VREME 534, 29.mart 2001 / MOZAIK
Teške droge za teška vremena:
Galop "horsa"
Samo beogradsko tržište droge "teško" je tri i po kilograma heroina dnevno, dok se u Srbiji proda još toliko. Ovi podaci kazuju da droga pronađena nedavno u sefu Državne bezbednosti zakupljenom kod Komercijalne banke nije morala nužno da bude "izvozni artikal". Lako se može ispostaviti da je bila namenjena domaćoj distribuciji, i da je u pitanju samo strateška rezerva
|
Heroin je droga sa snažnim euforičnim dejstvom i vrlo brzo izaziva fizičku zavisnost koja se manifestuje više nego neprijatnim i bolnim apstinencijalnim krizama. Strah od krize najjači je motiv za sledeće uzimanje. Jedanput uhvaćen u heroinsko kolo, zavisnik više ne uzima drogu zbog eventualnog užitka koju ona donosi, jer ga i nema, već samo da spreči ili ublaži nastupajuću apstinencijalnu krizu. "Sredio sam se", kaže svaki narkoman po uspešnom odlaganju krize.
Svaki zavisnik, pored toga što je bolestan, u ropskom je odnosu sa dilerom. Droga se može kupovati novcem, ali i uslugama. Podloga je vršenja mnogih krivičnih dela, od prostitucije, krađa i pljački do egzekucija i ratnih zločina. Narkoman će za "snif" ili "fiks" učiniti sve što se od njega traži i uvek će za to naći neko opravdanje za sebe. Pored opasnosti za pojedinca, društvena opasnost narkomanije je baš u tome.
Iako poreklom sa Istoka, droge su u Jugoslaviju stigle sa Zapada, ranih šezdesetih. Hašiš je bio privilegija "dece komunizma" koja su imala priliku da se provuku ispod "gvozdene zavese" i bio je glavni događaj na dedinjskim žurkama. I sve ostale droge, redom kako su se pojavljivale, bile su privilegija bogatih, iako bogatih zvanično nije bilo, a koji su stanovali, kao i danas, na Dedinju. Kasnije, kako se Jugoslavija otvarala prema svetu, stizala je hipi filozofija a sa njom i kult droga. Već u drugoj polovini šezdesetih hašiš je postao predmet sitnog šverca i tako je "libanac", "marokanac", "avgan" ili "turčin ludak" bio sve pristupačniji i nižim slojevima društva. O "meksičkoj travi", marihuani, pričale su se samo manje-više izmišljene priče i retko ko je tada znao, kao što i danas ne zna, da se radi o konoplji koja se normalno gajila i gaji na našim poljoprivrednim dobrima kao sirovina za kudelju, i o kojoj je Vasa Pelagić pisao da je "poreklom iz Indije, a u nas je sađena i vrlo često podivljala" i da od nje "čovek može da se zanese kao pijan".
"EKSPRES" PROMOCIJA: Hipi pokret i pacifizam nezadrživo su se širili zapadnim svetom u jeku hladnog (a i vrućeg, vijetnamskog) rata i predstavljali su veliki problem krupnom kapitalu koji se tim ratovima hranio. Kako su halucinogene droge bile ugrađene u hipi filozofiju, nije bilo teško na tržište pustiti novu drogu, u suštini vrlo jeftinu ali daleko opasniju – heroin. Prvi manekeni heroinomanije bile su velike zvezde rokenrola, "kulturno" krilo pokreta otpora militarizmu i konzervativizmu, koje su pritisak svoje naglo narasle slave ublažavale ovom drogom. Nekoliko godina kasnije hipi pokret se raspao udavljen u heroinskoj krizi, a ni za izvorni rokenrol ne može se reći da je poživeo. Krupni kapital je odneo pobedu, a kao bonus je dobio veliko tržište i nov izvor novca.
Negde u to vreme je dr Stevan Petrović, pionir u lečenju narkomanije, u "Politici Ekspres" objavio obiman feljton o drogama i opasnostima nove pošasti. Napisan s najboljom namerom da javnosti ukaže na novu pojavu u društvu i edukuje roditelje i nastavnike, tekst je nadahnutim opisima dejstva narkotika začačkao znatiželju omladinaca, ciljne grupe svake narko mafije. Shodno tadašnjoj slobodi štampe, koja je tolerisala sve sem političke slobode, u borbi za tiraž mnogi listovi su objavljivali reportaže o beogradskim hipicima opisujući "hašiš žurke sa slobodnim seksom", potajnom željom svakog adolescenta. Tako je svako mogao da sazna kakav je provod sa drogom, ali i na kojim se gradskim lokacijama narkomani okupljaju i gde se može pazariti "staf", kako je F57 njihova omiljena cigareta kao i to da se i opijum, koji se kod nas tradicionalno proizvodio, može pušiti. A od pušenja do igle nema mnogo. Naziv "Kod konja" je iz tog vremena.
Dok je "napolju" harao heroin ovdašnja "avangarda", prateći zapadne trendove, orijentisala se na domaću proizvodnju opijuma u zapadnoj Makedoniji i na Kosovu. U skladu s tadašnjim opštim političkim i ekonomskim opredeljenjem, narkomani su se samoupravno organizovali i svoje delegate slali "dole" u nabavku. Na "izvoru" je opijum bio relativno jeftin, malo je poskupljivao u distribuciji, a cena je varirala prema dobroj volji i trenutno raspoloživoj količini. Narkomani su sebe smatrali superiornim jer imaju iskustvo koje su imali Edgar Alan Po, Bajron, Šerlok Holms, ali i Džeger, Džoplinova ili Hendriks. Sledeći svoje idole veličali su telesno uživanje i ranu smrt uvereni da je parola "živeti brzo, umreti mlad i biti lep leš" sama bit postojanja. Privučeni istočnjačkom mistikom i, po pričama, jeftinim hašišom i opijumom kao i slobodom konzumacije istih, upućivali su se u Indiju i Nepal. Retko ko se vratio.
METADONSKA VREMENA: Kako efikasnost i kontinuitet tržišta nisu baš osobine samoupravljanja, tako su se svaki čas na tržištu događali potresi i nedostatak "okice", i u takvim krizama naglo se povećavala potrošnja apaurina, do koga se inače jako teško dolazilo, ali se povećavao i red ispred ordinacije dr Stevana Petrovića, zastupnika metadonske terapije lečenja zavisnosti, u to vreme mnogo hvaljenoj u Americi. Metadon je sintetički opijat kojim se ublažavaju tegobe apstinencijalne krize. Nažalost, mnogi su ovu "meku" metodu koristili samo da premoste "sušu". Protivnici ove terapije osporavali su je kao narkomaniju pod okriljem države. I zaista, mnogi tadašnji narkomani zvali su VMA "Kod Petrovića".k Zbog visoke cene hašiša, neki od onih kojima opijum i društvo džankija nije bio po meri počeli su da uzgajaju novu vrstu saksijske biljke: kanabis sativa balkonika. Hobi se brzo širio pogotovo što je zakon ograničavao samo uzgajanje opijumskog maka, dok konoplju, do tada poznatu kao industrijsku biljku, nije pominjao. Kao "kontra", u krivični zakon uneta je vrlo stroga odredba koja je kažnjavala svaku proizvodnju i trgovinu opojnim drogama, i konoplja je u njemu taksativno navedena. Ta odredba je kačila i pomenute baštovane i bilo je onih koji su "omirisali mardelj" zbog nekoliko zasada. Na sreću uzgajivača, retko je ko od gradske populacije i znao kako konoplja izgleda. Izjednačavanje kanabisa kao lake droge sa teškim drogama kao što su opijati dovelo je, mnogi smatraju, do ekspanzije ovih drugih. Godina u kojoj je umro Josip Broz Tito bila je i prekretnica na narko tržištu. Beograd je naprasno bio preplavljen heroinom, dotad rezervisanim samo za visoku klasu. U skladu sa svim pravilima stvaranja novog i osvajanja već postojećeg tržišta, heroin je na beogradskim ulicama bio jeftiniji no bilo gde u Evropi, i svojom cenom istiskivao je hašiš i opijum. Grafit "Dok je bilo Tita bilo je i šita" rečito je govorio o tome. Broj heroinskih zavisnika samo te godine povećao se za petsto novih, a sledećih godina je sve više rastao. Metadon se izdavao na recept tako da se svaki "regrut" tešio da će bezbolno i besplatno moći da se "skine" čime je bio neutralisan i strah od zavisnosti ili nedostatka droge.
VERESIJA SVAKOME: Budući da ga je bilo i za džabe ko nema da plati a da je "padala" samo sitna baštovanska boranija i tek poneki diler-amater, sve je ukazivalo na to da je neko iz državne hijerarhije umešan u "posao" i da iz senke satire konkurenciju. Sredinom osamdesetih neko je odlučio da više ništa nema džabe. Naprasno je ukinut "metadon na recept", a cena heroina je skočila, u pravom smislu tih reči, desetostruko i preko noći. Sprega vlast-droga je, onome ko je umeo da gleda, time bila dokazana. Sa druge strane, koju godinu kasnije, na Dedinju je otvoren, uprkos otporu stanovnika vila, Centar za lečenje narkomana. "Da im deca ne budu daleko od kuće", zajedljiva je bila radnička klasa.
Kokain je svuda u svetu, sem tamo gde se proizvodi, droga bogatih i kod nas se u većoj meri pojavljuje sa "godinama koje se raspliću" i novom finansijskom elitom. Za razliku od heroina, ne izaziva fizičku zavisnost ali je psihička veoma snažna i uspostavlja se već posle nekoliko "snifova". "Kad si na ‘koki’ sve ti se čini mogućim, najjači si, najlepši i najbrži, i to traje nekoliko sati, a kad se ‘spustiš‘ sve je obrnuto. Naravno da želiš da ponovo bude dobro i zato ti treba još." Zbog ovog svojstva podmladak podzemlja prvo je "navlačen na koku", i tako pripreman za predstojeće zadatke, a posle slat u akciju. Mladost i kokainska zavisnost razlog su njihove bezumnosti i surovosti. Mnoga ubistva počinjena poslednje decenije bila su plaćena ili uzrokovana kokainom. Na ratištima ga nije nedostajalo, kao ni heroina uostalom, kojeg i sada ima na svakom koraku, promenljivog kvaliteta i niske cene.
Da bi bol "rasplitanja" bio ublažen i širokim narodnim masama u slobodnu prodaju su "pušteni" svakorazni analgetici i sedativi. Najpopularniji od njih, bensedin, mogao se kupiti po nižim cenama nego u apotekama i na pijacama, zajedno sa zejtinom i šećerom koji je, za razliku, bio skuplji nego u prodavnici.
SINTETIKA: Za omladinu koja još nije stigla do "horsa" ili "koke" namenjeni su "ekseri", sintetička halucinogena droga nastala u prasku rušenja berlinskog zida. Nimalo jeftin, ekstazi, kako se zvanično zove, glavni je stimulans na rejvovima, nepoznatog je, time i nestandardnog sastava, i zbog toga izuzetno opasan. Stvara utisak neograničene energije i omogućava celonoćno đuskanje bez vidljivog napora. Po prestanku dejstva, kao i kod koke, sve je obrnuto. Uzrok je nekoliko naprasnih smrti tinejdžera.
Da bi tragedija bila kompletna, razna stimulativna sredstva duboko su zagazila i u osnovne škole. "Najviše ima marihuane i kombinacija nekih tableta i piva. Primećeni su i dileri, mahom bivši učenici ove škole, i to smo prijavili. Imamo dobru saradnju sa milicijom i radimo na edukaciji", kaže psiholog jedne elitne beogradske osnovne škole insistirajući na nepominjanju imena. "To čuvamo kao tajnu i ne želimo da iko, sem direktno zainteresovanih, za to sazna."
"Šta god ko pričao, razlika između trave i horsa ili ekstazija je ogromna. Gajim svoju travu jer ne želim da imam ikakva posla sa valjatorima. Ne shvatam zašto bi nekoliko zasada, očigledno namenjenih ličnoj potrošnji, bilo krivično delo. Dok god nije predmet trgovine, ne ugrožava nikoga", kaže čovek sa iskustvom, skoro pedesetogodišnjak, otac porodice. "Kad se već ‘dopisuje’ krivični zakon, mesta bi mogao da nađe i paragraf koji bi trebalo da glasi, primera radi: ‘proizvodnja hemijskim procesom ili stavljanje u promet opojnih droga kazniće se kol’ko već treba, ako narečena droga izaziva bolest zavisnosti ili njena upotreba može izazvati trajne zdravstvene poremećaje kazniće se mnogo puta više, a onaj koji je učini dostupnom maloletnom licu ima se obesiti za jaja’. Tako će se razdvojiti moj večernji džoint od ubijanja sa zadrškom. Svaki od njih će dobro promisliti pre nego što priđe detetu. Samo, pitanje je da li iko želi zaista da se udubi u ovaj problem ili ga, kao do sada, gura pod tepih. S druge strane, ako naša deca posežu za stimulansima bilo koje vrste, pre nego što ih proglasimo devijantima trebalo bi da se zapitamo gde smo u vaspitanju pogrešili. Podloga svakog bežanja od stvarnosti sigurno nije lepa stvarnost već ružna, prljava i zla. Dobra volja, ljubav i spremnost da se kao društvo suočimo sa sopstvenom krivicom ponudilo bi neko rešenje i zasigurno uspeh. Od guranja glave u pesak ili prebacivanja odgovornosti na nekog drugog fajde si nema", zaključuje.
Sledeće nedelje: Srbija na "travi"
Zoran Majdin
| Eksplozija kokaina Ppuk. Borivoje Radišić, načelnik četvrtog odeljenja GSUP-a Beograd za suzbijanje narkomanije i krijumčarenja: U našoj evidenciji, koja je stara trideset godina, koliko ovo odeljenje postoji, ima nešto više od jedanaest hiljada imena. Mnogi od njih su mrtvi. Tu su svi koji su prošli kroz odeljenje: od uživaoca marihuane do trgovaca. Po slobodnoj proceni, tu je tri do tri i po hiljada heroinomana. Sa korektivnim faktorom, od tri do pet puta, dolazimo do broja od devet do petnaest hiljada. Naš problem je što je policija uvek korak iza dilera. Pojavi se nova droga, a mi nemamo pojma kako izgleda. Osamdesetih smo imali problem jer nismo ni znali da su kartoni sa Supermenom, Betmenom ili Pink Panterom u stvari LSD. Isto je bilo sa heroinom. Do tada smo imali posla samo sa "okicom" i hašišom, ređe marihuanom. Ko zna koliko puta je operativac prošao pored heroina tražeći opijum, ne znajući kako "hors" zaista izgleda. Kada smo jedanput provalili, onda smo im nanu naninu. Početkom devedesetih kokain smo nalazili u simboličnim količinama, ali smo zato pretprošle godine zaplenili tri i po kilograma kokaina, dvehiljadite deset, a za svega dva i po meseca ove godine dva kilograma. Marihuane zaplenjujemo oko 200 kg godišnje, a heroina između sedam i šesnaest. Dnevno imamo po deset zaplena marihuane i zaista, s obzirom na to koliko ljudi imamo, gubimo i energiju i vreme na to. Ovo odeljenje je predložilo da se po opštinskim stanicama policije odredi po nekoliko ljudi koji bi "radili" marihuanu, da bismo se mi posvetili, uslovno rečeno, teškim drogama kao potencijalno opasnijim. Objektivno gledano, policija jeste kriva što ovoliko droge ima na ulicama, ali s obzirom na to kako smo opremljeni i koliko nas ima – ja sam prezadovoljan. U ovom odeljenju po sistematizaciji radnih mesta trebalo bi da nas je trideset sedmoro. Međutim, ima nas svega jedanaest. Dvoje ili troje su pripravnici, isto toliko je sa stažom do pet godina. Kakve su okolnosti, ni stotina ne bi bilo mnogo. Sa takvom ekipom sve bi drugačije izgledalo. Preprodavci su opremljeni radio-stanicama, voze džipove, dobro su organizovani. Na svakom kolegijumu ja ponavljam tri reči: ljudstvo, tehnika, automobili. Ali, ništa. Zašto? To bih i ja voleo da znam. Sve droge su teške
Primarijus dr Aleksandar Ramah, specijalista za bolesti zavisnosti:
Savremena medicina i savremena nauka ne priznaju podelu na lake i teške droge. Ustanovljeno je da svaka droga, odnosno psihoaktivna supstanca, štetno deluje na organizam u celini. Razlike među psihoaktivnim supstancama naravno postoje, i ogledaju se u dejstvu na oganizam. Neke deluju brže, neke sporije, oštećuju različite organe, neke droge stvaraju zavisnost a neke ne itd. Zavisnost ne stvaraju sve psihoaktivne supstance. U one koje stvaraju zavisnost spadaju opijati: heroin, metadon, morfijum, opijum... U ovim slučajevima u pitanju su i fizička i psihička zavisnost. Kokain stvara izraženu psihičku zavisnost, a fizička zavisnost je diskutabilna. Što se kanabisa tiče, odnosno preparata hašiša i marihuane, stvara se psihička zavisnost dok je fizička moguća u pojedinim slučajevima uzimanja većih količina u dužem vremenskom periodu. Zavisnost stvaraju sedativi, široka grupa tableta za smirenje i popravljanje raspoloženja, i analgetici koji se koriste u medicini. Trodon je primer za analgetik, a bensedin za sedativ.
Postoji razlika između psihičke i fizičke zavisnosti. Kod fizičke zavisnosti poremećaji su na nivou metabolizma, psihoaktivna supstanca ugradila se u metabolizam organizama i ako supstance nema javlja se čitav niz telesnih tegoba i poremećaja – apstinencijalna kriza. Kod psihičke zavisnosti nema metaboličkih poremećaja ali je izražena želja odnosno žudnja za ponovnim uzimanjem droge ili učestalim uzimanjem. Dakle, razlika između psihičke i fizičke zavisnosti postoji ali je trend da se razlika izbriše i da se sve to nazove kliničkom zavisnošću, jer je u oba slučaja rezultat svakodnevno uzimanje neke supstance. U suprotnom, nastaju fizičke i psihičke tegobe.
Psihoaktivne supstance se razlikuju. Neke izazivaju zavisnost, neke imaju toksična svojstva. Heroin, koji izaziva snažnu zavisnost, nije toliko toksičan kao ekstazi ili LSD, koji ne izazivaju fizičku zavisnost. Da ne govorimo o raznim rastvaračima, lepkovima koji su izrazito toksični i koji bukvalno razaraju bubrege, pluća i druge unutrašnje organe.
Da li će neka osoba da proba drogu, da li će to učiniti samo znatiželje radi ili će da podlegne njenom uticaju zavisi od mnogih faktora, kao što su individualne karakteristike osobe, porodična situacija, društveno okruženje. Droga je supstanca koja menja funkcionisanje mozga, i to ne samo na nivou ponašanja, mišljenja ili doživljavanja nego i na neuro-fiziološkom i bio-hemijskom nivou.
Alkohol je takođe psihoaktivna supstanca koja spada u depresore centralnog nervnog sistema, dakle u istu grupu sa sedativima i opijatima. Mehanizam dejstva je malo drugačiji. Ono što je nesumnjivo jeste da izaziva i psihičku i fizičku zavisnost. Fizička zavisnost razvija se dugogodišnjom svakodnevnom konzumacijom. Zavisnost nije samo svakodnevno uzimanje neke supstance već je i obrazac ponašanja, razmišljanja.
Mislim da su naši zakoni dobro skrojeni kad je ova materija u pitanju, ali se slabo primenjuju. U zakonu, na primer, jasno piše da je prodaja alkohola maloletnicima krivično delo, ali se to svakodnevno radi. Postoji takođe spisak lekova koji se ne mogu prodavati bez recepta, a ima i onih koji se mogu izdati samo na dva recepta. Nažalost, u nekim apotekama ovakvi lekovi mogu se slobodno kupiti. Šta tek da se kaže o ilegalnoj prodaji narkotika. Pravni sam laik, ali kao građanin smatram da treba pooštriti vremenske kazne za preprodaju. Događa se da neko uhvaćen sa pola kilograma heroina bude osuđen na nekoliko meseci zatvora, i to uslovno. Ima dosta onih koji su stekli znatan imetak u tom "poslu". Takvu imovinu trebalo bi konfiskovati. Uveo bih i kategoriju društveno-korisnog rada. Tako bismo imali manje preprodavaca droge, a čistije ulice i uređenije parkove. Zakon treba proširiti i pooštriti. |