću koaliciju tvrdnjom da možda i neće moći da usvoji budžet ako jedna partija mimo dogovora u vladajućoj koaliciji raspiše izbore...

Pitanje je kako će kosovska kriza u ovim okolnostima delovati na srpsku političku konfiguraciju i da li su demokratske ustanove u Srbiji dovoljno čvrste da izdrže eventualni kosovski cunami.

GOLEM IZAZOV: Autori knjige "Konsolidacija demokratskih ustanova u Srbiji" Slobodan Antonić i Dušan Pavlović (koji su pre pisanja ove knjige međusobno polemisali, a onda su se dogovorili da zajedno napišu knjigu o onome o čemu se slažu, a o čemu će verovatno polemisati s drugima) razmatraju i to hoće li pitanje Kosova ponovo srušiti jedva uspostavljene i mlade demokratske ustanove? Ili će taj rizik i dilema ostati da lebde u vazduhu još dugo vremena, držeći Srbiju u neprekidnoj krizi?

Dvojica autora konstatuju: "Secesija je golem izazov i za stabilne demokratije, a otvaranje kosovskog pitanja 2006. godine imalo je tektonsko dejstvo na političko zemljište u uslovima kada se političko tle Srbije još nije smirilo posle ratova za jugoslovensko naslede (1991–1999).

Naglašavaju da njihova knjiga ne nudi zeca iz šešira, ali ipak procenjuju da ako se bezbednosni rizik u Srbiji bude i dalje uvećavao, ako se pitanje Kosova zatvori na jedan način koji će većina delatnika u Srbiji percipirati kao nepravedan i štetan po državu i nacionalni identitet, šanse za opstanak demokratije u Srbiji neće biti velike. I tu verovatno nikakvi izbori ne bi bili od pomoći.

Suprotno tome, ako se pitanje zatvori tako da ga najveći deo delatnika slobodno prihvati, Srbija konačno može da očekuje jačanje demokratskih ustanova...

RASCEPI: Ovde svakako ima mesta za kratku istorijsko politikološku rekapitulaciju:

Antonić i Pavlović konstatuju da je Srbija na početku devedeseih zadovoljavala uslove neophodne za postojani demokratski razvoj. Sve osim jednog: imala je spoljne i unutrašnje manjine. Preko milion Srba živelo je van Srbije, dok je u Srbiji živelo preko milion pripadnika narodnih manjina. Ta činjenica je poslužila kao osnov za nacionalističku mobilizaciju. Nju je izvršio Slobodan Milošević, 1988. godine. Pitanje identiteta i politika znamenja zagospodarili su srpskom političkom pozornicom. Tako se pojavio prvi veliki ideološko-politički rascep: "nacionalisti" protiv "građanista", "patriote" protiv "mondijalista".

Nacionalistička mobilizcija, međutim, poslužila je Slobodanu Miloševiću kao izgovor da uspori i razvoj demokratskih ustanova u Srbiji, na primer, poslednji je upriličio višestranačke izbore u Jugoslaviji (9. decembra 1990) i to pod najnepovoljnijim uslovima za opoziciju. To je bio početak još jednog dubokog rascepa na političkom tlu Srbije: između autoritarne vlasti i demokratske opozicije, odnosno između "režimlija" i "demokrata".

Ipak, s protokom vremena, nacionalistički rascep je slabio, a jačao onaj koji se ticao naravi poretka. Po dijagnozi dvojice autora, to je bilo stoga što su se postepeno gasila pojedina žarišta nacionalističkih sporova. Rat u Hrvatskoj i Bosni okončan je 1995. godine, a na Kosovu 1999. Svako zgašnjavanje nacionalističke temperature značilo je dolazak autoritarno-demokratskog rascepa u prvi plan...

Kada je režim Slobodana Miloševića bio oboren (2000), činilo se da se su time i nacionalističko-građanistički i autoritarno-demokratski rascep našli na putu da nestanu. Očekivalo se da vrlo brzo u prvi plan izbije uobičajeni interesni, odnosno društveno-privredni rascep.

To se, međutim, nije dogodilo. Kosovsko konačno "konačno rešenje" (koje je trebalo da bude 2006, pa sredinom 2007, pa krajem 2007, pa se sada najavljuje za prvi kvartal 2008) takođe je, konstatuju Antonić i Pavlović, podgrevalo nacionalne strasti i punom snagom otvaralo državno i nacionalno pitanje. "Zahtev da Srbija prizna nezavisnost jednog svog dela, i to onog od suštinske važnosti za tradicionalno shvatanje srpskog nacionalnog identiteta, svakako nije moglo doprineti smirivanju političkih strasti, stabilizaciji demokratskih ustanova i usredsređenju na ekonomsko-socijalna pitanja."

Milan Milošević