VREME 534, 29.mart 2001 / SVET
Američko-ruska špijunska afera:
Prohladni rat
Odluka Bušove administracije može biti tek početak zaoštravanja odnosa sa Rusijom i donekle je odgovorila na pitanje kako će izgledati nova američka spoljna politika. Konture te politike već se naziru i opasno liče na one hladnoratovske
|
Američko-ruska špijunska afera zbog koje će iz SAD-a i Rusije biti proterano po pedeset diplomata neodoljivo podseća na hladnoratovske diplomatske poteze. Američka administracija je već proterala četvoricu ruskih diplomata, dok 46 njih mora da napusti zemlju do 1. jula. Rusija je bez oklevanja uzvratila istom merom, i američke diplomate pakuju kofere i čiste kancelarijske stolove.
Američka administracija odlučila se za ovakav potez pošto je uhapšen agent FBI-a Robert Filip Hansen za koga se ispostavilo da je dvostruki špijun. Hansen (56) je kao kontraobaveštajac za FBI radio više od četvrt veka, a uhapšen je pod optužbom da je poslednjih petnaest godina doturao osetljive informacije Sovjetskom Savezu i Rusiji. Za uzvrat je, kaže optužba, od Rusa dobio blizu milion i po dolara, što u kešu što u dijamantima.
Hansen je uhapšen na drvenom mostiću u vašingtonskom parku gde je trebalo da se sretne sa svojim kontaktom. Usledila je odluka o proterivanju diplomata, a ostalo se odvijalo prema dobro utvrđenom scenariju iz vremena hladnog rata. Politika "milo za drago", naime, uobičajena je u sličnim okolnostima, i ovo nije prvo uzajamno proterivanje diplomata u Moskvi i Vašingtonu. Ali jeste od pada Berlinskog zida i kraja hladnog rata. Poslednji put kada su dve supersile personama non grata proglasile diplomate bilo je 1986, kada je Reganova administracija odlučila da protera 55 sovjetskih diplomata, ali je SSSR tada prvi otkazao gostoprimstvo Amerikancima.
BRUKA SA "KRTICOM": Ono što se takođe uklapa u hladnoratovski scenario, kada je o špijunskim aferama reč, jeste to što diplomate, zaštićene imunitetom, osim proterivanja i povratka u domovinu ne snose nikakve druge sankcije čak i ako se ispostavi da su direktno umešane u špijunažu. Zato će posledice, ako se ispostavi da su optužbe za koje se agent FBI-a tereti tačne, snositi Hansen, a za ovakva dela, nakon izmena zakona po dolasku konzervativne administracije, predviđena je i smrtna kazna.
Nesumnjivo da je Buš morao da preduzme nešto kako bi sprao bruku kada je "krtica" otkrivena, jer su slične afere za svaku zemlju velika blamaža. Američka kontraobaveštajna služba tvrdi da Rusi proširuju svoju špijunsku aktivnost na teritoriji SAD-a i nakon pada Sovjetskog Saveza. "Preplavili su zonu", kaže Dejvid Mejdžor, bivši kontraobaveštajac FBI-a. Mnogi su, međutim, uvereni, da je ovakav potez više nego neodmeren i štetan. Neki analitičari smatraju da je slučaj Hansen zapravo izgovor Bušovoj administraciji da smanji troškove za vođenje operacija FBI-a. "Na ovaj način se štedi jer se smanjuje broj ljudi angažovanih na praćenju 'bezbednosno interesantnih' osoba", kaže za američki nedeljnik "Tajm" analitičarka Elen Šenon. "Ako smanjite broj agenata koje pratite, kao što će se desiti nakon odlaska ruskih diplomata, imate više ljudi na raspolaganju za druge operacije. Na primer, agent koga pratite može da načini važan potez ili da ostvari vezu sa svojim kontaktom jednom u tri meseca. Ali, da biste to otkrili, morate ga pratiti 24 časa dnevno, u suprotnom može vam propasti posao na kome radite više godine. Za to su vam potrebna tri agenta da se svakodnevno smenjuju. Proterivanje velikog broja agenata smanjuje obim posla", kaže Elen Šenon.
KONTRA "GAVRILOVU": Kada pominju da administracija mora da se bori protiv širenja špijunske mreže na svom tlu, američki zvaničnici, međutim, propuštaju da spomenu da su CIA i KGB, odnosno njegova posthladnoratovska inkarnacija SVR, proteklih godina razvili čvršću saradnju, i da je jedan deo obaveštajnih aktivnosti prestao da se uklapa u klasične špijunske okvire. Naime, pred kraj hladnog rata CIA i KGB otvorili su kanal komunikacije koji je KGB nazvao "kanal Gavrilov", po ruskom pesniku iz XIX veka. Ova saradnja začeta pre otprilike petnaest godina takođe se odvija po nepisanim pravilima i džentlmenskim dogovorima, kao što, na primer, meru o proterivanju diplomata nakon otkrivanja "krtice" ne možete naći ni u jednom diplomatskom priručniku. "Gavrilov" je trebalo da omogući agentima sa obe strane da upotpune svoje informacije, a sastanci agenata odvijali su se, a i danas se često odvijaju, na neutralnom terenu, najčešće u Helsinkiju ili Beču. Kada su hladnoratovske razmirice između dve supersile prestale, odnosno kada se uspostavio unipolarni svetski poredak, američki i ruski obaveštajci preko "Gavrilova" sarađuju u zajedničkoj borbi protiv međunarodnog kriminala kao i na suprotstavljanju odlivanju nukleranih tehnologija u zemlje pod diktatorskim režimima.
Inače, izgleda da je Hansen, osim očiglednih materijalnih interesa, za odluku da se prihvati najtežeg od svih špijunskih poslova, kao što je posao dvostrukog agenta, imao jake lične motive. No, za razliku od svog slavnog britanskog prethodnika i uzora Kima Filbija, Hansen nije bio rusofil per se. Naprosto je želeo da ostvari svoj dečački san. Jedna njegova slika iz mlađih dana prikazuje ga kao mršavog i bledunjavog momka, kratke kose, velikog nosa i upadljivih, velikih smeđih očiju. Ali, sudeći po prepisci koju je vodio sa svojim kontaktima, a koje nikada nije uživo sreo, Hansen je "izdao otazdžbinu" ne toliko zbog para, koliko zbog čudne potrebe za ličnim emotivnim ispunjenjem. Njegove poruke vrcaju od ljubavnih aluzija i neke od njih više liče na prepisku čas strasnog, čas ostavljenog ili usamljenog ljubavnika. Iako se nikada nije sreo sa osobama kojima je pisao, većina pisama naslovljena je sa "dragi prijatelju". "Žrtvovao sam se i više nego što sam hteo da bih vam pomogao, a vi ćutite. Mrzim kada ćutite. Makar mi, molim vas, kažite zbogom. Prošlo je mnogo vremena, dragi prijatelji, dugo i samotno vreme." Da bi ova veza još više poprimila neki uvrnuti ljubavni karakter, Hansen je zatražio da ga Rusi delom plate i u dijamantima. U jednoj od poruka kaže: "Volim da nosim poslovna odela. Zato, nemojte od mene očekivati da prljam cipele po nekakvom blatu."
Kao da je njegova veza sa Rusijom poprimila mitološke razmere, reklo bi se sudeći po prepisci. Hansen je sam stupio u kontakt sa Rusima. I kao u dobrim špijunskim romanima, očigledno je bio majstor obmane, na njega biste najmanje posumnjali. Hansen je blago popunjen birokrata koji živi u predgrađu Vašingtona, oženjen je, ima šestoro dece i vozi ford eskort.
SOVJETOLOG: No, odluka Bušove administracije može biti tek početak zaoštravanja odnosa sa Rusijom i donekle je odgovorila na pitanje kako će izgledati nova američka spoljna politika. Konture te politike već se naziru i opasno liče na one hladnoratovske. Odmah nakon najave o proterivanju Stejt department je objavio da će primiti u goste Iljasa Ahmadova, koji se predstavlja kao ministar inostranih poslova Čečenije i njen ambasador u SAD-u. Osim toga, bez dogovora sa Rusijom, ali ni sa svojim evropskim partnerima, SAD su odlučile da se opet utrkuju u naoružanju. Nuklearne rakete velikog dometa ovoga puta biće usmerene iza Pacifika, a SAD su najavile i da će deo nuklearnog naoružanja staviti na raspolaganje Tajvanu, čime su uzbudile duhove i u Kini.
Svi ovi hladnoratovski diplomatski potezi ne treba da čude ako se ima u vidu da Kondoliza Rajs, Bušova savetnica za nacionalnu bezbednost, izgleda nije čula da je hladni rat – završen. Rajs je napustila demokrate i pridružila se konzervativcima zbog toga što je smatrala da je Karter mlako odgovorio na sovjetsku invaziju na Avganistan, i poznata je kao "jastrebica", kada je o Rusiji reč. Oštro je kritikovala Klintonovu politiku prema Rusiji, protivila se i detantu kao i programu za pomoć Svetske banke i Međunarodnog monetarnog fonda. No, pre nego što ju je Buš uzeo za savetnika, Rajs je u diplomatiji bila tokom poslednjih godina komunističkog režima, i čini se da je samo nastavila tamo gde je stala pre više od deset godina, ne obazirući se na to koliko se svet u međuvremenu izmenio. Što reče jedan diplomata iz Klintonove administracije zadužen za Rusiju: "Kondi nije stručnjak za Rusiju, ona je sovjetolog. A to je velika razlika."
U roku od samo šezdeset dana nakon dolaska na vlast Buš, kako se čini, pokušava da okrene točkove istorije za deset godina unazad.
Duška Anastasijević
Proterivanje je manje ili više najgore što može da se dogodi jednom obaveštajcu koji radi pod okriljem diplomatije. Mnogo gora sudbina može da zadesi nekoga ko nema tu vrstu zaštite. U decembru prošle godine, u Moskvi je za špijunažu osuđen američki građanin Edmond Poup. Slična hapšenja obično prolaze bez suđenja. Nakon jednog hapšenja, druga strana takođe nahvata nekog, i onda se menjaju. Suđenje Poupu bilo je prvo nakon čitavih četrdeset godina. Poslednji put je sličan proces održan 1961. godine američkom vojnom pilotu Gariju Pauersu, čiji je špijunski avion U-2 oboren iznad Sovjetskog Saveza. Tu bar nije bilo problema sa dokaznim materijalom. Sa Poupom, koji je uhapšen u aprilu prošle godine, išlo je malo teže. Direktnih dokaza nije bilo, a optužen je za pokušaj kupovine tajnih planova za ruski ultrabrz torpedo poznat pod imenom "skvol". Poup (inače bivši obaveštajni oficir američke mornarice koji se u penziji bavi kupoprodajom ruske vojne tehnologije) u svojoj odbrani je tvrdio da je zapravo samo hteo da otkupi propulzivni sistem star deset godina, o kome se već pisalo po naučnim časopisima. Sud se nije složio. Nekoliko dana nakon izricanja presude, Poupa je pomilovao ruski predsednik Vladimir Putin zbog teškog zdravstvenog stanja. |
