Lik i delo:
Dragan Kićanović

Predsednik JOK-a

Rođen je: U Čačku, 1953. Čacak je, uz Kićanovića, jugoslovenskoj košarci dao još niz vrhunskih i vrsnih igrača: Mišovića, Ž. Obradovića, Đukića, Šarančića, Purića, Koprivice, Drobnjaka, Androića...

Gde je igrao: Počeo u čačanskom Železničaru, sa 18 godina prešao u Borac, i u sezoni 1970/71. igrao sa svojim idolom Radmilom Mišovićem. Punili su dvorane širom stare Jugoslavije jer je publika hrlila da uživa u majstorijama jedne već odlazeće i jedne već dolazeće zvezde. Posle jedne sezone u Borcu prelazi u Partizan u kome ostaje do 1981, kada prelazi u italijanski Skavolini na dve sezone. Nakon istorijske tuče na meču Italija-Jugoslavija u Limožu, na EP 1983, odlučuje da napusti Italiju. Prelazi u Rasing iz Pariza za koji igra u sezoni 1983/84 i onda neočekivano odlučuje da završi karijeru. Baš kada su uvedene trojke. Imao je 31 godinu.

Kako je igrao: Briljantno. Bio je jugoslovenski Majkl Džordan, mnogo više po talentu i instinktu "ubice na terenu" nego po fizičkim kvalitetima. Bio je nemilosrdan. Imao je retko "meku" ruku, savršen šut, odličnu viziju igre, sjajna dodavanja.

Šta je osvojio: Sve. Bio je evropski kadetski prvak sa Jugoslavijom (1971. u Gorici), prvak Mediterana iste godine sa seniorskom reprezentacijom u Alžiru, prvak Evrope za juniore (1972. u Zadru), seniorski prvak Evrope (1973. u Barseloni, 1975, u Beogradu i 1977. u Liježu), svetski prvak 1978. u Manili, olimpijski šampion (1980. u Moskvi), uz još nekoliko srebrnih i bronzanih medalja sa selekcijom Jugoslavije uključujući i srebro sa Olimpijade u Montrealu 1976. Sa Partizanom je 1979. osvojio trostruku krunu: prvenstvo, kup i Kup Koraća.

Zašto je prestao: Nije hteo da robuje košarci. Jednog dana je sebi rekao: bilo je lepo, ali bilo je dosta. Kao zakleti epikurejac rešio je da malo uživa, da se više druži sa starim drugarima, da češće sedi kod starog prijatelja Đurice u njegovom bifeu na Kalenićevoj pijaci, jede "najbolje ćevape na svetu" i pije pivo.

Kako je postao rukovodilac: Njegovom Partizanu je bio potreban sportski direktor, a boljeg kandidata od Kiće nije moglo biti: legenda kluba, ime koja otvara sva vrata, sposoban, poliglota... Počeo je stvaranje "velikog Partizana" dovodeći jednog po jednog – Paspalja, Pecarskog, Obradovića, Ivu Nakića i nadasve Divca (kome je dao 13.000 svojih dolara jer je klupska kasa trenutno bila prazna).

Šta je još radio: Bio je direktor reprezentacije Jugoslavije u najgore vreme, pod sankcijama, ali je dočekao veliki povratak plavih i trijumf na Evropskom prvenstvu u Atini 1995. U međuvremenu je bio ministar sporta u Vladi Srbije u prvom mandatu Slobodana Miloševića iako, koliko se zna, nikada nije bio član nijedne partije. Kasnije se tiho distancirao od vlasti, ali nikada nije (javno) prešao u opoziciju.

Kako je izabran za predsednika JOK-a: Neočekivano. Sve je bilo spremno za reizbor večitog kadrovika SPS-a Aleksandra Bakočevića, koji je "imao podršku sportskih saveza", ali je na samoj izbornoj skupštini posle olimpijade u Atlanti, po vešto utvrđenom scenariju iza koga je stajao Nebojsa Čović, tadašnji predsednik KSJ-a, izbačena Kićina kanditaura protiv koga Bakonja nije imao nikakve šanse.

Kako je radio: Očito dobro, inače ne bi dobio 44 od 68 glasova na izbornoj Skupštini, i to sa Vladom Divcem kao protivkandidatom. Divac je ubačen u igru po istom receptu po kome je Kićanović slistio Bakočevića pre četiri godine, ali je ovoga puta aktuelni predsednik sve izdržao i pobedio. Njegov glavni protivnik nije bio sam Divac, već senka "slučaja Divac".

Zašto je reizabran: Zato što je, kao rođeni borac, zaigrao na sve ili ništa. Krivicu za slučaj Divac svalio je na bivšeg saveznog ministra za sport, ali nije do kraja rekao ko ga je još od političara bivšeg režima pritiskao da "kako zna i ume" spreči Divčevu kandidaturu. Zašto je 44 delegata ipak diglo ruku za njega ako postoji i gram sumnje da Kićanović nije sasvim nevin u "slučaju Divac", makar zato što je godinu dana ćutao o onome što je znao? Sa poverenjem koje je dobio, bilo bi dobro da Kićanović, istine radi i sebe radi, istera do kraja "slučaj Divac".

Vladimir Stanković