Džon Le Kare - Umesto biografije:
Žanr koji se sklonio u zavetrinu

Od mene su bitno stariji svi ostali ljudi za koje znam da čitaju Le Karea. Njegovo ime je danas u Srbiji neuporedivo manje poznato nego što je to navodno bilo pre dvadeset godina, ono će teško zagrejati bilo koga rođenog posle ‘75, a čak i bibliotekari mlađe generacije jedva znaju o kome je reč, posebno jer novih savremenih izdanja njegovih špijunskih romana na srpskom jeziku gotovo da nema

ŠPIJUN I PISAC BESTSELERA: Džon le Kare

Nešto iz njegovog opusa, mahom objavljenog osamdesetih godina u žutim džepnim izdanjima Grafičkog zavoda Hrvatske, teško je kupiti u Beogradu, osim ako imate dobru vezu u nekoj od knjižara antikvarnica, ali se sve njegove knjige zato mogu lako naći u svakoj lokalnoj biblioteci – stoje nedirnute na polici dodeljenoj mu među engleskim romanopiscima, ali često bez tablice sa imenom koja kao da je otpala još nekako posle pada Berlinskog zida.

Proslavljen kao kvalitetan, nepredviljiv i vanredno talentovan pisac, svojevremeno je Džon Le Kare oko svojih špijunskih romana stekao čitav kult ljubitelja. Međutim, izvesno je da ga nove generacije jednostavno ne čitaju. Posmatrano tako generacijski, iz donjeg rakursa, izgleda kao da pisac koga svi ti bitno stariji ljubitelji smatraju najvećim majstorom špijunskog žanra, nije izdržao probu vremena.

Da li je to zaista neopravdano i da li će se, kao mnogi njegovi junaci, majstor žanra jednom vratiti iz zavetrine i ponovo postati deo obavezne lektire za beogradsku publiku, nikako nije pitanje za ovaj tekst, već za "književnu biroktariju", kako Le Kare naziva kritičare i uopšte ljude koji se profesionalno bave proučavanjem književnosti.

UVOD: Kao britanski bivši špijun i diplomata, a uz to poznat kao antiamerikanac i protivnik stereotipa o Islamu i Rusiji, otac četiri sina iz dva braka, autor dvadeset romana, specifični hroničar hladnog rata i pozadine velikih obrta XX veka, majstor dijaloga i tenzije, tvorac retko uspelog, gotovo fenomenalnog špijunskog junaka Dordža Smajlija, Le Kare danas, sa 76 godina, živi u mestu St. Buryan u Kornvelu, u Velikoj Britaniji, uči da koristi internet, mada i dalje veruje u kopanje po arhivama, još uvek odlično piše, u sukobu je sa Salmanom Ruždijem i brine o ratovima koje vodi Džordž Buš.

Ko je zapravo Džon Le Kare? Rodio se 19. oktobra 1931. godine u Pulu, u Dorsetu u Engleskoj, pod imenom Dejvid Džon Mur Kornvel, da bi ga ono godinama kasnije napustilo, pošto je izmislio svoj književni pseudonim Le Kare. Obrazovao se u svim onim elitnim školama iz kojih su britanske tajne službe regrutovale svoje najbolje kadrove – studrirao je jedno vreme i u Švajcarskoj, a diplomirao je na Oksfordu, gde je kasnije i predavao.

Od 1959. godine je počeo da radi za britansko ministarstvo spoljnih poslova. Tokom pet godina ove službe, imao je dva nameštenja u Nemačkoj, prvo u Bonu, a zatim u Hambrugu. Dugo se pretpostavljalo da je u ovom periodu zavrbovan da radi za MI6, službu po čijim uzorima je nastao Cirkus iz njegovih romana. Le Kare je to poricao sve do devedesetih kad je priznao u jednom intervjuju za BBC da je bio tajni agent u mladosti.

Međutim, njegova karijera tajnog agenta nije potrajala, pošto mu je maska brzo otkrivena. Kim Filbi, jedan od dvostrukih agenata iz slavne Petorice iz Kembridža odao je njegovo ime KGB-u. U međuvremenu, Le Kare se posvetio književnosti i na osnovu ličnog iskustva počeo da opisuje svet špijunaže. Na tu ideju je došao zahvaljuju podsticaju Džona Bingama, agenta prema kome je navodno delimično i razvio lik Džordža Smajlija. Zanimljivo je da ovo ime koincidira sa jednim od prvih ratnih dopisnika koji je u XIX veku, kao kakav špijun, prvi razvio dopisničku mrežu u zapadnoj Evropi.

Lik Džordža Smajlija je jedinstven u špijunskom žanru, nizak, spor, mlitav, ne naročtio obučen, ali izuzetno obrazovan i ineteligentan špijun koji ratuje sa sebi dostojnim sovjestkim protivnikom Karlom. Večito usamljeni Smajli ima stalnih problema sa svojom nevernom ženom En, rukovodi ljudima i mrežama koje su sastavljene od propuštenih prilika, svoje slučajeve bazira na arhivama i vodi čitaoca u neverovatne mentalne avanture.

"Želeo bih da sve moje knjige budu zabavne", kaže u jednom intervjuu, odgovarajući na pitanje o podnaslovu romana "Naš čovek u Havani" svog neprikrivenog uzora Grejema Grina. "Samo koristim špijunski nameštaj da zabavim čitaoca, da ga nateram da me sluša, pošto većina ljudi voli da čita o intrigama i špijunima", objašnjava Le Kare i tvrdi da nikada nije znao mnogo o tradiciji klasičnog špijunskog romana.

Tako za čitanje preporučuje sasvim drugu vrstu književnih dela – pre svega dela P.G. Vodhausa, pa Dobrog vojnika Forda Medoksa, Markesove romane Ljubav u doba kolere i Hronika najavljene smrti, zatim Dikensove i Balzakove romane, Hercenove memoare, kao i kultnu istorijsku knjigu Edvarda Gibona Uspon i pad Rimskog carstva, zatim Istoriju Jevreja Jezefa Flavija i Tolstojev roman Ana Karenjina, koje smatra izuzetno značajnim. "Kad ih pročitate, bićete kvalifikovaniji za doktorat iz ljudske prirode od tri četvrtine idiota koji ga imaju", kaže u jednoj od svojih preporuka.

RAZRADA: Ne znam kako je izgledalo zaraziti se Le Kareom u pozno doba hladnog rata, u vreme kad su u Beograd stigli njegovi prvi prevodi, jer danas imamo brojna antitela koja se uspešno bore sa tom bolešću. Meni se to desilo dok sam bio u vojsci, uz druga zla i navike koje čovek tamo pokupi. Kao kurir komandanta diviziona dobio sam ključeve od jedne od onih zaboravljenih vojnih prostorija kakve ovih dana u potrazi za ratnim zločincima pretresa zaludna vojna obaveštajna služba, čiji je britanski pandan u svoj njenoj uzaludnosti Le Kare opisao u romanu Rat u ogledalu. U toj prostoriji nije bilo ni vojnih špijuna, ni ratnih zločinaca, već je u njoj još od bombardovanja bila smeštena samo vojna biblioteka, u kojoj se, među drugim izvorima zadovoljstva, nalazio i pomenuti žuti hrvatski niz Le Karea.

Počeo sam od Špijuna koji se sklonio u zavetrinu, romana koji je Le Karea proslavio i to nekako odmah pošto je on sam neslavno napustio špijunski posao. Naivno uveren da sam tako otkrio nepoznatu zemlju, po povratku u Beograd saznao sam da polovina redakcije, i to ona starija polovina, gaji pravi kult ovog pisca još od vremena kad sam učio prva slova. Uskoro sam dobio punu torbu njegovih romana, sa revnošću i brzinom koju možete da osetite tek ako nekom Jehovinom svedoku kažete da vas zanima pitanje Boga.

Posle svega, mogu da kažem kako sam stvarno neke sjajne noći proveo u Le Kareovom uverljivom i uzbudljivom književnom svetu, pa da ga stoga iskreno preporučujem. No, uprkos tome i ma šta uobičajeno zlobno imali da kažu starci o ukusima novih klinaca, mislim da ima neke pravde u tome što je Džon Le Kare u Srbiji iščezao samo dvadeset godina posle svog književnog zenita. I u tome što je sa njim, iz naših krajeva počela da nestaje njegova na lošem tlu posejana mitologija Cirkusa, kako Le Kare naziva ono što mi u našim lokalnim prilikama od mila zovemo Služba. Ona Služba.

U suštini, dobro je svaki put kad se pojavi nešto u čemu nismo usvojili neku "žanrovsku" opsesiju prethodnih generacija – mislim tu na generalno sumnjivi vrednosni sistem naših elita koje su se oko koječega naoko sukobljavale tokom poslednje dve decenije XX veka, ali su uprkos tome, održavale veru u snagu lokalnog Cirkusa, podjednako u oba režima, mada je prvi bio samoupravan, a drugi samoodrživ. Zato što su posle njiihovog konačnog sloma, pošto su ih oborili momci i devojke iz Otpora i pridruženih organizacija, uključujući i presudan doprinos individualaca opisanih u romanima Marka Vidojkovića, te zauvek nedirnute elite celu stvar svele samo na večno pitanje Službe od koga ni deset godina posle niza glupavih ratova nije pristojno pitati za normalne stvari poput plate, stana ili zdrave životne sredine jer još uvek traje istorijski sukob onih koji Službu vole i onih koji je ne vole.

Le Kare tu, naravno, ništa nije kriv. Osim što je možda previše uverljiv. Svet koji je on stvorio sa Džordžom Smajlijem i trilogijom Dečko, dama, kralj, špijun, Plemeniti đak i Smajlijevi ljudi uverljiviji od svih novinskih priča o špijunima, pa možda i od Igre same. Le Kare sam kaže da je bio iznenađen kad je četiri decenije posle povlačenja iz aktivne službe, od nekih profesionalnih obaveštajaca saznao da je među špijunima prisutna terminologija koju je on potpuno izmislio u svojim romanima. Koliko bi tek bio iznenađen kad bi znao da je njegov Cirkus postao stvarnost u jednoj zemlji, i to onoj koja se nalazila između dva bloka.

ZAKLJUČAK: "U svakoj ratnoj zoni u kojoj sam bio, postojalo je ono što je bila realnost i ono što je javna percepcija o tome zbog čega se rat vodi. U svakoj krizi, u svakom sukobu koji mi je naišao uz put, stvari su bile znatno komplikovanije od onog što je bilo poznato javnosti", kaže Le Kare. Paradoks je da mnogi ljudi istinski veruju da je svet špijuna ne bilo koja fikcija i javna percepcija, već da je baš onakav kakvim ga je Le Kare opisao. Čak i kad ga nisu čitali, dobar deo predstave o tajnim službama, ljudi duguju Le Kareu.

Svojevremeno, kad su se pojavili njegovi prvi romani žanr špijunskog romana je bio oblikovan delima o Džemsu Bondu Jana Fleminga, dok je Le Kare pokušao da ponudi mnogo uverljivijeg junaka, dublje psihologije i zasnovanog na realnosti, kao i priču koja će više proisticati iz potreba, težnji i zabluda samih likova, a ne radi akcije i čudnih špijunskih spravica kojima obiluju priče o Bondu.

U njegovim romanima retko ima više od jednog ili dva ubistva. Le Kare svoje zaplete majstorski pokreće sa površine radnog stola Džordža Smajlija za koji je napisao da je "opasno mesto". Njegovi junaci putuju u zabludama, u svojim sitnim borbama, taštinama i strahu. Po njegovim romanima snimljen je priličan broj filmova, ali ako izuzmem Kuću Rusija i najnoviji hit Brižni baštovan, slabo uspevaju da ostvare čaroliju koju Le Kare pišući postiže.

Uprkos tom neprestanom oponašanju stvarnosti, Le Kare smatra da je pogrešno mešati realnost i njegovu fikciju. "Moje priče moraju da se razreše na kraju. U njima uvek postoji uvod, razrada i zaključak. U stvarnom svetu, gotovo nijedan špijunski slučaj se nikada ne razrešava", kaže Le Kare objašnjavajući da u svojim knjigama on logično pokušava da proizvede tenziju i opasnost u monotoniji špijunskog života.

Bez obzira na generacijsku smenu čitalačkog ukusa, svakog njegovog čitaoca će voditi ruka sigurnog pripovedača, od prve do poslednje rečenice. Zato mislim da naša generacija, zapravo, ima bolju osnovu da u Le Kareu više uživa. Poseduje istorijsku odstupnicu zbog koje se neće lako zaraziti svetom Cirkusa, a moći će u njemu da bezbrižno pronađe zabavu i besktvo od svakodnevice kakvu nudi bilo koja fantastična priča. Možda se toga u Novoj godini doseti i neki sprski izdavač, pa Le Kareu omogući jedan novi, nadajmo se, manje realan život.

Slobodan Bubnjević