Vanredni izbori:
Pad druge vlade Vojislava Koštunice

Vlada pala, raspisuju se izbori koji se najavljuju kao još jedan poslednji i rešiteljnij boj. Može se, međutim, desiti da drama kulminira ne 11. maja, već 14. septembra, pošto se može naslutiti da će izborni rezultat biti komplikovan, da nije verovatna postizborna obnova dosadašnje koalicije – a ni formiranje neke suprotne

ZID POLITIČKIH USPONA I PADOVA: Premijeri Srbije

Ugovarana sto dvadeset dana, vladala devet meseci i 25 dana i raspala se za 48 sekundi, koliko je trajala sednica vlade u ponedeljak 10. marta 2008. u podne… Vlada Srbije je tada predložila predsedniku Srbije da raspusti Skupštinu i raspiše vanredne parlamentarne izbore za 11. maj.

Premijer izjavljuje da je raspuštanje Skupštine predložio kako se ne bi produžila kriza, a da bi svakako usledila njegova ostavka ako taj predlog ne bi bio usvojen. U tom slučaju predsednik Srbije bi najpre morao nekome da poveri mandat za sastavljanje nove vlade, a tek po njegovom neuspehu morao bi da raspiše izbore. Taj neko bi, po logici parlamentarne većine, morao da bude radikal Tomislav Nikolić, koji je inače ponavljao da neće u vladu bez izbora. Druga teoretska mogućnost je bila da Koštunica zatraži da skupština glasa o poverenju premijeru, a da radikali i socijalisti, pozivajući se na državni razlog, izglasaju vladi poverenje, da je održe dok se ne smiri kosovska kriza, a da je onda ruše. Te spekulacije nisu dobile potvrdu u realnosti iz više razloga. Prvo, zato što radikalima izbori sada više odgovaraju nego demokratama, drugo, zato što im Koštunica nije pribegao.

U kratkom obrazloženju se kaže da vlada više nema zajedničku politiku i da ne može da obavlja svoju osnovnu funkciju, a da jedinstva nema ni unutar poslaničkih grupa koje su formirale vladu.

Predsednik Srbije Tadić je nekoliko sati posle premijerove vanredne konferencije za novinare saopštio da uvažava premijerov stav da više nije u mogućnosti da vodi vladu i da će izbore raspisati kada dobije vladin predlog. Zbog formalnosti on to može da učini 13. marta.

Premijer Koštunica je najavio ovaj potez u subotu 8. marta u četiri po podne obrazloživši ga time da Vlada Srbije više nema jedinstvenu politiku o Kosovu, odnosno da u vladi nije postojala jedinstvena volja da se jasno i glasno kaže da Srbija može nastaviti put u Evropsku uniju samo sa Kosovom.

Predsednik Tadić se nije složio sa ocenom premijera da vlada nema jedinstvenu državnu politiku prema Kosovu u sastavu Srbije, već je naglasio da ona nema jedinstven stav o evropskoj i ekonomskoj perspektivi Srbije i njenih građana.

Između te dve tvrdnje odvijaće se izborna kampanja narednih 60 dana.

U međuvremenu, Tadić je naglašavao kako se bori za Kosovo, a da Srbija, ukoliko nastavi da sprovodi reforme, ima mogućnost da 2012. ili 2013. godine postane članica EU, a kao takva ona može da spreči da takozvana republika Kosovo postane član ove organizacije. Koštunica je govorio kako ne isključuje evrointegracije, ako Srbiji bude priznata celovitost. Povodom stavova koje su izneli ministri EU, on je rekao da bi najbolji odgovor građana Srbije na predstojećim izborima bio potvrda politike da će Srbija u svojoj celovitosti sa Kosovom nastaviti evropske integracije.

Praktična ilustraciju tih korigovanja stava vidi se u Tadićevoj najavi da ne bi rado pravio predizbornu koaliciju sa LDP-om sa kojim se ne slaže oko Kosova. DSS ga međutim sumnjiči zbog najave da će sarađivati sa Čankom i G17 plus.

Trebalo bi ipak da paze šta jedni o drugima govore. Ne bi nikako bilo dobro ako se u tom licitiranju i odmeravanju oko dalekosežnih pitanja poruše svi mostovi između onih koji su uspešno kohabitirali od 2004. do 2007, jer kako stvari stoje, možda će morati da kohabitiraju s mnogo udaljenijim partnerom i da ugroze oba strateška cilja o kojima govore.

KO JE IZNENAĐEN: Predsednik Srbije je, kao i šef poslaničke grupe radikala Nikolić, bio obavešten o premijerovoj nameri pre nego što je ona obznanjena javnosti. Oglasio se nekoliko sati kasnije. I Demokratska stranka je reagovala sa vidljivom i indikativnom vremenskom zadrškom, što možda znači da je ipak bila iznenađena premijerovim potezom.

Funkcioneri DS i G17 plus su pre toga govorili da je izlaz iz krize u vanrednim izborima, mada je bolje da su malo ćutali, pošto izgleda da su ipak računali s tim da će do izbora doći nešto kasnije.

Njima parlamentarni izbori u ovom trenutku donose neke prednosti i neke hendikepe. Prednosti su blizina predsedničkih izbora na kojima je pobedio njihov kandidat Boris Tadić, što su prikazivali kao referendumsku pobedu evropske opcije. Hendikep je u tome što izbori na vrhuncu kosovske krize podižu revolt i emocije i idu u prilog radikalima. Mada je medijski bila pokrivena maglom slika nasilja, energiju februarskog protestnog kosovskog skupa od pola miliona ljudi u Beogradu oni nisu mogli da ne primete. Možda nisu slučajno izbili sporovi oko toga ko će govoriti i gde će se taj skup održati.

Radikali inače najavljuju novi protestni skup za 24. mart, dan kada je NATO počeo bombardovanje Srbije 1999.

Hendikep demokrata je i raspad vladajuće koalicije u trenutku državne krize, što je birač, kao i daleki posmatrač, sklon da oceni kao upravljačku nesposobnost. U ruskom nedeljniku "Vremja" naslov je glasio: "Srbija bez Kosova, bez parlamenta i bez praviteljstva."

OPASNOST OD POLITIČKOG VAKUUMA: Kabinet premijera

TOK KRIZE: Agonija vladajuće koalicije se nazirala kada je pred drugi krug predsedničkih izbora izostao dogovor o oštrijem odgovoru Evropljanima i kada su narodnjaci uskratili podršku Tadiću. Sav politički vazduh u Beogradu trošen je na krupne sporove u vladi koji se tiču odnosa Srbije prema Zapadu u kontekstu kosovske krize. Oni su vidljivi još posle ostavke Leona Kojena s mesta predsednikovog savetnika prošle jeseni.

Kriza se videla u februaru nakon što je Evropska unija, kao izborni dar Tadiću, ponudila Srbiji prilično uopšten i zapravo prazan politički sporazum, a istovremeno objavila nameru da pošalje misiju EULEX na Kosovo.

Narodnjačka koalicija je tražila da se taj sporazum ne potpisuje. Demokratska stranka je pokušavala da uz pomoć G17 plus u vladi iznudi odluku o njegovom potpisivanju i da stavi do znanja premijeru da nema većinu u vladi i da mora da se povinuje volji pobednika na predsedničkim izborima. DSS ponavlja da Srbija može u Evropu samo cela, dok DS poručuje da će učestvovati u vladi samo ako ona bude radila na osnovu svih ugovorenih pet prioriteta, među kojima su i evrointegracije.

Koštunica je odbio da zakaže tu sednicu vlade radi odlučivanja o političkom sporazumu sa Evropljanima, a narodnjačka koalicija je tražila vanrednu sednicu parlamenta. Predsednik Skupštine demokrata Dulić tada je odbijao da odredi datum zasedanja skupštine dok ne dobije mišljenje vlade. Demokrate su govorile kako premijer pokušava da konstituiše novu skupštinsku većinu i da to neće proći. U Briselu su stavili srpski papir u fioku.

U međuvremenu, vladajuća koalicija se unekoliko konsoliduje radi jedinstvenog odgovora na kosovsku nezavisnost. Vlada Srbije 14. februara usvaja Odluku o poništavanju protivpravnih akata privremenih organa samouprave na Kosovu i Metohiji o proglašavanju jednostrane nezavisnosti.

Posle te saglasnosti izbijaju na površinu druga neslaganja. Ministar ekonomije Dinkić zalaže se za to da Srbija prestane da otplaćuje dug Kosova koji iznosi 1,24 milijarde dolara. Premijer je odbacio pokušaj ministra Dinkića da to pitanje stavi na vladin dnevni red, a zatim javno rekao kako je tako nešto od Dinkića dugo očekivao.

POVOD: Kriza vlade eskalirala je posle preglasavanja premijera od strane ministara Demokratske stranke i G17, kada je vlada trebalo da skupštini saopšti svoje mišljenje o Rezoluciji Narodne skupštine Republike Srbije o zaštiti teritorijalnog integriteta Republike Srbije u odnosima sa međunarodnim organizacijama koju je podnela Srpska radikalna stranka. Radikali su početkom marta samo pritisli na najbolnije mesto spora u vladajućoj koaliciji. Počeo je novi čin duboke političke krize u Srbiji.

Radikali su predložili da Skupština rezolucijom konstatuje da će Beograd pregovarati o prijemu u članstvo Evropske unije samo ukoliko ova jasno i nedvosmisleno potvrdi celovitost državne teritorije Republike Srbije. Narodnjaci i SPS su najavili da će za nju glasati, a demokrate, G17 plus, LDP i manjine su se oštro usprotivili.

Predsednik Srbije je izjavio da Srpska radikalna stranka zapravo nije predložila rezoluciju o očuvanju integriteta Srbije, već da ima za cilj da Srbija više ne pregovara o budućem članstvu u Evropskoj uniji, dok je šef radikalske poslaničke grupe Nikolić to negirao tvrdeći da je to što piše u rezoluciji Tadić obećavao u predsedničkoj kampanji. DSS je poručivao da je kabinet predsednika do sada učestvovao u izradi svih skupštinskih rezolucija o Kosovu.

U skupštinskoj rezoluciji od 26. decembra za koju je Demokratska stranka glasala referentna odredba je glasila: "Narodna skupština nalaže Vladi Srbije da međunarodni sporazumi koje Republika Srbija zaključuje, uključujući i Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, moraju biti u funkciji očuvanja suvereniteta i teritorijalnog integriteta zemlje."

DVA PROGUTANA KLJUČA: Da li je bilo prostora da se nađe kompromisna formulacija? Povod nije bio neka vruća ponuda, već odgovor na misiju EULEX koju svi srpski zvaničnici Srbije inače tretiraju kao ilegalnu. Umesto usaglašavanja, počelo je uzajamno blokiranje. Jedan naslov kaže: "Dve većine, Srbija bez vlasti."

Neposredno pošto je Skupština većinom glasova uvrstila predlog rezolucije u dnevni red prve sednice svog prolećnog zasedanja, njen predsednik, demokrata Dulić, odredio je pauzu dok ne stigne mišljenje vlade. Izgledalo je da vlada to mišljenje ne može dati zbog već galopirajućeg neslaganja između Koštuničinog i Tadićevog bloka.

Radikal Nikolić je upozorio da bi predsednik Skupštine zbog odlaganja sednice prvog prolećnog zasedanja mogao da bude razrešen. Demokratska stranka je tada poručila da ako bude smenjen predsednik Skupštine, onda više nema Vlade.

Na sednici Vlade 6. marta Ministarstvo spoljnih poslova dalo je negativno mišljenje o tekstu Rezolucije, dok je Ministarstvo za Kosovo i Metohiju iznelo pozitivno mišljenje. Vlada Srbije je većinom glasova usvojila mišljenje Ministarstva spoljnih poslova. Pošto je premijer ostao u manjini u vladi, DSS je najavio sednicu svog Glavnog odbora, što je značilo da je trebalo očekivati dalekosežne odluke.

U međuvremenu, radikal Nikolić je odbio poziv predsednika Srbije da iz skupštinske procedure povuče spornu rezoluciju, a računalo se da će ona biti usvojena glasovima radikala, narodnjaka i socijalista. Tadić izjavljuje da Demokratska stranka neće izvršavati rezoluciju koju izglasa takva skupštinska većina, pošto ona ne odražava volju birača. Radikali mu prebacuju da krši Ustav omalovažavanjem Skupštine.

Posle konsultacija sa šefovima poslaničkih grupa stranaka koje su podržale usvajanje te rezolucije, predsednik Skupštine Srbije Dulić zakazao je nastavak sednice parlamenta za četvrtak 13. mart, u 12 časova. Tog dana u jutarnjim časovima predsednik Republike će raspustiti skupštinu.

Pauza, međutim, nije dovela do uzdržanog dijaloga. Koštunica je, na primer, Tanjugu rekao da više nema poverenja u dosadašnje koalicione partnere DS i G17 plus da se iskreno bore za očuvanje Kosova. Tadić i Dinkić, pak, oštro prebacuju Koštunici da Srbiju izoluje od Evrope. Nešto manje razlike se ispoljavaju i u reagovanju na to što je Evropska komisija konstatovala da je Kosovo proglasilo nezavisnost, a nije konstatovala da je Srbija taj akt poništila.

Vladajuća koalicija više nije bila u mogućnosti da kontroliše svoje sporove. Ovaj poslednji je bio teško rešiv. Koštunica je neposredno po preuzimanju drugog mandata u junu prošle godine na RTS-u izjavio da vlada može pasti zbog Kosova – zato što je to teško pitanje. Ona se raspala zbog jednog teškog evropskog pitanja u kosovskom kontekstu, i to nije bilo neočekivano. Paradoks je u tome što je, kad se bolje razmisli, na kraju eskalirao spor oko dva relativno daleka cilja – odbrana Kosova i očuvanje ustavne celovitosti Srbije je i na mitinzima pomereno u zavet za budućnost ("dok živimo Kosovo je Srbija"…), a i evropska integracija i kad o njoj govore optimisti vezuje se za 2013. godinu. A i iz Evrope ne dolaze baš dobri signali. Državni sekretar u nemačkom ministarstvu inostranih poslova Gernot Erler izjavio je, na primer, da nije realna opcija da se Srbija integriše u Evropsku uniju, ako insistira na tome da je Kosovo njen sastavni deo.

Obe te nijanse, i tvrđa i mekša, ipak ostavljaju prostor za jednu od hiljadu nijansi između da i ne, ali očito nailaze prepreke na Zapadu.

Tadić će svakako pokušavati da ubedi evropske faktore (Holanđane i Belgijance) da u dogledno vreme skinu rampu za potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju i da se tako taj evropski cilj biračima učini bližim, ali ovi će tražiti haški sertifikat.

REFERENDUM: Tadića bog sad treba da sačuva od prijatelja, kad već nije uspeo da ga sačuva od uticaja njemu naklonjenih komentatora.

Intelektualni krugovi bliski demokratama govorili su o referendumskom karakteru proteklih predsedničkih i nastupajućih parlamentarnih izbora. Ministar Dinkić je izjavio da bi bilo najbolje da se građani Srbije izjasne na referendumu da li su za produžetak evropskih integracija ili ne. Druga strana u bivšoj vladi takođe je pominjala referendum. Kada je eskalirao tzv. evropski spor, DSS je predlagao, pa od toga odustao, da se u Srbiji održi referendum na temu: "Da li Srbija treba da ide u Evropsku uniju s Kosovom ili bez njega". Radikali su za referendum, ali upozoravaju da srpski Ustav ne dopušta da se postavi pitanje o Srbiji bez Kosova.

Jedna strana u budućoj izbornoj konfrontaciji računa na bazično opredeljenje dve trećine birača za evrointegracije, druga strana na to da dve trećine birača izjavljuje u anketama da to ne želi po cenu cepanja Srbije…

Dramatizovanje evropske dileme može mobilisati vodeće slojeve društva, ali nije dobro s tim preterati. Šta ako kojim slučajem partije koje se deklarišu kao proevropske izgube izbore, ili ako bar ne pobede na izborima održanim u teškom kontekstu? Ne bi valjalo ako bi se u domaćem i inostranom mnjenju stvorila ona depresivna atmosfera koja učvršćuje uverenje da je Srbija otpisana? Ima života i posle izbora i neki dubinski procesi će se svakako nastaviti bez obzira na politička, pa i državnička nadigravanja.

MOZAIČNI LAVIRINT: Većina partija se slaže s tim da su vanredni parlamentarni izbori u Srbiji logičan izlaz iz nastale krize, ali zasad se čini da bi kriza mogla da se produži i posle izbora zbog toga što izgleda da će sastavljanje sledeće vladajuće koalicije biti veoma komplikovano – ako izbori drastičnije ne promene partijsku scenu u Srbiji.

Neki politikolozi pretpostavljaju da će se snage konfrotirati na dve izborne liste, mada nije realno pretpostaviti da se broj kandidatskih lista svede sa 20 iz 2007. na dve u 2008. Od tih 20 u dosadašnji parlament je bilo ušlo 11 partija. Od teorije o tome da će se sve sliti u dve predizborne kolone malo ostaje. Sudeći po najavama, mađarske partije će verovatno nastupati na odvojenoj listi, možda i Ugljaninova lista, a verovatno i LDP koji je nudio savez sa demokratama, ali ovi izgleda da se boje da će im on oterati deo birača. Socijalisti skupljaju svoju koaliciju. Narodnjaci svoju…

Kad je Tadić tesno pobedio na predsedničkim izborima bez podrške narodnjaka, to je moglo ohrabriti demokrate da počnu da misle da isti uspeh mogu ponoviti i na parlamentarnim izborima i da bez narodnjaka formiraju vladu. I rezultat prethodnih parlamentarnih izbora ih svakako ohrabruje u nadi da to mogu postići (vidi tabelu). DS je sa 481.249 iz 2003. skočio na 915.854 u 2007. Neki od politikologa (Stojiljković) govore o tome da će biti ojačana stožerna uloga DS-a, ali je sada pitanje šta će se oko stožera okupiti.

Poslednja sondaža Brankovićevog Medijum galupa, na primer, govori da bi, da su parlamentarni izbori održani početkom februara, radikali osvojili 39,4 odsto glasova, demokrate i G17 plus 37,5 odsto glasova, LDP 5,4, a socijalisti 3,9… U odnosu na izbore iz januara 2007. godine, radikali bi tako zabeležili 10 odsto više podrške, a DS i G17 plus osam odsto više, to jest za trećinu više od prethodnog parlamentarnog rezultata. I obaveštenja o nekim drugim sondažama govore da ima pomeranja biračkog raspoloženja, ali da ona nisu tako drastična da bitno menjaju političku kompoziciju Srbije.

Bilo kako bilo, ta sondaža dala bi sledeći rezultat u mandatima: radikali 102, demokrate i G17 plus 98, LDP 14, manjine 9, narodnjaci 27. To znači da matematički može da se sastavi nekoliko vlada, od kojih nijedna zapravo nije moguća: eventualna demokratsko – šifrovano – liberalno – narodnjačko – manjinska vlada imala bi 134 poslanika, radikalsko – narodnjačka 129, DS-LDP-SVM vlada bila bi manjinska sa 121 poslanikom, radikalska manjinska vlada imala bi 102 poslanika…

Ta sondaža, izvedena posle predsedničkih izbora a pre proglašenja kosovske nezavisnosti i raspada vladajuće koalicije, verovatno je ohrabrila DS i G17 plus.

Možda i zavarala, produživši takozvano pijanstvo pobednika…

Jer ipak, i taj presek pokazuje da ni demokrate ni radikali u svom punom zamahu i sa svim saputnicima ne bi mogli da sastave vladu bez narodnjaka. Da njih demokrate i radikali sada unište, ili vlastitim rezultatom marginalizuju njihov značaj, to je, ipak, teško zamislivo.

KO?: Koštunica posle ovih izbora verovatno neće biti u istoj ucenjivačkoj poziciji kao u maju 2007, kada je dobio drugi, "kohabitacijski" premijerski mandat.

Prilikom formiranja prethodne dve vlade njegova prednost je bila u tome što je imao veći koalicioni kapacitet od svojih partnera, a sada, paradoksalno, možda izgleda da će njegovu političku težinu činiti manjak koalicionog kapaciteta.

Pri raspuštanju vlade i skupštine on je upotrebio argument koga se teško može odreći. To znači da je njegov povratak u dosadašnju koaliciju teško zamisliv, a još je manje zamislivo pridruživanje koaliciji DS, LDP, G17 plus pošto je ove dve poslednje isključio i iz komunikacije.

DSS je brzo podigao dovoljno ograda koje to nagoveštavaju: ponavlja da neće u koaliciju s G17 plus, LDP-om i LSV-om s kojima bi demokrate mogle da prave ili postizbornu ili predizbornu koaliciju.

Koštunica nikada nije hteo da kaže da li će sklopiti koaliciju s radikalima, uglavnom je odgovarao sa "videće se" i "pogledajte ko je s kim do sada sarađivao", ali i to da će kada ta vrsta koalicija bude moguća Srbija biti politički stabilizovana. Pred izbor vlade u maju prošle godine, Koštunica je očito imao neki dogovor s radikalima, koji je bio obrazlagan potrebama sprovođenja Ustava, i još nečim, no tada je manevrom produbio njihovu duboku sumnju. Dogovoru s radikalima Koštunica je pribegavao kada je trebalo da se postigne opšti konsenzus o Ustavu i o Kosovu. I tokom kulminacije ove krize pozvao je parlamentarne stranke da je reše, a s Nikolićem je govorio na beogradskom protestnom kosovskom mitingu. Ipak ne treba gubiti iz vida da postoje bitne razlike između Koštunice i radikala kad je reč o sredstvima koje država treba da upotrebi oko Kosova. On se ograničava na diplomatsku i pravnu akciju. Radikali su to podržali, ali u njihovoj retorici povremeno još izbija sklonost i ka upotrebi rizičnijih sredstava.

Uprkos optužbama protivnika da paktira s radikalima, on ipak u osetljivom trenutku nije pokazao nameru da uđe u vladu koja bi primala nalog iz jedne ćelije Haškog suda, kao što daje na znanje da ne bi ni u vladu koja prima nalog iz haškog tužilaštva. Svejedno, s demokratske strane on će zasigurno biti sumnjičen da nešto ima s radikalima. Nikolić je, na primer, ove nedelje demantovao medijske spekulacije da je uopšte razgovarao s Koštunicom o postizbornoj koaliciji i da se kontakt sveo na kratko obaveštenje o padu vlade.

Koštunica je raspuštanjem skupštine verovatno strateški popravio svoj položaj. S druge strane, i njemu će stići račun zbog raspada vladajuće koalicije u jeku kosovske krize, a i njegovo proevropsko krilo će biti na velikom iskušenju. Strah od samoizolacije biće važan izborni moto.

Izgleda da partneri u dosadašnjoj vladi nisu odgonetnuli Koštuničin psihološki profil. Po jednoj anegdoti, demokrate pričaju da moraju da pogađaju čime ih on, zapravo, ucenjuje.

Zanimljivo je da niko ne kalkuliše s mogućnošću koju je Koštunica 10. marta praktično nacrtao – i da će sići s vlasti, što je jednom, 2003, učinio. To jest da u nju posle izbora ne uđe iako svi misle da mora. DSS to i ne krije (Andrija Mladenović: "Ne mora se večno vladati…"), mada to može delovati demotivišuće na njene birače. Možda nije reč o spinovanju. Demokrate su možda poverovale u vlastitu propagandu i u medijske priloge o tome da je Koštunica od krutog legaliste postao makijavelista.

Za odgonetanje njegovih budućih poteza važno je nekoliko potcenjenih detalja: prvo, lično nekorumpiran, Koštunica je ipak sklon da u kritičnim trenucima lakše od drugih žrtvuje klijentelističke porive i žudnju za plenom i članova vlastite partije, mada je pokazao da ih u međuvremenu preterano toleriše; drugo, on lakše od drugih žrtvuje i izborni potencijal svoje partije, mada često iznenađuje širokim koalicijama; treće, ima sklonost da politički deluje tvrdoglavim pasivnim otporom, četvrto, nije jasno kakva je zapravo njegova volja za moć – nekada izgleda da je velika, a nekada da ona ne postoji, što u politici takođe može biti opasno.

VAKUUM: Rezultat potreban za formiranje vlade tako sa svake strane izgleda daleko, programske razlike su naglašene, a u kampanji će se te razlike pojačati. Može se, dakle, desiti da drama kulminira ne 11. maja već 14. septembra, pošto postoji verovatnoća da će rezultat biti komplikovan, da postizborna obnova dosadašnje koalicije sada ne izgleda verovatno, a ni formiranje neke suprotne.

Problem može biti u tome što se zasad, prema ovakvom stanju stvari, ne vidi kada će okončati vladin tehnički mandat. Koštunica će verovatno od Preobraženja 19. avgusta, (praznik na koji se voda pretvara u vino) pa do 14. septembra biti izložen besu zbog toga što ne može da se formira nova vlada. Pritisak će zasigurno vršiti većina medija, NGO, političari sa istoka i zapada, verovatno i poslovne strukture kojima ne odgovara produženje krize, a s radikalske strane pritisak može biti i populistički.

Biće povučena nova crvena linija rascepa "evropski front": "celovita Srbija", a zbog te nove tektonske podele i nemogućnosti parlamentarnog razrešenja sukoba, bojati se da će Srbija i posle 11. maja biti nekonsolidovana država.

Milan Milošević