Slovenački skandal:
Nestanak svedoka

Bivšeg Komandanta elitne vojne jedinice Ladislava Trohu su neki smatrali klovnom, drugi poštenjakom, hrabrim i principijelnim čovekom. Široj javnosti postao je poznat kada je 1. jula 1998. godine, naočigled zbunjenih prolaznika, ispred slovenačkog parlamenta u punoj uniformi salutirao slovenačkoj zastavi

Afera koja traje: Janez Janša

Prošlo je više od dva meseca od nestanka bivšeg komandanta udarne jedinice Slovenačke vojske. Od tada niko u državi ni prstom nije mrdnuo da bi se rasvetlila sudbina "pevajućeg majora" Ladislava Trohe. "Mladina" je 26. marta prva objavila crnu naslovnicu sa retoričkim zaključkom "Možda sam sledeći ja, možda vi". U potpisu: Ladislav Troha.

Državni mediji i zvaničnici dozvolili su da javnost "spontano" poveruje da se Troha negde skriva. I tako je izgubljeno dragoceno vreme, vreme koje istraga više ne može da vrati, niti da propušteno popravi. Danas, dva meseca kasnije, malo ko još veruje da se Troha "krije". Tačnije, malo ko veruje da je uopšte živ.

Trohina sudbina je bila predodređena još 1993. godine. Tada je saznao za tajni plan miniranja vozila poslanika Zmaga Jelinčiča, o čemu će progovoriti osam godina kasnije, u intervjuu za mariborsku "Večer". Tada je priznao da je elitni deo Slovenačke vojske (specijalci iz brigade Moris, stacionirane u Kočevskoj reci) na zahtev ondašnjeg ministra odbrane Janeza Janše podmetnuo bombu ispod volvoa poslanika Jelinčiča, tada šefa parlamentarnog Odbora za odbranu.

SRPSKA VEZA: Ovih dana su slovenački državni organi dobili Trohinu ispovest, overenu decembra prošle godine kod notara, tako da ima vrednost iskaza na sudu "ukoliko mu se nešto desi". Što dokazuje tvrdnju Trohine porodice (supruga, otac, brat), izrečenu odmah posle njegovog misterioznog nestanka, da "stvar nije fingirana radi podizanja popularnosti", već da su mu bivše kolege pretile smrću. To je ponukalo predsednika parlamentarnog Odbora za nadzor slovenačkih obaveštajnih službi da izjavi kako nestanak Ladislava Trohe u dlaku liči na "slučaj Stambolić" u SRJ.

Tako se o Ladislavu Trohi ni posle više od dva meseca još uvek ništa ne zna. Nestao je 18. januara uveče; kriminalisti koji vode slučaj daju šture izjave novinarima, njegova supruga ćuti "u interesu istrage", a šira familija u svojim reminiscencijama na Ladislava (koji je raskrinkao pozadinu jedne od najprljavijih drćavnih afera) nehotice sve češće govori u prošlom vremenu.

Vrh ledenog brega je intervju objavljen u "Večeri" 20. januara 2001. godine. U njemu Troha otkriva da je brigada Moris aprila 1993. godine pod komandom Toneta Krkoviča izvela bombaški napad na Jelinčičev auto. Tako je posle osam godina manipulacija i prikrivanja "procurila" istina o upletenosti tadašnjeg ministra odbrane (danas šefa slovenačke opozicije) Janeza Janše u napad na poslanika Jelinčiča. Zmago Jelinčič je poslanik i danas, s tom razlikom da je pre osam godina vodio i parlamentarni Odbor za odbranu. Kao takav nije imao preteranog razumevanja za šverc orućja i ostale malverzacije koje je štampa otkrila u Janšinom ministarstvu. Zbog toga je Janša odlučio da političkog neprijatelja "opomene". Naređenje je dato, bomba eksplodirala, a na mesto zločina izlazi policija koja obavlja uviđaj. Specijalci su bili aljkavi, trag vruć, a tu je i svedok koji je uprkos sitnim noćnim satima imao dobro oko. Istraga dovodi kriminaliste do morisovaca koji su, prema svedoku, pre eksplozije krućili oko Jelinčičevog auta, i to u kolima lako prepoznatljivim.

Janša se u to doba taman toliko zadrćao u fotelji ministra vojnog da je uspeo da zaštiti odane oficire. Janša je zapravo do Trohine ispovesti imao neviđenu sreću – nijedna komisija i nijedan sud nisu utvrdili konkretnu odgovornost u pomenutim radnjama. Trohino svedočenje, kao svedočenje oficira "insajdera" u ulozi svedoka tućilaštva, moglo bi (uz pravu kvalifikaciju krivičnog dela – terorizam) odgovorne koštati i do petnaest godina zatvora!

A major Troha, bivši zapovednik specijalne jedinice Moris, priznaje pred notarom i u "Večeri" da je na zahtev pretpostavljenih falsifikovao knjigu straće kako bi onima koji su podmetnuli bombu pod Jelinčičev auto – osigurao laćni alibi. Kao opravdanje za svoj čin i dugogodišnje ćutanje, Troha navodi strah i potrebu da zaštiti svoje vojnike. Kasnije je uvideo da je to bila greška. "To su teroristički metodi. Moćda ćete se kao i ja zapitati – ko je bio ili će doći na red. Moćda ću sledeći biti ja, moćda vi...", završava svoje pismo Ladislav Troha. Slutio je šta mu se sprema od onih koje je svojevremeno zaštitio.

Novinar koji ga je intervjuisao danas svedoči da je Troha početkom januara došao kod njega i zamolio ga da što pre objavi priču, čime se nadao da će steći "zaštitu javnosti". Tako je i učinjeno, ali kasno. Novine su izašle 20. januara, dva dana pošto je Troha netragom nestao. Od tada ga niko nije video. Odeća i lično naorućanje ostali su kod kuće, poneo je samo mobilni telefon. Na broju se javlja telefonska sekretarica – Trohin glas koji se izvinjava što nije dostupan i ljubazno moli da ostavite poruku. Poruku, međutim, nije moguće snimiti, pošto je automat pun.

BAR PISMO: Trohu su neki smatrali klovnom, drugi poštenjakom, hrabrim i principijelnim čovekom. Široj javnosti postao je poznat kada je 1. jula 1998. godine, naočigled zbunjenih prolaznika, ispred slovenačkog parlamenta u punoj uniformi salutirao slovenačkoj zastavi, obrnuo se na peti i ukipio na mestu, u poloćaju mirno. Ubrzo je postalo jasno da se ne radi o nekom egzibicionisti niti pripadniku počasne straće, već da Troha ličnim činom "protestuje zbog stanja u Slovenačkoj vojsci". Mesecima je tako stajao ispod jarbola, nasuprot parlamentu, a protest je osvećio i gitarom. Zato su ga mediji krstili "pevajući major".

Ladislav Troha je počeo karijeru u vojsci 1983. godine, isprva kao niški padobranac, a zatim rezervni oficir JNA u Bileći. Aktivirao se početkom devedesetih, u ratu protiv JNA 1991. Postao je deo elitne vojne jedinice. Kritički duh mu nije dao mira, iako je to retka osobina u oficirskom koru. Pisao je nadređenima i zahtevao radikalne reforme u vojsci; kako se ništa nije menjalo, javno je zatražio ostavku celog komandnog kadra, tada nadležnog ministra Krapeža te predsednika vlade Janeza Drnovšeka, kao i glavnokomandujućeg Milana Kučana. Ušao je u anale kao prvo vojno lice koje uredno štrajkuje, sa sve službenim pištoljem o boku, a mediji su ocenili da je njegov bunt dobrim delom opravdan. Troha je, uostalom, navodio i sasvim bizarne činjenice – iz iskustva je tvrdio, na primer, da su Alpinine cipele krive što slovenačkim vojnicima već posle pet kilometara marša puca ahilova tetiva; ni uniforme nisu bile bogzna kakve, pošto je vojska morala da beži u kasarne čim spoljna temperatura padne ispod – 9 stepeni Celzijusovih, obaška što svi regruti nisu imali ni kompletnu osnovnu opremu, što će reći ašove, čuturice i gas maske. Zato je Troha još pre tri godine upitao sunarodnike: "Kako bismo takvu vojsku vodili u borbu?"

Otvoreno je progovorio i o tabu temi – švercu oružja. Vojska je požurila da ga izbaci iz službe, što je i uspela, posle mnogo pravnih peripetija. Tek nedavno se izborio za svoje pravo – vraćen je u službu, ovoga puta u Ministarstvo odbrane, gde je dobio mesto u Odeljenju za zaštitu i spasavanje. Međutim, nekoliko dana posle nestanka – izbačen je sa posla. "Imam osećaj da su svi sretni što su ga se rešili", kaže Vladislav Troha, otac Ladislava. I dodaje kako je godinama molio sina da prestane "da talasa", da ućuti, jer "sam ne možeš ništa".

Prošlo je više od 60 dana od Trohinog nestanka a svedoka nema. Nema ni poziva stanovništvu da javi ako bilo šta znaju u vezi s Trohinim nestankom, a najveći šok je usledio ovih dana kada se saznalo da je Troha iza sebe na sigurno mesto ostavio overeno svedočenje. Ljubljanska "Mladina" je u najnovijem broju objavila patetično crnu naslovnu stranu i Trohin citat: "Možda sam sad na redu ja, možda vi", a premijer Janez Drnovšek na poslaničko pitanje gde su zapisnici sa zatvorene sednice vlade (na kojoj je 1993. godine slovenačka vlada obaveštena ko je izveo bombaški napad na Jelinčiča) odgovara da takav zapisnik ne postoji. Vrhovni državni tužilac atak bombom kvalifikuje kao "uništenje tuđe stvari", što je krivično delo koje je već zastarelo (dok terorizam zastareva tek posle 15 godina).

Uprkos svemu, stav policije je da nema sumnjivih. Zavera tišine kao olovo pritiska i medije, navikle da slične događaje opisuju kao pojave "južno od slovenačkih granica". Nelagodnost je utoliko veća što podgrevanje nedoumica oko Trohinog nestanka baca loše svetlo na Sloveniju, zbog čega državni mediji u maniru "političke korektnosti" slučaj drže na marginama. Jedini koji diže prašinu jeste poslanik Zmago Jelinčič. Njegova je zasluga što se Trohom sada bavi Komisija za kontrolu bezbednosnih službi. Prema Jelinčičevoj oceni "Slovenija sve više postaje ono što je do juče bila Savezna Republika Jugoslavija".

Sve to upozorava na činjenicu da su nekadašnje jugoslovenske republike – bez obzira na aktuelne razlike – mnogo bliće jedne drugima u političkoj praksi obračuna sa "unutrašnjim neprijateljem", nego što izgleda na prvi pogled. Nije čudo da u Sloveniji svakim danom raste broj onih koji smatraju da je, konkretno, sudbina Ivana Stambolića bila neposredna ideja za obračun sa Trohom. "Ako su ga uklonili, onda su to učinili veoma neprofesionalno. Dobro znate šta sve moće da se desi – auto izleti iz krivine ili nešto slično... Ako su ga sklonili na ovakav način, onda im se baš ćurilo", komentariše Troha stariji misteriju oko nestanka sina.

Kada sam u leto 1998. godine u centru Ljubljane razgovarala sa Trohom izgledao je, onako u uniformi i sa gitarom, sa karanfilom u dćepiću, naprosto neozbiljno. "Reći ćete da nije teško zamisliti šta bi u nekoj drugoj vojsci snašlo takvog oficira – od trpanja u maricu vojne policije, ražalovanja i oduzimanja uniforme, do kratkog postupka pred sudom. U Sloveniji je takav sistem stvar prošlosti, novi je nedovršen, a javnost je duboko podeljena; jedni kažu kako se stide tako anarhične vojske, drugi smatraju da pobunjeni oficir ima pravo na protest, da se bori za tekovine demokratije i prigovor savesti, što je u Sloveniji tradicija još iz vremena bivšeg režima." Tako je Troha rekao za "Vreme", tada. Reklo bi se da su njegova vera u demokratske tekovine i optimizam bili preterani; iz ove perspektive gledano, neke druge tekovine, dobro poznate svim državama nastalim na području nekadašnje Jugoslavije, odneše prevagu.

Svetlana Vasović-Mekina