Predsednički izbori:
Partneri ili protivnici

Do kraja nedelje, zbrajanjem i oduzimanjem političke koristi i štete, Koštunica bi trebalo da prelomi da li će bojkotovati izbore, igrati na kartu povezivanja evropskih integracija i kosovskog raspleta ili podržati nekog od kandidata. Ili će nekonvencionalna mudrost proizvesti neko novo kreativno rešenje problema sa kojim se 20. januara suočava cela Srbija

Kada u subotu 22. decembra u novosadskom Spensu i zvanično počne kampanju za predsedničke izbore, Boris Tadić, kandidat za funkciju na kojoj se i sada nalazi, možda i dalje neće biti načisto da li mu je koalicioni partner, premijer Srbije Vojislav Koštunica, zaista partner ili protivnik.

Iz Koštuničine Demokratske stranke Srbije, naime, nakon pokušaja da Olivera Dulića, predsednika Skupštine Srbije i člana Tadićeve Demokratske stranke, ubedi da povuče odluku o raspisivanju predsedničkih izbora za 20. januar, donetu bez prethodnih konsultacija sa koalicionim partnerima, stigla je najava da će na sednici predsedništva stranke upravo tog vikenda kada Tadić kreće u kampanju DSS "definisati svoj odnos prema učešću na izborima".

Slične najave – da će odluku o učešću na izborima doneti posle sednice Saveta bezbednosti UN-a o Kosovu, zakazane za 19. decembar – stigle su i od druge dve članice "narodnjačkog bloka", Nove Srbije Velimira Ilića i Jedinstvene Srbije Jagodinca Dragana Markovića Palme. Ali i od stranke koja, uprkos podudarnosti u nekim stavovima, ne pripada "narodnjačkom bloku" – od Socijalističke partije Srbije (predsedništvo SPS-a je, za svaki slučaj, pre tog roka odabralo potencijalnog kandidata – Milutina Mrkonjića).

ZA I PROTIV BOJKOTA: Mala je, međutim, verovatnoća da će eventualna odluka tih stranaka da bojkotuju izbore obesmisliti već zakazane ili čak održane promocije sigurnih predsedničkih kandidata – Borisa Tadića, Tomislava Nikolića, zamenika predsednika Srpske radikalne stranke (u kampanju kreće iz rodnog Kragujevca, u ponedeljak 24. decembra, iako je potpise za kandidaturu predao nedelju dana ranije), i Čedomira Jovanovića, lidera Librealno demokratske partije, koji je u kampanju krenuo prvi, skupom održanim u "zabranjenom gradu", Aranđelovcu, u ponedeljak 17. decembra.

Čak i ako se Koštunica i prijatelji s jedne i Ivica Dačić i Milutin Mrkonjić s druge strane odluče da aktivno ili pasivno bojkotuju izbore, predsedničkih kandidata će biti dovoljno da na birališta izvuku solidan broj birača, tako da se izbori mogu smatrati legitimnim (osim Tadića, Nikolića i Jovanovića, učešće na izborima najavili su i Ištvan Pastor, iz Saveza vojvođanskih Mađara, u ime četiri stranke vojvođanskih Mađara, neko od supružnika Karić, najverovatnije Milanka, ali i Siniša Vučinić, ispred Srpske partije socijalista, ukoliko iz zatvora uspe da prikupi dovoljan broj potpisa za predsedničku kandidaturu).

Ako, dakle, potencijalna Koštuničina odluka o izbornom bojkotu i ne bi mogla da ugrozi legitimitet predsedničkih izbora, to ipak ne znači da se o njoj i dalje ne razmišlja. Takva odluka, pre svega, bila bi koliko-toliko jak odgovor DSS-a na Tadićevo preuzimanje inicijative (do sada je, prema najčešćim ocenama, lider DS-a i predsednik Srbije uglavnom pratio igru koju vodi premijer). Osim doprinosa unutarkoalicionom odmeravanju snaga, Koštuničina odluka o bojkotu izbora (koju bi najverovatnije sledio i Velimir Ilić) mogla bi, međutim, imati i dalekosežnije konsekvence, naročito ako bi "narodnjaci" krenuli u aktivnu bojkot-kampanju.

IMA LI NESUGLASICA U VLADI: V. Koštunica i B. Đelić

RADIKALNI ZAOKRET: Eventualni Koštuničin poziv na izbornu apstinenciju mogao bi se uklopiti u teorije dela analitičara koji najavljuju okretanje Koštunice radikalima. U blažoj formi te teorije, Koštunica bi pozivom na bojkot "ispod žita" pomogao Nikoliću. Ta teorija dalje kaže da bi jasno distanciranje koalicionih partnera od Tadića moglo da bude onaj jezičak na vagi koji bi u drugom izbornom krugu pretegao na Nikolićevu stranu. Eventualna pobeda Nikolića na predsedničkim izborima bez otvorene podrške DSS-a, prema tim teorijama, savršeno bi odgovarala Koštunici, jer bi tada svi najveći politički igrači bili na vlasti u trenutku očekivanog nepovoljnog rešenja kosovskog problema.

Drugo tumačenje eventualnog Koštuničinog motiva za eventualnu odluku o pozivu na bojkot izbora još je radikalnije: ono govori o navodnoj nameri premijera da raskine koaliciju sa DS-om i, bez izbora, napravi vladu sa radikalima (možda i SPS-om). Logično se, međutim, postavlja pitanje o podeli snaga u toj varijanti: zašto bi radikali pristali da ključnu poziciju premijera prepuste daleko slabijem DSS-u? Odnosno, ukoliko radikali na takvu raspodelu ne bi pristali, zašto bi DSS odabrao koaliciju u kojoj bi, s obzirom na broj poslaničkih mandata, morao imati manje moći nego u koaliciji zahvaljujući kojoj već vlada?

PREDIZBORNA AKCIJA: Boris Tadić

Ni podvarijanta koja govori o oročenoj manjinskoj vladi Koštunice uz podršku radikala (pominje se period od šest do devet meseci) nije lišena teških pitanja. Pri tom, lakše pitanje odnosi se na interes koji bi radikali imali da podrže manjinsku vladu stranke koja je njihovog najjačeg čoveka proletos onako izblamirala izborom i smenom sa funkcije predsednika Skupštine. Taj interes mogao bi se ogledati u obećanom izazivanju parlamentarnih izbora na kojima bi radikali imali novu šansu da se napokon domognu vlasti. Teže pitanje odnosi se na interes DSS-a da, u tom slučaju, u relativno kratkom vremenskom roku ide na izbore, iako mnogo podataka govori o nastavku trenda pada rejtinga te stranke kod birača.

Još jedna verzija koja govori o odluci DSS-a da pozove simpatizere na bojkot izbora, dovodi do upravo navedenog teškog pitanja: reč je, naime, o teoriji koja kao ozbiljne tretira pretnje Tadićevog DS-a da će, u slučaju da se DSS odluči na bojkot, raskinuti koaliciju i izazvati prevremene parlamentarne izbore. Još jednom, dakle: da li DSS-u odgovaraju prevremeni parlamentarni izbori?

REZOLUCIJA: Ceo prethodni spisak varijanti izbornog raspleta, međutim, krajnje je jednostavan u poređenju sa neslućenim mogućnostima (pre)kombinovanja koje pruža "pouzdana informacija" koja je početkom sedmice, u trenutku pripreme ovog broja "Vremena", bila naročito popularna. Ta "insajderska informacija" govori o navodnoj nameri DSS-a, da, uz podršku pre svih radikala, kroz Skupštinu Srbije progura rezoluciju kojom bi se Evropskoj uniji "stavilo do znanja" da Srbija neće potpisati Sporazum o asocijaciji i stabilizaciji sve dok Unija ne odustane od podrške nezavisnosti Kosova (kao da su želeli da podstaknu upravo takav rasplet, o povezanosti evropskih integracija i spremnosti Srbije da prizna nezavisnost Kosova, poslednjih dana eksplicitno su govorili neki evropski lideri, poput francuskog predsednika Nikole Sarkozija).

Stepen potresenosti u redovima EU-a zbog eventualne odluke srpskih parlamentaraca da nastavak procesa evropske integracije uslove odlukom o Kosovu teško je izmeriti, ali je prilično blizu pameti da Tadiću ne bi baš prijalo da mu koalicioni partneri, uoči izbora, na takav način izmaknu izuzetno važnu "evropsku kartu" (potpisivanje Sporazuma o asocijaciji i stabilizaciji najavljeno je za 28. januar, tačno između dva izborna kruga). Bio bi to do sada najozbiljniji koncepcijski raskol unutar koalicije (koja se ne slaže ni po drugim pitanjima, kao što je članstvo u NATO-u, na primer, ali to pitanje sada nije na dnevnom redu).

Ipak, ni prognoza koja govori o raspadu koalicije zbog tog razmimoilaženja u stavovima, ne bi bila sasvim pouzdana, jer ne bi uzimala u obzir druge važne faktore, kao što su partijski interesi stranaka članica koalicije (koje su baš nedavno uspele da se dogovore o podeli javnih preduzeća, recimo). U slučaju da pretegne drugi pomenuti tas, Tadić bi morao biračima nekako da objasni dalju saradnju sa strankom koja je odlučila da minira koalicioni sporazum u kome se nalazi i stav o posvećenosti evropskim integracijama. To ne bi bila nemoguća misija – kao efikasno moglo bi se pokazati pozivanje na strah od radikala, "lek" više puta uspešno primenjivan u kriznim situacijama.

Čak ni tu se ne završava komplikovana i užurbana predizborna računica. Do vikenda, za kada je najavljeno saopštavanje odluke DSS-a i saradnika, analitičari i spin-doktori bliski svim strankama članicama koalicije sigurno će proučiti i testirati još nekoliko manje ili više nategnutih scenarija raspleta.

VELJA ITD.: Tu je, pre svega, nekoliko podvarijanti u kojima značajna uloga pripada Velimiru Iliću, koji se kao predsednički kandidat promovisao mesecima, da bi, u danu kada su izbori raspisani, najavio bojkot, pa se onda opet predomislio i saopštio da će odluku doneti kada i koalicioni partner mu Koštunica – nakon sednice Saveta bezbednosti UN-a o Kosovu. Ilić bi, prema jednoj verziji, mogao da se kandiduje uz podršku Koštunice (što bi za ovog drugog moglo biti rizično ako Ilić prođe mnogo loše, a skupo ako bude relativno uspešan). Potom, Ilić bi mogao da se kandiduje uz ćutanje Koštunice, pa da onda u drugom krugu podrži radikalskog kandidata Nikolića, ostavljajući utisak da i Koštunica to želi, ali da zvanično ipak nema veze s tim. Ili bi mogao da u drugom krugu podrži Tadića i ispostavi mu odgovarajući račun za to...

Politička čaršija razmatra i varijantu raspisivanja referenduma o Kosovu u januaru, na zahtev poslanika DSS-a, SRS-a i SPS-a. Referendum bi, slično kao već pomenuta skupštinska rezolucija, imao ulogu vezivanja procesa evropskih integracija sa sudbinom Kosova, jednako kao rezolucija zakomplikovao bi poziciju Tadića, ali bi Koštunici pomogao da, posle gubitka Crne Gore, "odgovornost" za sudbinu Kosova ali i budućnost zemlje prebaci na – građane.

Manje ili više fantastičnih verzija raspleta, koje bi iz temelja mogle promeniti politički profil Srbije, svakako ima još, ali iz vida ipak ne bi valjalo gubiti ni onu najjednostavniju, ali ne i nemoguću: da Koštunica, nakon prve ljutnje i preteće reakcije, precizno izračuna da ni u jednoj drugoj kombinaciji ne bi mogao imati toliko vlasti koliko je ima sada. I da, u skladu s tim, uz nešto gunđanja i nećkanja, podrži Tadića makar u drugom izbornom krugu, pomogne mu u osvajanju pozicije već jednom osvojene bez podrške DSS-a i sačuva koaliciju koja, uprkos svim tenzijama i neslaganjima, najbolje zadovoljava interese njenih stranaka članica. Pri čemu, prema nekim tumačenjima, ta i takva "stabilnost" predstavlja i interes Srbije.

Ima, međutim, i dosta onih koji se sa takvim tumačenjem interesa Srbije nikako ne slažu, kao što ima i tvrdnji da broj tako raspoloženih građana Srbije u poslednje vreme raste. Izbori koji su prošle sedmice raspisani biće zgodna prilika da se to neslaganje iskaže i te tvrdnje provere.

Vera Didanović