Navigator:
Prevođenje interneta

Ako se prezivate na "ić" i prezime koristite u imejl adresi, navikli ste da ga čitate kao "ic" i verovatno vam nije stran termin aski (ASCII), skrećenica za američki standardni kod za razmenu informacija. To znači da možete koristiti samo slova engleske abecede i taj princip je, uz nekoliko dodatnih znakova, primenjen i kod formiranja internet adresa. Ko želi da na internet uvede ćirilicu mora da pribegava trikovima, tj. da bira slova koja se pojavljuju u oba pisma. To bi se moglo uskoro promeniti, ali ta promena će biti mnogo dramatičnija od pukog upisivanja internet adrese.

Prema nekim informacijama, Rusija ozbiljno razmišlja o stvaranju ćiriličnog interneta. Cilj nije zaštita pisma, već zaštita sopstvenog informatičkog prostora. Ceneći da će nacionalna kompjuterska mreža u budućnosti biti jedan od najvažnijih državnih resursa, Rusi su krenuli u razmatranje uspostavljanja sopstvene. Ona bi bila bazirana na ćiriličnom pismu i možda uopšte ne bi imala link sa sadašnjim internetom, mada bi verovatno postojala mogućnost za razmenu elektronske pošte. Na taj način ruska mreža bila bi prilično zaštićena od napada spolja, dok bi se u startu organizovala tako da spreči svaku unutrašnju sabotažu (u to ne treba sumnjati s obzirom na SSSR iskustvo).

U tehničkom smislu, uspostavljanje ovakve mreže ne bi bio veliki problem, najveću promenu pretrpeli bi DNS registri u kojima se nalaze informacije o svim internet adresama koje trenutno postoje. Ali to bi svakako bio veliki posao, uz jednu olakšavajuću okolnost. Administratori bi znali čemu teže, za razliku od onih koji su uspostavljali današnji internet ne znajući u šta će se pretvoriti.

Rusi nisu usamljeni u ovoj ideji, slično razmišljaju i Kinezi, malo zbog spostvenog pisma a malo više zbog potrebe da bolje kontrolišu šta se internetom promeće. Sopstvena mreža bila bi dobro opravdanje za uspostavljanje novih ograničenja.

Jasno je da se od ovih ideja većini korisnika interneta diže kosa na glavi jer bi to moglo da vodi razbijanju mreže (ko zna ko bi sve pošao za njihovim primerom). Argumenti Rusa i Kineza jesu da se ionako 90 odsto njihove internet komunikacije obavlja u lokalu pa nema nekog opravdanog razloga da bude na stranom pismu.

I dok borci za ljudska prava upozoravaju da bi zemlje poput Rusije i Kine svoje mreže mogli da upotrebe za kontrolu sugrađana (poseban pasvord za pristupanje međunarodnom internetu), stručnjaci za bezbednost upozoravaju na druge opasnosti. Po njima, nacionalne mreže omogućile bi ovejanim ruskim hakerima da se još bolje sakriju, jer bi za svaku potragu za njima bila potrebna dozvola ruskih vlasti. Poznato je koliko Rusi (i Kinezi) vole strane patrole na svojoj teritoriji, ali pravo pitanje je u šta će se internet pretvoriti bude li ova ideja ostvarena.

Zoran Stanojević