Povratak "vijetnamskog sindroma":
Eho dalekih ratišta

Od poremećaja usled posttraumatskog stresa po povratku sa ratišta pati, prema procenama Pentagona, bar polovina pripadnika Nacionalne garde, 38 odsto vojnika i trećina marinaca

U sitne sate jedne letnje noći 2005. Metju Sepi, 20-godišnji veteran iz iračkog rata, uputio se ka prodavnici u jednom nezgodnom kraju Las Vegasa, gde se doselio nakon što je napustio vojsku. Prodavnica se nalazi u srcu Golog grada, dela Las Vegasa poznatog po striptiz barovima, u senci "Stratosfere", rogobatnog kazino-hotela. Danju se vide razbacane konzerve od pića, kraj deluje depresivno ali nimalo preteće. Noću ovaj kraj "postaje Faludža", prema rečima lokalnog inspektora za krvne delikte. Sepi ne voli da izlazi kasno noću. Ali, mučen noćnim morama u kojima ga progoni jedan irački civil koga je njegova jedinica ubila, Sepi, da bi zaspao, često poseže za alkoholom.

Te noći je, gonjen lošim predosećajem o opasnosti koja vreba, u postavu mantila sakrio kalašnjikov. "Metju je znao da ne treba da nosi kalašnjikov u prodavnicu", kaže inspektorka Lora Andersen, "ali je u tom kraju uvek bio na smrt preplašen, a pošto je bio u vojsci, smatrao je da mu treba oružje da se brani."

SLIČNE TUŽNE PRIČE: Sepi je pognute glave u vojničkim pantalonama pohitao uličicom, ne obazirući se na povike da se kloni teritorije lokalne bande. Pošto je po zakonu bio premlad da kupuje alkohol, platio je nekom neznancu da mu kupi dva pakovanja konzervi piva, terapiju koju je sam sebi prepisao za lečenje posttraumatskog stresa. Sepi se zaputio ka kući kada su ga u mraku presrela dvojica krupnih i naoružanih momaka, obojica članovi lokalne bande. Sepi je rekao da je krajičkom oka zapazio dršku pištolja, da je čuo prasak, video blesak i da je "naprosto puk’o". Nekoliko trenutaka kasnije, jedan od dvojice koji su ga presreli ležao je mrtav na pločniku, drugi je ranjen. Sepi je pobegao ili "prekinuo kontakt sa neprijateljem", kako je posle rekao vojničkim žargonom. Prikrao se kući, u kola natovario 180 okvira municije i odvezao se u mrak, nedugo potom zaustavila ga je policijska patrola. Ispričao je da je upao u zasedu i da je po instinktu "delovao po neprijatelju". Sav se tresao. Plakao je, takođe. "Baš mi ga je bilo žao", rekla je detektivka Andersen. Ipak, Sepi je uhapšen, a lokalne novine su se pojavile s naslovom "Povratnik iz Iraka uhapšen zbog ubistva".

Od grada do grada širom zemlje novinski naslovi pričaju slične priče. Lejkvud, država Vašington: "Čovek ubio ženu, porodica krivi Irak." Pjer, država Južna Dakota: "Vojnik optužen za ubistvo svedoči o posttraumatskom stresu." Kolorado springs, Kolorado: "Povratnici iz Iraka osumnjičeni za dvostruko ubistvo."

Svaka od ovih priča govori o kriminalu i žrtvama u lokalnoj sredini, kao mučnom postskriptumu rata. Zajedno, one tvore mozaik pritajene pojave čiji se krvavi trag može pratiti širom zemlje. "Njujork tajms" je otkrio 121 slučaj da su vojnici rata u Avganistanu i Iraku počinili ubistvo ili su za to osumnjičeni po povratku u domovinu. Čini se da su u mnogim slučajevima ratne traume i stres preživljen u borbenim redovima, uz alkohol, porodične svađe i slične pojave, pripremili scenu za tragediju. U njoj pored uništenja ima i samouništenja.

Tri četvrtine od ovih povratnika su u vreme ubistva i dalje bili u aktivnom sastavu vojske. Ubistva su u više od polovine slučajeva izvršena vatrenim oružjem, dok u drugu polovinu spadaju ubodi nožem, premlaćivanje i davljenje. Protiv 25 njih podignute su optužnice za ubistvo s predumišljajem ili iz nehata, ili za smrt izazvanu vožnjom u stanju teškog pijanstva. Gotovo trećinu žrtava čine supruge, devojke, deca ili bliska rodbina. Među njima je i dvogodišnja Kristina Kler Luis koju je njen 20-godišnji otac tresnuo o zid dok se oporavljao u Teksasu od povreda zadobijenih u Faludži, gde je izgubio stopalo i zadobio težak potres mozga. Četvrtinu žrtava čine saborci, poput Ričarda Dejvisa koga su njegovi drugovi izboli nožem, a potom zapalili, da bi na kraju telo sakrili u šumi, i to samo dan pošto su se vratili iz Iraka.

Ostali su neznanci ili poznanici, kao što je to bio Noa Gamez (21) koji je ubijen dok je pokušavao da ukrade auto ispred jednog motela u Tusonu, država Arizona. Na delu ga je uhvatio njegov vršnjak i kolega, povratnik iz Iraka, koji se kasnije ubio jednom od mnogobrojnih pušaka koje su kasnije pronađene u njegovom autu.

RAT I POSLEDICE: Američki vojnik u Bagdadu

BEZ EVIDENCIJE: Pentagon ne vodi evidenciju o ovim slučajevima od kojih većinu procesuiraju civilni, a ne vojni sud. Posebnu evidenciju ne vodi ni ministarstvo pravde. "Njujork tajms" je prikupljao i analizirao ove slučajeve prateći policijske i sudske izveštaje, kao i one objavljene u lokalnim novinama, ali i u razgovorima sa okrivljenima, njihovim advokatima i članovima porodice, kao i sa članovima porodice žrtava, te policijskim i vojnim zvaničnicima. Svi su izgledi da je naše istraživanje otkrilo tek minimum, jer se ne objavljuju sva ubistva, ili bar ne detaljno, posebno ona koja se dešavaju u velikim gradovima ili u vojnim bazama. Uz to, nekada je teško utvrditi vezu sa prekomandom u Irak ili Avganistan. "Tajms" je koristio istu metodologiju za vojnike u aktivnom sastavu i za veterane, prateći slučajeve tokom šest godina predratnog i ratnog vremena, koje je počelo invazijom na Avganistan 2001. Broj slučajeva otkako traje rat povećao se za 89 odsto (sa 184 na 349). U tri četvrtine slučajeva umešani su povratnici sa ratišta u Avganistanu i Iraku. Porast je zabeležen uprkos tome što je u poslednjih šest godina u SAD stacinirano manje vojnika, i što je došlo do pada slučajeva krvnih delikata, gledano u proseku na nacionalnom nivou.

Trinaest veterana izvršilo je samoubistvo nakon počinjenog ubistva, a dvojica su stradala od policije. Nekoliko njih je pokušalo samoubistvo ili izrazilo želju da umre, poput Džošue Pola, bivšeg vojnika osuđenog za ubistvo u saobraćaju, koji je u Montani rekao sudiji: "Iskreno, žao mi je što nisam poginuo u Iraku." U nekim od ovih slučajeva boravak na ratištima u Avganistanu ili Iraku nema nikakve veze sa počinjenim zločinom, ili sa tokom suđenja. Ali, u većini slučajeva, boravak na ratištu postaje ozbiljan faktor. To posebno dolazi do izražaja kada mladić beskprekornog držanja (među 121 počiniocem je i jedna žena) počini neshvatljivo delo nasilja. A kako "Tajmsova" analiza pokazuje, u ogromnoj većini ovih slučajeva ovi mladići imaju čist policijski ili sudski dosije, što nije slučaj sa civilima optuženim za ubistvo.

"Borbeno i ratno iskustvo neizostavno igra ulogu, naročito kod onih koji su ranije bili neskloni nasilničkom ponašanju", smatra Robert Džej Lifton, profesor psihijatrije na medicinskom fakultetu Univerziteta Harvard. "Sve ima različite uzroke, ali ratno iskustvo, posebno kada je taj rat gerilski, toliko je snažno da ga je nemoguće prenebregnuti."

Tek je nekolicina od ovih 121 povratnika sa ratišta prošlo neki, najčešće površni pregled koji se tiče mentalnog zdravlja, kako smo saznali u razgovorima sa veteranima, advokatima, tužiocima i članovima porodica. Mnogi su po povratku sa ratišta ispoljavali simptome posttraumatskog stresa, ali im je ta dijagnoza konstatovana tek nakon hapšenja zbog ubistva.

Jasno je, međutim, da su ih senke iz Bagdada i Faludže pratile sve do Lonvjua u Teksasu ili Edvardsvila u Ilinoisu. "Vratio se kao drugi čovek", čulo se iznova i iznova tokom razgovora sa njihovim najbližima kao neki refren. Oni su posvedočili da su povratnici sa ratišta često bili razdražljivi, odsutni, da su patili od nesanice, i da su se često odavali alkoholu ili nekim drugim opijatima, i da su se nerado odvajali od oružja.

Kada se Arči O’Nil, narednik u marincima vratio iz Iraka gde je bio zadužen za leševe, upao je u paranoju i postao veoma razdražljiv i pun strahova. Stalno je nešto petljao po garaži, uvek u maskironoj uniformi, jeo je samo brzu hranu, odao se piću, a od pištolja se nije razdvajao ni dok je otvarao vrata. "Pošaljete čoveka brodom tamo, a oni vam vrate nekog stranca", svedočila je na suđenju njegova supruga Monika. Sa beskprekornim karakteristikama i odlikovanjima O’Nil nije želeo da se obrati lekaru za pomoć u strahu da ne ugrozi karijeru. Marinci te stvari vole da guraju pod tepih", kaže njegov advokat. Nedugo pre nego što se ponovo zaputio za Irak 2004, narednik O’Nil je smrtno ranio svoju ljubavnicu koja je pretila da će mu ubiti porodicu dok on bude bio na ratištu. Pred vojnim sudom u bazi Pendlton, država Kalifornija, njegov advokat je rekao da su "ratne strahote bile okidač". Porota ga je 2005. osudila za ubistvo, ali su mislili da je doživotna robija bez mogućnosti da bude pušten uslovno na slobodu – najblaža kazna – u njegovom slučaju prestroga. Ipak, u kasnijem postupku on je osuđen na doživotnu robiju, maksimalnu kaznu u ovom slučaju, i čeka rešenje o žalbi.

Stiven Šervud se vojsci priključio sa 34 godine da bi obezbedio zdravstveno osiguranje svojoj trudnoj ženi. U leto 2005, devet dana po povratku iz Iraka, Šervud je ubio ženu pa sebe. Nekoliko meseci ranije njegovi saborci iz tenkovske jedinice poginuli su u raketnom napadu dok je on bio na odsustvu da proslavi prvi rođendan sina koji je danas siroče.

"Kada se vratio u Irak, njegovi drugovi su bili mrtvi", kaže njegov otac Robert. "Grizla ga je savest što je preživeo." A na sve to, žena ga je obavestila da želi razvod.

Na pojačan stres naročito utiče i priroda ovih ratova, bez jasne linije fronta, gde opasnost vreba odasvud, kao i činjenica da se čak trećina od angažovanih vojnika u Avganistanu i Iraku na ratište vratila bar još jednom.

Od poremećaja usled posttraumatskog stresa po povratku sa ratišta pati, prema procenama Pentagona, bar polovina pripadnika Nacionalne garde, 38 odsto vojnika i trećina marinaca. Decenijska istraživanja kod veterana Vijetnamskog rata ustanovila su veze između ratne traume i visoke stope nezapolsenosti, beskućništva, zlostavljanja u porodici, nasilničkog ponašanja, upotrebe opijata i kriminala. No, te veze su utvrđene i van nauke. Dr Džonatan Šej iz bostonskog Odeljenja za rad sa ratnim veteranima, psihijatar, autor je dve knjige u kojima otkriva da od ovih problema nisu bili pošteđeni ni vojnici antičkog doba. "Nažalost, ova veza je drevna", kaže dr Šej. "Odisej je odmah po povratku iz Trojanskog rata u piratskom napadu poharao Ismar." Sofokle pominje da je Ajaks, koji je upao u depresiju nakon Trojanskog rata, u mahnitom stanju poklao stado ovaca pre nego što se nabo na sopstveni mač.

Studija o adaptaciji veterana Vijetnamskog rata na mirnodopski život pokazuje da je bar polovina od veterana koji pate od posttraumatskog stresa u nekom trenutku završila u zatvoru. Ovi veterani su tokom osamdesetih godina činili čak petinu ukupnog broja zatvorenika u Americi. Vijetnamski veterani s mučninom gledaju kako se istorija ponavlja. "U srcima ovih momaka zjapi rupa", kaže Hektor Viljareal, advokat iz Mišona, država Teksas, koji je branio mladića zbog ubistva iz nehata, a koji je u Iraku služio čak tri puta.

Brokton D. Hanter, advokat iz Mineapolisa, smatra da je društvo u celini dužno da se više angažuje ako želi da skrene veterane sa puta uništenja ili samouništenja.

"Ako zaista želimo da pomognemo našim vojnicima, moramo da primenimo pouke iz istorije i najnovija znanja o posttraumatskom stresu", kaže Hanter. "Poricanjem veze između trauma sa ratišta i naknadnog kriminalnog ponašanja poriče se ratna šteta po društvo, i odbacuje se čitava generacija heroja sa problemima."

Vojska je nedavno osmislila kurs koji bi vojnicima trebalo da pomogne da se nakon ratovanja priviknu na mirnodopski način života. "U borbi je meta neprijatelj", piše u priručniku sa kursa. "Kod kuće neprijatelja nema."

No, ovu lekciju nije uvek lako savladati. Mnoge marince i vojnike kod kuće sačeka novo bojno polje, gde su neprijatelji članovi porodice, čak i sopstvena deca, ili saborci. Na kraju, neprijatelji postaju sami sebi. "Iz moje prakse sam saznao da većina veterana strašno pati kada naude nekome", kaže dr Šej.

Metju Sepi, sa početka teksta, po povratku iz Iraka povukao se u sebe. Indijanac iz plemena Navaho, odrastao je u Vinslou, država Arizona, gde nije video nikakvu perspektivu. Vojsci se priključio kao 16-godišnjak, uz odobrenje majke. Za tinejdžera bez životnog iskustva, rat u Iraku dramatično je popunio tu prazninu, jer se Sepi više puta obreo u žestokim borbenim akcijama. Kada je njegova jedinica stigla u Bagdad aprila 2003, zadatak im je bio da se bore sa Sadamovom Gardom koja je imala uporište na severu prestonice. "Rat je, kao, bio završen, ali nije", kazao je Sepi. "Bio sam pešadinac, drugari i ja smo čistili teren i ulazili u zgrade. Mi smo pucali na njih, oni su pucali na nas."

Nakon godinu dana provedenih u ratu, Sepi se vratio u bazu Karson u Koloradu gde je život bio dosadan i odvijao se po strogo utvrđenim pravilima. Vojnici nisu među sobom pričali o ratnom iskustvu ili mukama koje su proživeli. Umesto toga, počeli su da piju na žurkama. Kada je uhapšen zbog vožnje pod dejstvom alkohola koji mu je zbog godina zakonom bio uskraćen, za kaznu je morao da pohađa kurs o štetnosti droge i alkohola. Nedugo potom odlučio je da ode iz vojske. Izgubljen, uz "nekoliko medaljica", obreo se u Las Vegasu, gradu koji mu je bio potpuno stran. Bez prebijene pare, Sepi se nastanio u Golom gradu, poznatom po striptiz barovima, iznajmio je neku rupu i zaposlio se u fabrici plastičnih flaša. Sam i usamljen, počeo je da oseća posledice ratnog iskustva. Poremećaj usled posttraumatskog stresa uočio je jedan socijalni radnik, jer je Metju bio razdražljiv, žalio se na noćne more i počeo da pije dok se ne obeznani.

Socijalni radnik uputio ga je na bolnicu za ratne veterane, ali sa radnim danom od 12 sati u fabrici plastičnih flaša, Sepi nije stigao do terapije. Kada je uhapšen jula 2005, identifikovao se kao ratni veteran. "A nije uopšte tako delovao", rekla je inspektorka Andersen. "Bio je jedno uplašeno dete."

Debora Sontag i Lizet Alvarez, "Njujork tajms"
(Prevela: D. Anastasijević)