"Šta kolje naše kokoške", VREME 891

Kažu da prozivka retko kada ne stigne na pravu adresu, naročito ako je javna. Oni koji su prozvani najverovatnije će se prepoznati. To se desilo i sa mojim tekstom o socio-kulturnom rasizmu, objavljenom u "Politici". U nedeljniku "Vreme" na njega je reagovao jedan od viđenijih predstavnika onog pogleda na svet kojim sam se kritički bavio. Zbog toga se zahvaljujem ovom Specijalisti-Za-Sve-I-Svašta što mi je pomogao da ostvarim osnovnu nameru. Takođe mu se zahvaljujem što je, sasvim svesno i odlučno, na sebe prihvatio osnovnu tezu koju sam dovodio u pitanje. Da, nego šta, postoji prosvećena elita i neprosvećena masa, i tako treba da bude! – grmi on. Nije tačno da u demokratiji svi glasovi/glasači jednako vrede, neki su jednakiji! Zaista treba imati odvažnosti da se ovako otvoreno šalju rasističke poruke, da se beskompromisno bori sa nekim nosećim demokratskim "mitovima".

Grupa kojoj ovaj Publicista Opšte Prakse pripada sebe vidi kao hrabru manjinu koja je u neprestanom sukobu sa beslovesnom većinom, njenom prošlošću i sadašnjošću. Pogledajmo malo bliže "logiku" njegovog stava. Zašto je ova većina neprosvećena? Zato što ne deli vrednosti koje publicista smatra demokratskim i, u krajnjem, ne podržava one koje on protežira na javnoj sceni. A zašto ih ne podržava? Zato što je neprosvećena. Ovakvo zaključivanje se u logici (filozofiji) zove petitio principii, i spada u jednu od klasičnih logičkih grešaka. U njenoj osnovi je postuliranje stava koji tek treba dokazati, u našem konkretnom slučaju to je stav "Demokratija, prosvećeni, to smo mi". Ili, drugim rečima, demokratija je ono što kaže Ujka Sem. Tamo gde nema sile argumenata, dovoljan je argument sile, praćen prividom argumenata. I zaista, ovi samoproklamovani "prosvećeni" dosledno nastupaju kao lakeji globalnih vladajućih klika koji imaju beskrajno razumevanja i opravdanja za svakakve akte njihovog nasilja. Da li ste čuli da su oni ikada doveli u pitanje bilo koji nalog koji stiže iz Vašingtona ili Brisela? Da li ste čuli da su oni ikada podržali neki akt ili mišljenje iza kojeg stoji većina naših građana, a koji je protivan ovim nalozima? Zato njihova hrabrost i avangardnost na koju se tako žučno pozivaju deluje problematično. Samim tim, njihova prosvećenost. Jer, kako kaže Kant: "Prosvećenost je izlazak čovekov iz stanja samoskrivljene nezrelosti. Nezrelost je nemoć da se svoj razum upotrebljava bez vođstva nekog drugog. Ta nezrelost je samoskrivljena onda kad njen uzrok ne leži u nedostatku razuma, nego u pomanjkanju odlučnosti i hrabrosti da se njime služi bez tuđeg rukovođenja." Za razliku od njih, mi nećemo reći da oni "socio-kulturno-psihološki nisu u stanju da razumeju o čemu se radi", nećemo se upuštati u te socijal-rasističke ispade. Ali, nećemo reći ni da oni nemaju dovoljno hrabrosti da se služe vlastitim razumom. Nažalost, reč je o jednom drugom, nadasve bizarnom fenomenu – oni imaju previše hrabrosti da se služe tuđim razumom, razumom vladajućih Tutora na globalnom nivou. Ali, nemojmo biti toliko (ne)pravedni. Sigurno nije lako tako hrabro pokazivati vlastitu nezrelost, odsustvo gotovo svake moralne i intelektualne autonomije spram onih najmoćnijih. Ono što se obično krije, ovi bez zazora pokazuju, i to može da pobudi samo divljenje. Nije lako biti samosvesni rasista koji radikalno raskida sa humanističkim i demokratskim "tabuima" o solidarnosti sa potlačenima, prezrenima i poniženima.

Nije lako živeti među većinom koja nema "temeljna znanja", npr. o tome da je Kosmet izgubljen još pre deset godina i da tako treba da bude, koja nema "šire vidike" koji dozvoljavaju da se razume kako je zločin nad par promila jednog naroda akt "genocida", ili da se shvati da je Haški tribunal ostvarenje božanske pravde na zemlji. Takođe, većine koja vidi nešto sporno u tome što, mudro reče neko, oni koji podižu palate, žive u kolibama, grade puteve, a idu peške, proizvode tone žita, a bivaju gladni. Koji, na kraju, ne glasaju za one koji nikome ne dozvoljavaju da ospori njihovu "Povelju Slobode". Moguće je da ovi "neprosvećeni" ne razumeju finese ovog dijalektičkog preokretanja stvari u njihovu suprotnost. Moram da priznam da i meni, donekle upućenom u tajne dijalektike, ipak izmiče krajnji smisao ovih tananih protivrečnosti. Može biti da je to zbog toga što mi nedostaje inicijacija u krug upućenih u tajne političke ezoterije. Ali, možda je reč o sofizmima, kao u slučaju gornjeg petitio principii? Sofistika je od davnina skriveni pratilac dijalektike i lako se brka sa njom. Možda ovi "neprosvećeni" jednostavno ne nasedaju na sofisterije prodavaca evroatlantske magle? Možda su ipak dovoljno razumni da im se ne može lako prodavati rog za sveću? A na selu ionako sasvim dobro znaju šta kolje njihove kokoške, mnogo bolje nego što mislimo.

Kako god bilo, ovakve pojave pokazuju da su "proliberalne elite" zadojene resantimanom spram "neprosvećenih masa". Poznato je da dugotrajna, manje ili više skrivena, mržnja može jednog dana prerasti u otvorenu agresivnost i nasilje, kada "prosvećena manjina" postane dovoljno jaka da konačno nametne svoju političku volju. Tako se najzad mogu ostvariti snovi ove elite o "gvozdenoj metli", vešanju na bandere i konačnom rešenju. Ionako je, u odsustvu njenog "punog demokratskog kapaciteta", kod "neprosvećene većine" reč samo o matematičkoj (fizičkoj) veličini. A matematičko-fizičke probleme vrlo uspešno su rešavali neki koji su takođe govorili o više ili manje vrednim ljudima, npr. kako istrebiti što veći broj Jevreja u što kraćem roku.

Na kraju, što se tiče Miloševića, on je u jednom susretu sa studentima i profesorima Univerziteta pogodio samu stvar o kojoj je ovde reč: "Mi u Srbiji ne pravimo hijerarhiju i ne pravimo građane prvog, drugog i trećeg reda – nama su svi građani jednaki. Prema tome, vi kao profesori Univerziteta za mene ste potpuno jednaki u političkoj volji kao i svaki seljak širom Srbije ili kao svaki radnik širom Srbije. Ne može vaše mišljenje biti starije od mišljenja radnika ili seljaka niti, moram to da vam kažem, sasvim otvoreno, smatram ovakvu konsultaciju ili ovakav razgovor važnijim od razgovora sa radnicima u nekom preduzeću ili sa seljacima širom Srbije. Svi zajedno, građani Srbije, mogu da odlučuju o svojoj sudbini onako kako oni većinski smatraju da je ispravno i potrebno za ovu Srbiju." To je stav koji smatram potpuno istinitim i pravednim. A pošto sam, kao filozof, ljubitelj istine, moram ga podržati. Kao i sve drugo što je Milošević govorio ili radio, ukoliko je u skladu sa istinom i pravdom.

Mario Kalik, nastavnik filozofije