Intervju – Jano Kurai, generalni direktor HIP Petrohemije:
Interesi i istorijska inercija

O privatizaciji apsolutno niko ništa ne pita Petrohemiju, niti imamo ikakve informacije. Poslednja informacija koju smo dobili stigla je u aprilu 2007. godine – da je produžen ugovor sa privatizacionim savetnikom ‘Meri Linč Rajfajzen investment', koji je isti kao za NIS

"KOMPLEKSAN ODNOS SA NIS-om": Jano Kurai

Dok je, uz druge brige, Srbija nestrpljivo očekivala ishod energetskih pregovora državne delegacije sa Ruskom Federacijom, vodila se još jedna bitka sa otrovnim ugljovodonicima i to baš na mestu na kome se nalazi jezgro srpske petrohemijske industrije – u Južnoj zoni pored Pančeva.

Naime, posle kratkog zastoja koji se prošle subote desio u HIP Petrohemiji, jednoj od fabrika Južne zone, otrovne magle su ponovo zaplovile ka gradu, nošene vetrom i pod uticajem meteorološkog fenomena koji se naziva toplotna inverzija. U međuvremenu, iz Petrohemije je saopšteno da životna sredina nije ugrožena, ali to nije mnogo utešilo stanovnike grada gde više hiljada dece boluje od opstruktivnog bronhitisa i koji, posle potpisivanja okvirnog energetskog sporazuma sa Rusijom, najviše brinu o neizvesnom ekološkom programu novih vlasnika.

Kako bi se stvari razjasnile, reporteri "Vremena" su, kao i nakon znatno ozbiljnijeg incidenta pre godinu dana, dobili poziv da posete HIP Petrohemiju koja odavno nije jedan od onih naših zatvorenih industrijskih džinova gde novinare pitaju "Da li biste vi nas pustili da vam tako slikamo po kući?" i gde ne smete da pomenete kako benzen nastaje na bilo koji drugi način osim "sporim sagorevanjem u kućnim ložištima".

Uz to, ovo preduzeće odnedavno ima čime i da se pohvali. "Sve u svemu, za 2008. godinu planiramo da uložimo u ekologiju 3.300.000 evra, što je trećina godišnjih investicija", kaže za "Vreme" Jano Kurai, generalni direktor HIP Petrohemije.

"VREME": Da li je životna sredina bila ugrožena prethodne subote i šta se na kraju dogodilo sa zagađujućim materijama, tokom ispada vaše fabrike Etilen?

JANO KURAI: Ne može se reći da je to klasičan ispad, da je fabrika Etilen kao fabrika stala. Stao je rad pumpe uljnog sistema što se dešava u radu fabrike i što je izazvalo ispad kompresora krek-gasa. U tom periodu od dvadesetak minuta radila je elektropumpa, što je potvrda teza da fabrika nije stajala. U takvom slučaju, prilikom restarta, vraćanja te sekcije u rad, moramo gasne proizvode izbaciti na baklju. Da ne kažem, spaliti. Baklja je sigurnosni sistem koji služi za sagorevanje gasovitih ugljovodinka pre ispuštanja u atmosferu. Rezultat sagorevanja je uvek samo voda i ugljen-dioksid. Zato u ovom slučaju nije bilo uticaja na životnu sredinu, osim u obasjanosti prostora i blagoj buci. Baklja je izgrađena od visokokvalitetnih materijala. S obzirom na temperature koje se razvijaju, ona se periodično zamenjuje.

Šta je sa tokovima iz pojedinih vaših fabrika koji nose otrove u Fabriku otpadnih voda? Rašireno je viđenje da se Pančevo i okolina najčešće zagađuju gasovima koji pri obradi otpadnih voda isparavaju sa već čuvenih otvorenih bazena.

Pokrivanje bazena je jedna od stavki našeg akcionog plana za zaštitu životne sredine. U 2008. godini smo predvideli sanaciju i pokrivanje egalizacionog bazena koji je na neki način najčuveniji po tim pričama. Osim toga predviđena je sanacija i pokrivanje biofiltera, sekcije flotacije i sekcije aktivnog mulja. Akcionim planom je još predviđeno da se poboljša takozvani predtretman tih voda, što znači da one u fabriku otpadnih voda dođu bolje pripremljene nego što je to sada slučaj. Da bi imali red veličine, za sanaciju egalizacionog bazena orijentaciono se planira 700.000 evra. Za pokrivanje flotacije 50.000 evra, za sekciju aktivnog mulja 700.000 evra, za sanaciju i pokrivanje biofiltera 600.000 evra. Sve ove investicione aktivnosti, kao i druge aktivnosti iz Akcionog plana, do sada smo rešavali iz tekućeg poslovanja. Ali, s obzirom na to da je Ministarstvo za zaštitu životne sredine sklopilo ugovor sa Rafinerijom nafte Pančevo, koja je deo NIS-a, u učešću u delu troškova za ekološke aktivnosti, ovog puta očekujemo da i mi uđemo u taj proces, odnosno da konkurišemo za deo sredstava kod Ministarstva.

Ali, kuda će posle pokrivanja uopšte biti odvođeni gasovi iz tih bazena?

Naravno, nije reč samo o prostom pokrivanju već i o projektu odvođenja. Postavljanjem jednostavne nadstrešnice ne rešavate problem isparenja koja se nekad mogu pojaviti. Projekat predviđa sistem za usisavanje, odvod gasova iz te zone. To je takozvani zatvoreni sistem. Na koji je to način rešeno i definisane tehničke detalje vam ne mogu reći. Izrada projekta je u toku, ali je sigurno da je sistem zatvoren. Suština je da gasovi ne izlaze u atmosferu.

Da li ste Akcionim planom predvideli još neka ulaganja u zaštitu životne sredine?

Naš plan poslovanja ide na Skupštinu 30. novembra, ali prema ovom preliminarnom planu, realizacija investicija ukupno iznosi 9.249.000 evra. Tu su obuhvaćena i sredstva koja se odnose na Akcioni plan po zakonskim obavezama i obavezama po rešenju nadležnog ministarstva, takođe aktivnost čije odlaganje dovodi u pitanje bezbednosni nivo rada i funkcionalnost pojedinih fabrika. Od ovih ukupnih sredstava predlogom akcionog plana za 2008. godinu se planira 3.300.000 evra, od čega 1.050.000 evra iz tekućeg poslovanja, a 2.250.000 iz ostalih izvora finansiranja (to znači krediti, pomoć Ministarstva, vanredni prihodi).

S obzirom na ove sume, da li Petrohemija konačno priznaje da je u ranijem periodu bila zagađivač?

Proteklih godina niko nije priznavao, niti se iko obazirao gde je zagađivač u Južnoj zoni. Onda su menadžmenti ovih firmi počeli da shvataju kako fabrike jesu zagađivači i da probleme treba rešavati. Međutim, mislim da sad u javnosti postoji preveliko nestrpljenje. Sve se svodi na pojednostavljeno mišljenje da tu treba staviti neki filter na odžak. Fabrike su stare više od 30 godina, tehnologija je zastarela, a vi morate svaki dan da živite. Nije to rešenje – zaustavi fabriku, pa ugradi te filtere.

Kažete da imate staru industriju, ali Petrohemija je vrlo konkurentna na evropskom tržištu?

To je prevashodno zbog kvaliteta ( 98,5 odsto naših roba je prve klase). Naša roba je izuzetno cenjena, što znači da tu postoje ljudi koji znaju da rade. Prilikom bombardovanja Petrohemija je izgubila kapacitete, ali osim ovog zastoja praktično uvek je bila velika iskorišćenost kapaciteta, poštovanje standarda i iskusnih kadrova.

Zašto Petrohemija uprkos tome već godinama pokušava da postane deo Naftne industrije Srbije?

To je jedan vrlo kompleksan odnos. Petrohemija je sa NIS-om vezana tehnološkim, strateškim i vlasničkim odnosima. Prilikom podizanja fabrika, Rafinerija je predviđena da bude sirovinska baza Petrohemije koja će isporučivati primarni benzin za potrebe Petrohemije. Sada to nije slučaj. Pošto smo razdvojene firme, mi smo prinuđeni da oko 50 odsto primarnog benzina uvozimo, a on je prosto skuplji. Njihova politika je da prerađuju takozvane više stepene prerade, ono što joj se više isplati – motorne benzine, kerozine i ostalo, a manje je u obavezi da radi primarni benzin. Prinuđeni smo da sa NIS-om potpisujemo komercijalne ugovore kao vid odnosa u isporuci roba. Da smo ista firma onda bi bili obavezniji da rade onoliko koliko nama treba i takav kompleks je praksa svuda u svetu. Inicijativa menadžmenta da postanemo ogranak NIS-a prihvaćena je od Upravnih odbora obe kompanije, da bi u maju prošle godine, nakon formiranja nove vlade, došlo do prekida tih aktivnosti. To je po meni šteta. Naime, Petrohemija je pod resorom Ministarstva za ekonomiju i regionalni razvoj, a NIS je pod ingerencijom Ministarstva za energetiku. To je prosto istorijska inercija. Teško je nešto što od početka nije profunckionisalo uraditi posle. Drugačiji interesi odvlače upravljačke strukture na drugu stranu i potenciraju razlike, a ne potenciraju pozitivne stvari.

U maju 2007. godine postavljena je automatska meteorološka stanica i zahvaljujući tome moguće je unapred izbeći zagađenje. Kako sada izgleda radni dan inženjera koji su odgovorni za rad fabrike?

Svakog dana u devet ujutru, izuzev nedelje, održavaju se sastanci radnih grupa predstavnika Rafinerije i Petrohemije i stručni ljudi po fabrikama usklađuju sve manipulativne aktivnosti. Inače, ove aktivnosti su ustanovljene protokolom o saradnji, koji su osim ove dve firme potpisali Ministarstvo zaštite životne sredine i lokalna zajednica. Tim protokolom je predviđeno da učesnik iz opštine prisustvuje sastancima, ali sastanci su održani skoro 480 puta, a njihovo prisustvo nije redovno. Sa Republičkim hidrometeorološkim zavodom na osnovu zvaničnog ugovora sarađujemo od 2006. godine. Po tom prvom ugovoru vremenski podaci su prognozirani za period od 48 sati. Od maja 2007. godine, RHMZS pustio je u rad automatsku meteorološku stanicu na lokaciji Vojlovica. Ona je ovde preko od fabrike, što je vrlo verna lokacija, a zahvaljujući njoj u mogućnosti smo da na svakih sedam minuta dobijamo validne meteo podatke.

Opštinski monitoring za praćene aerozagađenja u samom Pančevu već mesecima nije potpuno funkcionalan. Da li je za Petrohemiju bolje što merna stanica Vatrogasni dom ne radi?

Nama podaci ne smetaju. To je mogućnost da unosimo reper u svoj rad. Od septembra smo uveli dežurnog inženjera fabrike, to je petoro ljudi hemijsko-tehnološke struke koji, između ostalog, po smenama prate i opštinski monitoring. Fabrika živi 24 sata, ali naravno, većina naše aktivnosti se svodi na preventivu. U bilo kakvim vanrednim okolnostima, kao što je bilo u subotu, oni izlaze na teren, u saradnji sa Službom zaštite na radu organizuju merenja u radnoj sredini. Inače, tokom godine radimo dve kampanje merenja na energetskim i tehnološkim emiterima, dok nedeljno merimo emisije sa prizemnih emitera. To je jedan od osnovnih zahteva međunardonog standarda ISO 14001 u oblasti zaštite životne sredine koji je uveden pre tri godine. Takođe, imamo i nezavisne kuće koja nam rade merenja.

Da li je Petrohemija kao zagađivač u neprijateljstvu sa lokalnom samoupravnom?

Ako pričamo uopšte o saradnji sa lokalnom samoupravom, nazvao bih je vrlo dobrom. Mi uzajamno pratimo sve društvene privredne aktivnosti i inicijative. Međutim, ono što ste apostrofirali u pitanju jeste saradnja u oblasti zaštite životne sredine: nju ne mogu oceniti kao vrlo dobru. Postoje nesporazumi oko tog monitoringa, ali ipak saradnja postoji. Imali smo nekoliko zajedničkih nastupa, kao na EkoFairu u Beogradu. I tu se naš odnos ipak malo razvija, jedino što nije tako dobar kao u ostalim segmentima. Najveći doprinos Petrohemije lokalnoj zajednici je kroz donacije, pomoć i zajedničke akcije koje imamo sa opštinom. To su humanitarne, kulturne akcije, pomoć zdravstvu, školstvu, predškolskim ustanovama i verskim nacionalnim zajednicama. U sportu smo proglašeni za sponzora godine. Tu je saradnja na vrlo visokom nivou. Mi smo otvorena firma, pratimo i svake godine unapređujemo te odnose. Nivo donacija u 2007. godini bio je 45 miliona dinara.

Bez sumnje ste kao direktor petrohemijskog kompleksa pratili potpisivanje energetskog sporazuma između Ruske Federacije i Srbije. U kojoj meri će on uticati na Petrohemiju?

Informisao sam se, ali nažalost, samo iz medija. Vi znate da se ti direktni pregovori vode u velikoj tajnosti. Osim ovog dokumenta koji je izašao na sajtu Vlade Srbije, ne znam ništa više. Prvobitnim rešenjem Ministarstva bilo je predviđeno da privatizacija Petrohemije i NIS-a ide istovremeno. Znači, ne obavezno u paketu, ali istovremeno, kako bi se pružila mogućnost eventualnom strateškom partneru da kupi obe firme. Sad ima više različitih verzija šta će biti i da li će Petrohemija biti prodata u paketu sa NIS-om ili ne. Lično bih voleo da smo u paketu sa NIS-om zbog ove situacije sa sirovinama. Smatram da naftno-petrohemijski kompleks mora da bude povezan, da mora živeti zajedno. O privatizaciji apsolutno niko ništa ne pita Petrohemiju, niti imamo ikakve informacije. Poslednja informacija koju smo dobili stigla je u aprilu 2007. godine – da je produžen ugovor sa privatizacionim savetnikom "Meri Linč Rajfajzen investment", koji je isti kao za NIS.

Slobodan Bubnjević