Muzej prekinutih ljubavi:
Moja bivša draga

Moguće je da na svetu nema muzeja s lepšim i rečitijim nazivom od Muzeja prekinutih veza, a sasvim sigurno nema nijednog u kome možete da sačuvate delić bivše ljubavi! Originalno, zar ne

OTKAKO TE NE VOLIM: Eksponati pričaju

Muzej prekinutih veza je iz Zagreba, a u Beogradu će biti izložena postavka u atraktivnom i modernom Magacinu u Kraljevića Marka, od 6. do 18. marta. Vrlo je verovatno da ovakav muzej nikada ne bi ni nastao da se Olinka Vištica, zagrebačka umetnica, i njen kolega Dražen Grubišić nisu razišli posle duge veze. "Bol koji usledi nakon raskida često budi snažan poriv za kreativnošću", objašnjava Olinka Vištica. Učinilo im se da bi je trebalo podeliti i sa drugima i – osnovali su Muzej prekinutih veza.

Naime, kao što svi znamo, kad neko nekoga više ne voli, i kad prođe šok od tog saznanja a tuga postane podnošljiva, odasvud izmile zajedničke stvari. Šta s njima? Šta čovek da uradi sa polupraznom hemijskom olovkom kojom je on/ona nesvesno crtao/la srce na belini stare novine dok su ćutali jedno preko puta drugog ispijajući prvo zajedničko vino na njenoj/njegovoj terasi s pogledom na komšijinu kuhinju susednog solitera? Da je baci!? Da, tako će prestati da podseća na ljubav koje više nema i da zadaje bol! Ali: bilo bi to pravo rešenje kad bacanje te stare olovke ne bi podrazumevalo i odbacivanje lepog, dragocenog trenutka kad su bili zajedno, trenutka koji je vredan čuvanja. Šta odlučiti? Muzej prekinutih veza je, zaista bez sve šale, pravo rešenje ovog problema. "Mislim da doniranje predmeta ima dvostruku svrhu olakšanja, prvo što predmet koji vas inače podseća na prekinutu vezu i u vama budi emotivnu reakciju svaki put kad ga vidite, nakon doniranja Muzeju više ne stoji pod vašim krovom, sačuvan je od uništenja, ali istovremeno daleko od vas. A drugo, mislim da se doniranjem, objekt koji u vama prouzrokuje bol postaje nešto drugo, pretvara se u eksponat, a cela priča dobija završetak", kaže Dražen Grubišić.

LJUBAV U NESTAJANJU: Svoj muzej su promovisali pre dve godine na zagrebačkom Umetničkom salonu, i odmah dobili pozive za gostovanje. U Beograd dolaze iz Pule, pre toga su bili u Splitu, Mariboru, Ljubljani, Berlinu i Skoplju, a čekaju ih San Francisko, Tokio, Rim i Stokholm. Sa svakog gostovanja, Muzej se vrati bogatiji barem za desetak eksponata. Naime, Olinka i Dražen su osmislili da Muzej bude projekat u trajnom nastajanju, uostalom i ljubavi svakodnevno i neumitno nestaju, pa je zato svaki grad obavezan da organizuje doniranje Muzeja. Do sada je skupljeno oko 300 eksponata, najviše iz Berlina, 30, pa se u šali kaže da je Berlin najveći grad prekinutih ljubavi.

Od Dejana Ubovića iz Kulturnog fronta, organizatora ovog gostovanja, saznajemo da su do momenta pisanja ovog teksta, Beograđani Muzeju prekinutih veza poklonili tri stvari: auto-kartu SFRJ sa daljinometrom, uspomenu na krstarenje bivšom domovinom, zatim par starih vunenih čarapa, sećanje na zimovanje na Brezovici, i audio-kasetu s muzikom benda Yo la tengo, na kojoj je rukom, neko kome spelovanje nije savršeno, napisao "I can hear the hart biting as one".

Svaka donacija je anonimna. Dejan Ubović očekuje da će "pokloni početi da stižu tek tokom izložbe. Tako je bilo i u drugim gradovima, valjda se ljudi lakše odlučuju na taj korak kad vide kako su drugi rešili problem uspomena."

PREDMETI PRIČAJU: Da bi vaša uspomena postala eksponat, potrebno je da je dopunite objašnjenjem, malom pričom. Najpoznatija je o "Sekiri": "Ona je bila prva devojka koju sam pustila da se useli kod mene. Kada sam se vratila sa puta, rekla mi je da se zaljubila i da ima novu devojku. Otišla je na odmor sa svojom novom devojkom, dok je njen nameštaj ostao kod mene. Neznajući šta da radim sa svojim besom, konačno sam kupila ovu sekiru. Tokom 14 dana njenog putovanja sekla sam komad po komad nameštaja dnevno. Kada je došla po svoje stvari, bile su uredno složene u gomilice drveta. Pokupila je đubre, a sekira je promovisana u terapeutski instrument." Ratni veteran rata s teritorije SFRJ iz devedesetih poklonio je svoju drvenu protezu i ovu priču: "U bolnici u Božidarevićevoj ulici u Zagrebu upoznao sam lepu, mladu, ambicioznu socijalnu radnicu iz Ministarstva odbrane, koja mi je kao ratnom vojnom invalidu pribavila određene materijale potrebne za izradu ove proteze i tu se rodila ljubav. Proteza je izdržala duže. Jači materijal." Ispod "Bakine kutije" piše da su u njoj uspomene na bakinu tragičnu ljubav, verenika Karla koji se slučajno udavio u reci 1926. godine. Uz "Antički sat" iz 1987. godine je sledeće objašnjenje: "Poklon od S.K. Volela je antikvitete. Bilo joj je važno samo da je predmet star i da ne funkcioniše. Upravo to je razlog zašto mi više nismo zajedno." Jedna baka iz Maribora donela je pisma koja joj je pisao zarobljenik iz nemačkog logora u Drugom svetskom ratu. Pisma su ga nadživela, a njihova ljubav, sačuvana u Muzeju, živi. I u tome nema ni trunke patetike.

I, nije loše znati, možda vam zatreba: jedan deo projekta Muzeja prekinutih veza je virtuelni veb muzej. Nalazi se na adresi www.brokenships.com. U njemu svako može da zakupi svoj deo i da tu skloni sve ono što nosi zajednički sadržalac nekadašnje veze. U stvari, to je vrsta servisa za digitalne uspomene koji, između ostalog, dopušta i da zaključate na pola godine i više SMS ili i-mejl čiji vas sadržaj podseća na ljubavni poraz. Korisna stvarčica, zar ne?

Sonja Ćirić