VREME 896, 6. mart 2008. / KULTURA
Fest 2008 – rekapitulacija:
Pogled unazad
Sve u svemu, ovo je bio jedan FEST koji je u svojim pikovima, u onom najvidljivijem delu, bio solidan, ni bolji ni gori od nekoliko prethodnih, ali je u ostatku prikazanog podbacio
|
Kao prvo: šta god ko mislio o FEST-u, o kvalitetu filmova, organizaciji i svemu ostalom što ga prati, ovogodišnje izdanje našeg najvećeg filmskog festivala se slučajem odigralo usred najdepresivnijeg političkog trenutka od 2000. i time vratio malo osećanja normalnosti njegovoj publici. Zbog toga mu hvala. Kao drugo: sve ostalo što se desilo na i oko FEST-a neće od njegovog 36. izdanja napraviti jedan od festivala za pamćenje. Ipak, teško da se ima šta ozbiljno kritikovati i optuživati. Poseta je bila odlična, sveukupno, u svim salama u gradu oko 90.000 gledalaca, organizacija solidna, nekoliko promena termina, jedno odlaganje projekcije zbog gužve na mostovima. Sve u rok službe ili u višu silu. Reklamna kampanja je bila, može se reći bez straha od preterivanja, najgora u istoriji FEST-a. Neke žućkaste mrlje i slogani koji bi trebalo da liče na predizborne?! Čak i da je sve pametnije upakovano i dalje nema smisla. Slogan "Izađi na FEST!" podseća na jedan od najboljih FEST-ovih slogana "Ti ideš na FEST!", što, u poređenju sa jednom od najuspešnijih FEST-ovih kampanja, daje još lošiju sliku o ovoj. Novina je ćirilica. Po drugi put u svojoj istoriji (prvi put je bio FEST iz 1992. godine) FEST-ovi programi i reklamna kampanja su na ćiriličnom pismu. S druge strane, FEST pretenduje da bude regionalni festival na kome će se skupljati umetnici, producenti i novinari iz cele jugoistočne Evrope. Tako da su, recimo, gosti iz Hrvatske, morali da čitaju kataloge na engleskom. Samoizolacija i integracija ne idu zajedno. Dakle, ništa nije bilo skandalozno loše, ali niz sitnica svedoče o izvesnom zamoru ili izvesnoj kilavosti.
|
JEZIVI REALIZAM: Slično je i što se filmova tiče. Provejava utisak izvesne malaksalosti koji se ne može pripisati lošim selektorskim odlukama. Neka velika rediteljska imena i očigledni ziceri za selekciju izbacili su osrednje filmove. Takvi su Vejn Veng, Majk Nikols, Tim Barton, Kim Ki Duk, Ketrin Breja, Volker Šlendorf, ima ih još. S druge strane, distributeri su proturili nekoliko filmova kojima na FEST-u nije bilo mesta. Najskandalozniji primer je Lista poslednjih želja, Roba Rajnera, jednog izrazito reakcionarnog reditelja, koji je onomad snimio film Američki predsednik i koji bi da su SAD kraljevina zasigurno bio dvorski reditelj. Tim Bartonov promašaj u vidu prestilizovanog horor-mjuzikla Svini Tod može se sažeti u sledećoj devizi: mjuzikl uvek zvuči kao dobra ideja dok ne počnu da pevaju. Ostali su podbacili na manje bučan način. Šlendorf snima razglednicu iz Kazahstana, ostvarenje Ulžan, čija je osnovna mana u tome što sebe preozbiljno shvata. Ako ga uporedimo sa filmom sličnog senzibiliteta Poseta orkestra, izraelskog debitanta Erana Kolirina, laureata nagrade "Nebojša Đukelić", koju dodeljuje Udruženje i Društvo filmskih kritičara i novinara Beograda, vidimo da je ovaj drugi superioran u tom tananom humoru kojim oslikava svoje junake dajući im time dozu šarma i ljudskosti. Očekivanu pažnju su privukli filmovi Nema zemlje za starce braće Koen i Biće krvi, Pola Tomasa Andersona, čiji se globalni hajp sa ceremonije dodele Oskara preneo i na naš festival. Najveće iznenađenje u pozitivnom prijemu doneo nam je kontroverzni Britanac Piter Grinavej sa svojim filmom o Rembrantu Noćna straža. Svoj standardni repertoar koji sačinjavaju kamerne i barokne scenografije i morbidni sadržaji, ovaj put je ublažio pre svega humorom samog Rembrantovog lika kao i izvesnim frivolnim hedonizmom koji, prosto, ne može a da vam ne izmami osmeh.
Apsolutni pobednik u domenu "najveći treš festivala", kategorija koje ne postoji, ali bi je trebalo izmisliti, bio je Sukijaki vestern Đango, japanskog horor majstora Takašija Miikea. Sem što je kolekcija klišea iz špageti vesterna, Miikeov film referiše i na Šekspira i na američki palp tarantinovskog tipa (narečeni se pojavljuje u manjoj ulozi), koji je i sam pod uticajem klasične japanske treš kinematografije. Ovaj višestruko pervertirani koncept upotpunjuju japanski glumci koji govore na engleskom jeziku sa komikom nepatvoreno lošeg akcenta koji zvuči kao da im je nešto teško palo na nogu pa svaku reč zavijaju. Ono što nije bilo iznenađenje bio je kvalitet filmova 4 meseca, 3 nedelje, 2 dana Rumuna Kristijana Munđijua i Kargo 200 ruskog majstora Alekseja Balabanova, prvi zbog legitimacije poslednjeg kanskog pobednika, a drugi imenom i delom njegovog reditelja. Zanimljivo je, međutim, ono što imaju zajedničko a što oba čini sposobnim da proizvedu jednu organski neprijatnu emociju kod gledaoca. Kao prvo, dele politički i istorijski kontekst. Sredina osamdesetih godina prošlog veka u Rumuniji, odnosno SSSR, jesen jednog istog, mamutskog, represivnog aparata čija je moć korupcije mutirala, spustivši se do pojedinačnih međuljudskih odnosa. Rezultat je vlast koja je nevidljiva i koja te ugnjetava opštom erozijom ljudskosti, sitnom birokratijom i, konačno, drugim nebitnim žrtvama sistema kao što si i ti. Rumunski film se bavi ilegalnim abortusom, a ruski otmicom jedne devojke. Način na koji obrađuju ove teme opet je sličan: to je jedan suv i rafiniran realizam koji deluje suprotno od tehnike oneobičavanja, upravo forsirajući senzaciju običnosti, svakodnevnosti onoga što se po svim definicijama može uzeti za egzemplar ljudske nesreće. U rasponu od Gašpara Noe do Dostojevskog, ovi filmovi pokazuju da je ruski (rumunski) realizam jeziviji od bilo koje zapadne fantastike.
Sve u svemu ovo je bio jedan FEST koji je u svojim pikovima, u onom najvidljivijem delu, bio solidan, ni bolji ni gori od nekoliko prethodnih, ali je u ostatku prikazanog podbacio. A upravo je taj ostatak ono što daje boju, uzbudljivost i draž jednom dobrom izdanju festivala. Velika većina filmova iz glavnog programa će se naći na redovnom repertoaru domaćih bioskopa. Ako ste nešto propustili možete nadoknaditi. Tu će se pokazati da li etiketa "prikazano na FEST-u" i dalje nešto znači.
Ivan Jević