Ubistva u porodici:
Ćutanje nije zlato

O krvavim porodičnim dramama koje su cele ove godine punile "crne hronike" ne postoji statistika, čak im se ne zna ni tačan broj. Najpouzdaniji podatak izgleda daju komšije i prijatelji žrtava koji za ubicu obično kažu da se "u poslednje vreme mnogo promenio"

Uvećana

Neslavna potraga za dva broja, brojem zabeleženih ubistava unutar porodice koja su se dogodila ove godine i istim tim brojem od prošle godine, baš zato što je reč o elementarnim podacima zgodnim za upoređivanje, kao da ima za cilj da obeshrabri. I dalje ostaje nejasno da li je ovogodišnji broj ubistava među najbližim srodnicima zaista veći nego do sada, kao što je u to ubeđen svaki čitalac novina.

PROIZVOLJNOST: Stvari se ovde nažalost ne menjaju, pa je još od ranije (od istraživanja o ubistvima unutar porodice u "Vremenu" br. 658 iz 2003) poznato da policija ne vodi zasebnu evidenciju o ovim zločinima, u Institutu za kriminološka i sociološka istraživanja evidencija takođe ne postoji, iz Instituta za sudsku medicinu može se načuti da je povećana lista obdukcija nakon tragičnih porodičnih svađa, a u Republičkom zavodu za statistiku, iz opšteg demografskog pregleda mogu se naći samo okvirni podaci o stepenu nasilničkog ponašanja. U nedostatku evidencije i stručnog istraživanja ove mučne pojave zatiranja vlastite porodice, vrata ostaju širom otvorena raznim nagađanjima. Novinarske proizvoljnosti jesu česte ali, posle ovogodišnje navale ubistava među srodnicima, osim novinara ovom pojavom niko od stručne javnosti nije se ozbiljnije bavio. Zbog toga je, na primer, u želji da se raspoloživi podaci sistematizuju, nekakvom tobož analizom nastao i izvesni "foto-robot" svekolikog ubice, inače objavljen u jednim našim novinama: "On je nasilan. Tuče svoju ženu i decu, nasrće na komšiluk. U autobusu, ako ga nagazite, izvinjenje neće pomoći. Nije preterano marljiv, sve mu smeta. Možda je ćutljiv, a možda i ekstremno glagoljiv. Iznervira ga sitnica i zbog nje diže ruku i donosi smrt. To je, uprošćeno, profil srpskog ubice." Postoji još nešto. Prema ovom tumačenju, velike su šanse da se "on" zove Mališa. Jer: Mališa (Miletić) je ubio celu svoju porodicu u Mladenovcu; Mališa (Milenković) kod Žabara ubio je devojčicu; Mališa (Jeftović) se zvao i onaj što je silovao i život oduzeo trogodišnjoj Katarini Janković; Mališa (Tanasijević) iz Krupaje presudio je tastu, supruzi i meštaninu sela. "Tako su muškarci koji nose vrlo retko i nežno ime ubili devetoro ljudi", kaže se u ovom pseudoistraživanju.

Monstruozni zločini u okviru porodice, pri čemu su žrtve stari, roditelji, žene, ali i deca, potresali su javnost cele ove godine i postali zapravo dominantan oblik patološkog, kriminalnog ponašanja u Srbiji 2007. U Bačkom Petrovcu unuk je usmrtio svoju baku, u Obrenovcu muž ubio ženu pa sebe, u Ljuboviji sin zaklao oca istog dana kada je u Valjevskoj Kamenici ćerka ubila majku pa sebe, kod Svrljiga sin štakom na smrt pretukao svog oca, kod Zaječara sin naterao majku da popije mnogo tableta za srce i tako je ubio, četvoročlana porodica Miletić iz Mladenovca nađena mrtva onda kada je policajac došao da ocu porodice uruči poziv za saslušanje zbog zlostavljanja u porodici... Polovinom ove godine mediji su već alarmirali da se crna serija porodičnih ubistava nastavlja ništa slabijim intenzitetom, a u oktobru je objavljen i zapanjujući podatak: samo u prvoj polovini tog meseca zabeleženo je šest stravičnih masakra, čiji su vinovnici i žrtve bili očevi i sinovi.

LAPOT DANAS: Motivi zločina su različiti, od afekta, preko osvetoljubivosti, do planiranog spasenja od mukotrpnog života. Sin je, na primer, u stanju razdražljivosti ubio oca kada ovaj više nije imao novca da mu daje za drogu, ili ga je ubio jer je umislio da mu je otac spavao sa ženom, ili je, suprotno prethodnom, otac ubio sina, zavisnika od kockanja, jer nije više mogao da podnese njegovo nasilničko ponašanje prema ukućanima – ispalio je u njega nekoliko metaka i prijavio se policiji. Istina, retki su slučajevi da roditelj ubije dete, ali obrnuto – kao parafraza drevnog rituala lapot kada su stari ubijani maljem u glavu – ubistva roditelja veoma su česti zločini unutar porodice. Zvanična statistika kaže da među svim osobama umrlim usled ubistva u Srbiji (u 2005. godini 162), najveći broj je onih iz starosne grupacije 60 i više godina (40 osoba). Da li su baš nastradali od ruke svojih potomaka, takvog podatka nema, ali stari i nemoćni su očigledno na udaru nasilnika.

I sami osiromašeni, oni ne mogu više da zadovolje prohteve svojih već sredovečnih, često nezaposlenih i nezadovoljnih sinova i kćeri. Odbačenost od sredine, poslovne, privatne, u sredovečnom "detetu" može probuditi samo srdžbu i neprijateljstvo i prema sebi i prema drugima, a u takvoj bezizlaznoj situaciji roditelji se najčešće doživljavaju kao prvorazredni životni balast.

Z.V. (44) bio je svima drag i poznat kao dobar čovek. Živeo je sa svojom hendikepiranom majkom i suprugom. Posle 15 godina braka bez dece supružnici su se odlučili za potpomognutu oplodnju i uspelo je. Žena je napustila posao kako bi se posvetila održavanju trudnoće. Ubrzo, Z.V. koji je radio u jednom motelu dobija otkaz. Ženu šalje kod njenih roditelja, a on ubija prvo svoju hendikepiranu majku a onda i sebe. Međutim, nekoliko meseci pre otkaza i ove tragedije, komšije su primetile veoma čudno i zabrinjavajuće ponašanje Z.V. Tvrde da se naglo promenio i povukao u sebe, ni sa kim nije kontaktirao, delovao je čudno, izgubljeno. Da nesreća bude veća, promene u njegovom ponašanju nastale su onda kada se ubio njegov kum posle otkaza u istoj firmi u kojoj je radio i Z.V.

Zločini u porodici su kulminacija svega što se događalo u ratnom i posleratnom periodu, kulminacija već dugotrajnih kriza koje pojedinci i njihove porodice naprosto nisu izdržali. Današnje ubice svojih roditelja, žena i dece su najčešće muškarci koji čak nemaju "uspomene" iz rata, nisu bili na frontu, nisu bili osuđivani niti lečeni. Doduše, za neke od njih se zna da su zlostavljali svoje ukućane, ali ni to nije pravilo.

I ŽIVOT IMA ZUBE: Ponekad je čak reč o "tihim i mirnim komšijama", ali iza čijih se kućnih zidova očigledno razvija debelo bolesna porodična drama. O tome govori svaka tragedija ponaosob. Svaki slučaj pokazuje duboke probleme ličnosti ubice, njegove intenzivne psihičke smetnje koje u jednom trenutku eksplodiraju. Nisu tu uvek u pitanju samo spoljni faktori, ratovi, krize, tranzicije, koji izvesno daju podsticaj, ali jesu u pitanju jaki unutrašnji problemi onih koji ubijaju, pa bilo da je reč o psihozi, alkoholizmu ili raznim poremećajima ličnosti. Ispitivanja, na primer, pokazuju da samo mali broj lečenih šizofrenih bolesnika ima za okolinu opasno ponašanje, dok većina istraživača nalazi da je najviše počinitelja ubistva u porodici bilo u alkoholisanom stanju. Kao najčešći razlog zločina, na primer, nad "nevernom" suprugom navodi se patološka ljubomora alkoholičara. Nasilne osobe često nemaju psihijatrijsku dijagnozu, a i njihov broj je mnogo veći od onog koji je na osnovu prijava žrtava registrovan u policiji, centrima za socijalni rad, bolnicama, nevladinom sektoru. Sve više nasilnički, premda autodestruktivni, karakter naših ljudi pokazuje i veoma zabrinjavajući podatak da je Srbija na 12. mestu u Evropi po broju samoubistava. Na 100.000 građana 19 osoba sebi oduzme život, po čemu Srbija spada u zemlje s visokom stopom samoubistva. Kao zakasnela reakcija na ratove, nedaće i nespremnost na izazove tranzicije, svakodnevni život Srbije preplavile su osobe s raznim psihičkim poremećajima (asocijalne, odbačene, agresivne), nasilnog ili za okolinu tek "čudnog" ponašanja koje može da kulminira samoubistvom ili ubistvom čak najbližih.

Za A.S. (20) komšije kažu da nije bio problematičan, da je išao u cvećarsku školu i da je bio deklarisani homoseksualac. Međutim, A.S. je po svemu sudeći ubio svoju majku zarivši joj nož u srce. Motiv ubistva nije poznat, osim što su se komšije setile da se on u poslednje vreme čudno ponašao: "Imao je neobičan pogled kao da gleda kroz čoveka. Ponašao se kao da ima psihičke probleme. Daleko od toga da je pravio incidente, ali videlo se da nešto s njim nije u redu." Komšije, opet, čudno ponašanje pripisuju sektama, ne vodeći računa o tome da se problematičnom A.S. prethodne godine otac ubio u dvorištu kuće saznavši da mu je i drugi sin homoseksualac, ali i da mu je majka imala problema s alkoholom.

Naša tradicionalna porodica još nije iščezla, ali je ozbiljno ugrožena mentalnim zdravljem njenih članova, alkoholizmom i, sve više, narkomanijom. Bolesni odnosi koji se razvijaju iza porodične zavese pripadaju zapravo porodičnoj intimi, pa niko iz okruženja ne može ili ne želi da zaviri u nju, ukaže pomoć ili barem pretpostavi šta sve na kraju može da se dogodi. Same porodice zatvaraju oči pred svojim problemima i pod tepih guraju i tiraniju i "čudno" ponašanje kojima su skloni poneki njeni članovi. Ćuti se i trpi dok neko jednom ne pukne, a onda obično bude kasno. Sa toliko tragičnih drama porodica se ove godine nametnula kao ozbiljan društveni problem, kome je pored evidencije neophodna i svaka druga pažnja. Čak i da se ne ide dalje, reč je o odbrani golog života, i to od najbližih rođaka.

Ivana Milanović Hrašovec