Navigator:
Bajtovi beskućnici

Prošla, 2007. godina istorijska je u informatičkom svetu, otkriva nam tek objavljeni izveštaj IDC-a (International Data Group, www.idc.com). Po prvi put otkako ljudi proizvode elektronske informacije nije bilo dovoljno memorije da se sve što je proizvedeno sačuva. Ako to prevedemo na razumljiv jezik običnog korisnika, to bi bilo kao da svakodnevno slikate svojim digitalnim aparatom, a onda utvrdite da na vašem hard disku nema dovoljno mesta za sve slike, da nemate više DVD-jeva ili CD-ova na koje biste nešto mogli da prebaciti i da ćete neke slike jednostavno morati da bacite to jest izbrišete. Naravno, ovo je krajnje uprošćena ilustracija i još smo daleko od takve crne budućnosti.

Višak informacija sa kojima ne možemo da se izborimo nastaje uglavnom na tri načina. Jedan je preterano pravljenje bekapova, odnosno čuvanje istih informacija na više mesta (često nepotrebno). Drugi je ono što proizvode brojne sigurnosne i veb-kamere, internet strimovi (TV i radio programi koji se prate na internetu). Treći je produkt digitalizacije, prebacivanje svega što postoji u digitalni oblik i besomučno umnožavanje istog. Prosečan film tako zauzima šest gigabajta, a može se kopirati (i kopira se) neograničeno puta, a da to često nije neophodno. O amaterskim filmovima koji se danas lako prave, da i ne govorimo.

Prošle godine ljudska civilizacija proizvela je 281 milijardu gigabajta informacija, za deset odsto više nego što su stručnjaci predviđali. Sada isti stručnjaci predviđaju da će se ta količina do 2011. godine udesetostručiti, ali možda opet podbace u proceni. Treba li reći da se memorija za čuvanje tih informacija proizvodi znatno sporijim tempom što će procep iz godine u godinu činiti sve većim, pa se lako može desiti da za neku godinu čuvanje informacija postane naš najveći problem. Bolje reći, problem će biti odluka koje informacije treba sačuvati (nikad se neće dogoditi da baš nemamo memorije za svoje fotografije, ali snimci sigurnosnih kamera neće se predugo čuvati, a to bi moglo povremeno da stvara probleme).

Jedno od rešenja za bolje korišćenje memorije jeste umanjenje broja nepotrebnih kopija nekih informacija. U izveštaju se navodi primer imejl poruke koja se šalje na četiri adrese i uz koju je prikačen fajl od jednog megabajta, znači ništa naročito u današnje vreme. Prosta logika govori da ta poruka proizvodi malo više od pet megabajta informacija (original plus četiri kopije). Međutim, kada se uračunaju sva kontrolna čuvanja na svakom od mejl servera preko kojih poruka ide, dobija se deset puta veći rezultat, čak pedeset megabajta. Kada uzmemo u obzir da obični korisnici interneta proizvode čak 70 odsto svih informacija kao i da najviše na svetu vole da šalju besmislene mejlove, lance sreće, smešne video-klipove i tako dalje, onda vam je malo jasnije zašto će se informacije u budućnosti proizvoditi sve bržim tempom.

Drugo i dugoročnije rešenje je korišćenje Web 2.0 tehnologije u većoj meri, čime bi se izbeglo nepotrebno gomilanje istih podataka na više mesta i ubrzalo pretraživanje (rezultati pretraživanja takođe prave nepotrebne bajtove jer se čuvaju). Inače, izveštaj IDC-a mogao bi se prevesti kao Eksplozija rasutog digitalnog univerzuma (The Diverse and Exploding Digital Universe) i može se slobodno preuzeti na sajtu www.emc.com u PDF formatu.

Zoran Stanojević