Igračke iz muzeja:
Čime smo se igrali

I dečje igračke su deo muzejskih kolekcija. U Srbiji ih najviše ima u Etnografskom i Pedagoškom muzeju u Beogradu, i u Muzeju grada Novog Sada

Od kako je sveta i veka još se nije rodilo dete koje se nečim, bilo čim, nije igralo. Svaka igračka je deo nečijeg života. Ona je nešto što se voli i što je važno, pa je jače i od selidbi i od ratova. Ona je uspomena na lepo. Ona je ono dobro u nama.

A sad ozbiljno: igračka je društveni i kulturni medij. Deci znači zabavu, roditeljima i učiteljima sredstvo za učenje i vaspitavanje, proizvođačima i trgovcima zaradu, a nauci znači materijalni dokaz o istorijskim, tehnološkim i ekonomskim okolnostima društva u kome je nastala, o njegovim estetskim, etičkim i religijskim načelima. Zbog naučnog aspekta, igračke su deo muzejskih kolekcija. U Srbiji ih najviše ima u Etnografskom i Pedagoškom muzeju u Beogradu, i u Muzeju grada Novog Sada.

Kolekcija igračaka Etnografskog muzeja ima oko 2000 eksponata. Tu se čuvaju igračke kojima su se radovala deca s kraja XIX veka pa do polovine osamdesetih godina prošlog veka, konkretno do čuvenog para iz sveta lutki – Barbike i Kena. U kolekciji su i neki eksponati za koje se smatra da su antičke igračke, na primer kolica od gline iz Demir Kapije (II i III vek), za koje nije dokazano da su baš igračke. "Igračka se neverovatno brzo menja i nestaje pa ju je zato veoma teško sačuvati. To nam je i najveća prepreka da bogatimo zbirku. Može se reći da su, na primer, zvečke kojima se igrao desetogodišnji mališan dok je bilo beba, sada muzejska vrednost", kaže Vesna Dušković, kustos Etnografskog muzeja i autor nekoliko izložbi o igračkama. "Zatim, ljudi će radije prodati igračku kolekcionaru nego muzeju zato što znaju da mi za svaku kupovinu moramo da tražimo odobrenje sredstava od Ministarstva kulture. Međutim, desilo se da ćemo uskoro otkupiti jedna kolica za lutke, spavaću sobu, porcelanski servis za kafu – igračke jedne gospođe iz Pančeva. Nedavno smo iz Vršca dobili na poklon kolica za lutke i dve porcelanske lutke s kraja XIX veka."

KRPENJAČE I DLAKAVE LOPTE: Sve do kraja pedesetih godina prošlog veka, igračke su najčešće pravili roditelji, ali i deca. Pravili su ih od materijala koje su imali pri ruci, od svoje umešnosti, mašte i ljubavi (redosled nije bitan). Kućice za ptice, na primer, drvene su ili od pruća, velike i male, prave i krive, obojene ili ne. Pravila su ih deca sama ili uz pomoć roditelja krajem pedesetih godina prošlog veka. Zvečke, preciznije: sućur zvečke, lako su se pravile: uzmete jednu manju suvu tikvu ili čauru od maka, protresete je, i vaše detešce će biti oduševljeno zvukom koji proizvode semenke njenog ploda. Među životinjama izdvaja se zmija napravljena od drvenih zglobova, obojena, iz sredine prošlog veka. Pravila su je deca verovatno na času opštetehničkog obrazovanja. Jedna grana koja se račva je nekom detetu zaličila na konjića, pa je tako promovisana u čuvenu igračku. Na jednom drvenom pijaninu lakiranom, neko je nekom sigurno svirao svoje najlepše etide. Veseo je crveni majmun od filca na točkovima iz tridesetih godina, pravljen u Nemačkoj, a kupljen putem kataloga (i tada su fabrike igračaka, kao i sada, imale precizan katalog svojih proizvoda). Iz 1958. godine je klasični, neuništivi, i neprevaziđeni, omiljeni Meda.

Vesna Dušković tvrdi da je i danas na Zemunskoj pijaci moguće naići na drvenu igračku Kolica i konj, karakterističnu za Panonsku regiju: prava pravcijata kola vuče lep konj, kao da je živ. "Igračke oponašaju predmete odraslih, to je najočiglednije na primeru igračaka-nameštaja. Kolevka, drvena i majušna, merdevine, orman za odeću, krevetac, tronožac napravljen od kestena i čačkalica – sećate ga se, sigurno. Među najlepšim u kolekciji je drveni krevetac izrađen u umetničko-drvostrugarskoj radionici Homa iz Zrenjanina, koja je, zbog velikog interesovanja, otvorila i prodavnicu igračaka. Tamo je nastao i šporet, mali metalni ‘smederevac’, beli kredenac od tesanog drveta, sto i stolica..."

Lopti ima raznih. Među najstarijima je takozvana dlakava lopta, od goveđe dlake iz Loznice. Krpene, popularne krpenjače, takođe su brojne. Najmlađa je košarkaška, od livene gume, proizvedena u Splitu.

Drvene igračke domaće ili zanatske izrade su posle pedesetih godina nasledile gumene, industrijske. Namenjene su sasvim maloj deci zato što su bezbedne i zato što se njima lako rukuje: Švrća, Ježić, Žirafa, Pegavo Lane, Koka, Malo Mače, Diznijevi junaci... Mnogi eksponati nose zaštitni znak Jugoplastike iz Splita.

Lutke su, ipak, najatraktivnije. Kad se ukrste dva drvceta tako da predstavljaju telo i raširene ruke, i oko njih se obavije platno, dobije se lutka na bataljušku. Neke od takozvanih krpenih lutaka, takođe domaće proizvodnje, veoma su maštovite: na belom platnu obavijenom oko grančice našivena je suknjica na crvene tufne, na grudima velika mašna, a na glavici od krpe su oči, izvezene crnim koncem i usta crvenim. "Plastična lutka Alisa je iz Amerike, iz pedesetih godina. Dve devojčice su je dobile na poklon od tetke koja je tamo živela. Alisa je bila odlično odevena zato što je ta gospođa slala i odeću za lutke – sve kao za odrasle, samo u minijaturi: fini mali dugmići, maleni rajsferšlus na pantalonama, kaputić sa naramenicama, male čizmice", opisuje Vesna Dušković. Najmlađi članovi kolekcije su, kao što je već rečeno, Barbika i Ken. Vesna Dušković ih je kupila polovinom osamdesetih u komisionu, pedesetak metara od Muzeja. Bili su original Matel, i u to vreme im je već bilo mesto u muzeju.

MALI SVET: Muzej grada Novog Sada je ovog maja priredio veliku i lepu izložbu, "Mali svet" Tijane Jakovljević, verovatno našu najveću izložbu igračaka. Tamo je bilo svega, primeraka kakve je moguće videti samo na filmovima koji se dešavaju u XIX veku. Tom prilikom objavljen je iscrpan katalog. U odeljku o lutkama, između ostalog piše da je "komercijalna proizvodnja drvenih lutaka u Evropi započela u XVI veku", najpre u Engleskoj. "Jedna od najpoznatijih i najvećih kolekcija drvenih lutaka pripadala je kraljici Viktoriji", navodi se u katalogu. Tokom XIX veka masovno su proizvođene "lutke sa glavama od papir-mašea, smese smole, papira, vode, piljevine i brašna. Svaki proizvođač je imao svoj recept za pripremanje ove smese i nastojao je da njegov recept ostane tajna. Tokom XVIII i XIX veka pravljene su veoma kvalitetne glave lutaka od voska i imale su pravu ljudsku kosu. Zbog svoje cene, voštane lutke su najčešće bile rezervisane za decu iz bogatih porodica." Međutim, danas ih je teško pronaći "zato što su bile poslalstica za miševe". Izradom porculanskih lutaka, čija je proizvodnja počela 1830. godine, bavio se i Mesen, poznata fabrika porcelana. "Iako je popularnost ovih lutaka počela da opada početkom XX veka, one su danas, zbog kvaliteta izrade, veoma atraktivne za kolekcionare, naročito sa glavama od biskvit porculana." Sredinom XIX veka pojavljuju se prve bebe lutke i "prve gumene lutke, koje je patentirala kompanija Gudjir, danas poznata po proizvodnji automobilskih guma".

U Pedagoškom muzeju igračke su deo stalne postavke o istoriji školstva i pismenosti u Srbiji, otvorene nedavno, u renoviranoj i lepoj zgradi. To su igračke korišćene u našim vrtićima, u prošlom i pretprošlom veku. Zahvaljujući ručnom kompjuteru koji reaguje na senzore na eksponatima, o igračkama (naravno i o svim ostalim eksponatima) moguće je saznati mnogo više nego što pružaju izloženi materijal i legende. Na taj način postaju dostupna i dokumenta iz muzejskog depoa, što, naravno, upotpunjava sliku o našem školstvu. Tako čitamo (autor teksta je mr Ljiljana Stankov, viši kustos) da se u Beogradu "prve privatne škole za malu decu otvaraju šezdesetih godina XIX veka. Otvaraju ih uglavnom strankinje koje su došle iz preka i to najpre u Terazijskom kvartu." Program rada u zabavištu iz 1899. godine je predviđao da "sav rad u zabavištu treba da teži tome da se u dece pomogne ukupni razvitak svih sposobnosti, a sve ovo bez umora, prinude i suvišnog naprezanja, te da dete svestrano jača i da mu se razvije ljubav prema drugovima, prema školi i radu." Takođe, "nastava iz čitanja i pisanja ne sme se davati u zabavištu. Deci se samo mogu pokazivati razna slova iz ‘Slovarice’ i ‘Bukvara’ radi crtanja".

Jedan od osnovnih postulata "Programa rada za srpska veroispovedna zabavišta", koji je 1905. godine objavila Milica Maletaški, osposobljena zabavilja za taj posao u mađarskom zavodu, i koji je narednih nekoliko decenija služio zabaviljama za organizovanje rada sa decom u predškolskim grupama, glasi: "Prva pojava, koja proizilazi iz telesne i duševne radnje deteta jeste: igra. Igra je upravo najmoćnije sredstvo za razvoj i napredak, kako telesni tako i duševni život deteta. Sve što dete učini, učini u igri, i čini mu se da je ceo život igra... Jedina i prirodna je činjenica igra, pomoću koje se mališa može, kako telesno tako duševno, bez ikakvog naprezanja spremiti za osnovnu školu."

Naravoučenije je, zar ne, nepotrebno.

Sonja Ćirić