Štrajk scenarista u Holivudu:
Procenti za pisca

Ono što se iza kulisa borbe oko procenata i sindikalnih prava može nazreti je sama budućnost filma i televizije

Ako ste prosečan ljubitelj filma, sigurno znate da prepoznate imena stotinak glumaca i otprilike petnaestak reditelja. S druge strane, od vaših deset omiljenih filmova koliko imena njihovih scenarista znate? Verovatno nijedno. Upravo su ti neopevani heroji koji ispredaju romantične sastanke vaših melodrama, stavljaju fraze u usta vaših hladnokrvnih akcionih heroja ili smišljaju viceve u vašim omiljenim sitkomima, prestali da se time bave i stupili u takozvanu potpunu obustavu rada poznatiju kao štrajk. Ova potpuna obustava, koja u trenutku pisanja ovog teksta još uvek traje, obeležila je kraj protekle godine u američkoj industriji zabave ne samo zbog svojih kulturoloških i finansijskih posledica: ono što se iza kulisa borbe oko procenata i sindikalnih prava može nazreti je sama budućnost filma i televizije.

Činjenice su sledeće: Sindikat scenarista koji rade u Sjedinjenim Američkim Državama Writers Guild of America (WGA) je nakon neuspeha pregovora novom kolektivnom ugovoru sa predstavnicima poslodavaca i udruženjem filmskih i televizijskih producenata Alliance of Motion Picture and Television Producers (AMPTP) 5. novembra stupio u štrajk. Oko nekoliko problema pisci producenti nisu mogli da se dogovore. Među njima je ono što oni zovu rezidualna prava od prodaje DVD-ova, odnosno procenat koji piscu ide od svake prodate kopije, zatim nadležnost sindikata oko scenarista koji rade na poljima realiti televizije i animiranim programima, i najvažnije, zbog čega su pregovori dospeli u ćorsokak – kompenzacije piscima za sadržaje pisane za "nove medije" i/ili distribuirane kroz njih. To je, zapravo, zajedničko ime za sve digitalne kanale distribucije kao što su internet download, IPTV, streaming, straight-to-internet sadržaji i slično, zajedno sa videom-na-zahtev na kablovskoj i satelitskoj televiziji. Da bi vam bilo jasno zašto je ovo pitanje toliko važno, moramo da se vratimo u 1988. godinu kada je pokrenut poslednji štrajk pisaca. Naime, WGA je pre dvadesetak godina pozvao svoje članstvo na protest zbog procenata koji su scenaristi dobijali u distribuciji video-kaseta. U to vreme produkcione kompanije su tvrdile da je to malo i neistraženo tržište sa veoma skupim kanalima isporuke. Film snimljen na VHS-u ili Betamaks-u (jako malo i Laserdiscu) koštao je između 40 i 100 dolara. Sindikat je tada prihvatio formulu po kojoj piscu pripada minijaturnih 0,3 odsto, a nakon što bruto prodaja pređe milion dolara nešto malo više od 0,36 odsto. Nedugo nakon toga kada se cena proizvodnje drastično smanjila a tržište video-kaseta eksplodiralo pisci su ostali sa zanemarljivim delom tog ogromnog kolača i osećanjem da su prevareni. Da nesreća bude veća, kada se DVD pojavio 1987. godine, procenti dogovoreni za video su se automatski primenjivali i na ovaj novi format. U aprilu 2004. godine "New York Times" je objavio da su produkcione kompanije zaradile 4,8 milijardi dolara od prodaje DVD-ova a samo 1,78 milijardi na boks ofisu. Ukratko, pisci su zbog neuviđanja značaja novih tehnologija ostali uskraćeni za stotine miliona dolara. Ovog puta nisu želeli da ponove istu grešku sa internetom.

Pruducenti su krenuli u kontranapad. Kada su čuli najave štrajka, napravili su zalihe novih epizoda tako da prime time neće pretrpeti veće promene do februara (sa filmovima je drugačije; pošto se scenariji duže razvijaju procenjuje se da bi štrajk pogodio Holivud tek 2009. godine). Zatim su unajmili Kris Lehejn i Marka Fabijanija poznate kao "majstore za katastrofe", iste ljude koji su onomad vadili fleke Klintonu posle njegovog seks skandala i pomagali Švarcenegeru da postane guverner Kalifornije. Direktori producentskih kuća počeli su da zovu medije i da objašnjavaju svoju poziciju. Paket predloga za digitalnu distribuciju nazvali su "Novo ekonomsko partnerstvo". Nakon što su pročitali da se iza tog, vešto izabranog imena, u njemu nude još manji procenti nego pre, sindikati su glatko odbili ponudu i pojačali štrajkačke aktivnosti, a jedna od vođa istočnog ogranka WGA Mona Mangan je izjavila: "You can’t put lipstick on a pig" (Ne možeš da staviš svinji karmin). Argumenti producenata su slični kao i pre 20 godina. Digitalno tržište, koje je već bacilo na kolena muzičku industriju, toliko je nestabilno da, ukoliko pristanu na povećanje troškova koje zahteva sindikat, neće moći uspešno da posluju na njemu. U tom slučaju niko nema koristi. U odbranu pisaca stao je zdrav razum glumca Robina Vilijamsa: "Kažu da nema novca u internetu. To je obično šibicarenje."

Udruženje producenata je oprezno. Ne smeju da scenaristima popuste previše. Sledeće godine ističu ugovori sa sindikatima reditelja i glumaca. Reditelji će tražiti dvostruko a glumci trostruko više nego što dobijaju pisci. Ali, takođe, ovo pitanje moraju uskoro da reše jer u suprotnom sva tri sindikata prete zajedničkim štrajkom sledećeg leta. Situacija je zategnuta a rešenja nema na vidiku. Procenjuje se da je zbog štrajka ostalo bez posla 40.000 pravih proletera, električara, stolara, rekvizitera, cvećara i drugih koji rade u ovoj industriji, dok "New York Times" piše kako manje poznati glumci zbog štrajka moraju da nalaze privremene sezonske poslove ili prodaju svoje kolekcije CD-ova na i-beju da bi preživeli i prehranili dvoje do četvoro dece. Što se gledalaca tiče, štrajk je prvo pogodio ljubitelje večernjih humorističkih programa kao što su "The Late Show With David Letterman", "The Daily Show With Jon Stewart" i "The Tonight Show With Jay Leno". Produkcije serija "Two and a Half Men" i "The Office" odmah su ugašene a smatra se da će mnoge popularne serije, od kojih se neke daju i na našim televizijama kao što su "Beg iz zatvora", "Očajne domaćice" ali i "Heroes" i "Ugly Betty", imati skraćene sezone. Ima naznaka panike i na snimanjima nekih filmova kao što su nastavak Da Vinčijevog koda i trećeg dela Narnije. Sindikat čak najavljuje da će svoje članove ali i članove sindikata glumaca i reditelja pozvati da ne učestvuju u predstojećoj sezoni dodeljivanja različitih filmskih i televizijskih nagrada. Ako svoje pretnje ostvare i industriji zabave oduzmu "crveni tepih", ko može da zna da će stvari ikada više biti iste.

Ivan Jević