Izbori u Iranu:
Trka sa poznatim gubitnikom

Rezultati izbora su ipak pokazali neke bitne stvari. Pre svega, rascep među konzervativcima je ozbiljan i Ahmadinežad nema mnogo razloga da sedi na lovorikama pobede svojih pristalica. Ta pobeda bi se lako mogla za njega pokazati kao Pirova već na predsedničkim izborima iduće godine

KONTROVERZNA POBEDA: Mahmud Ahmadinežad

Neki rezultati iranskih parlamentarnih izbora održanih 14. marta bili su poznati i pre nego što su prvi glasački listići spušteni u kutije. Za pristalice reformista, koji zahtevaju promene u svim segmentima društva, mogućnost da osvoje većinu u parlamentu nije postojala. Gotovo polovinu njihovih kandidata diskvalifikovao je pre izbora Savet čuvara revolucije, koji prosuđuje da li kandidat zadovoljava kriterijume lojalnosti idealima islamske revolucije, države i samog islama. Savet čuvara čine klerici i pravnici koje bira ajatolah Ali Hamnei, vrhovni lider Irana, koji je svoje sklonosti pokazao kada je poručio glasačima da bi bilo dobro da u parlament uđu političari antiameričke orijentacije, odani islamu i pravdi.

MALE NAPOMENE: U takve političare Hamnei ubraja sadašnjeg predsednika Mahmuda Ahmadinežada i njegove pristalice. Svi oni su pokušali da ove izbore predstave kao još jedno prkosno suprotstavljanje svetskom zlu, oličenom u Americi i Izraelu, ali je u fokusu predizborne kampanje ipak bila ekonomija. Cena nafte na svetskom tržištu dostigla je nebeske visine, pa bi se dalo očekivati da zbog toga Iran, četvrti svetski izvoznik nafte, postane zemlja izobilja. Umesto toga, inflacija je eksplodirala i prešla 20 odsto, sve cene nezadrživo rastu, uvedeno je ograničenje sledovanja benzina, koji je takođe poskupeo. Za naciju u kojoj auto vozi svako i gde je jeftin benzin jedna od osnova socijalnog mira, to je bio žestok udarac koji su propratili neredi i demonstracije praćeni čak i spaljivanjem benzinskih pumpi. Nisu pomogla objašnjenja da zbog američkog pritiska i sankcija Iran ne može da uveze dovoljno benzina, a da rafinerije u Iranu imaju kapacitet da pokriju samo 60 odsto domaćih potreba. Veliki broj Iranaca za ekonomske probleme krivi Ahmadinežada. Te optužbe su dovele i do cepanja konzervativnog bloka koji se podelio na tvrde pristalice Ahmadinežada i blok umerenih konzervativaca koje predvodi Ali Laridžani, bivši glavni pregovarač o razvoju iranskog nuklearnog programa. Laridžani i njegove pristalice najviše zameraju Ahmadinežadu da je ekonomiju zemlje potpuno zanemario zbog "svetskih problema".

Na to što su rezultati izbora ipak doneli malo promena (vidi okvir), uticalo je više faktora. Državni mediji, pre svih televizija, forsirali su kandidate konzervativaca. Osim toga, diskvalifikacijom velikog broja reformističkih kandidata, i na ovim i na prošlim izborima, vlast je uspela da među glasače reformista, naročito mlade, unese apatiju. Mnogima od njih se čini da svojim glasanjem ne mogu baš ništa da promene, jer je rezultat unapred poznat, pa na izbore i ne izlaze.

Rezultati izbora su ipak pokazali neke bitne stvari. Pre svega, rascep među konzervativcima je ozbiljan i Ahmadinežad nema mnogo razloga da sedi na lovorikama pobede svojih pristalica. Ta pobeda bi se lako mogla za njega pokazati kao Pirova već na predsedničkim izborima koji su na redu 2009. godine. Za Ahmadinežada mnogi misle da je samo potrošna figura koja služi da izgovori ono što drugi ne žele. Glasine unutar Irana kažu da se sadašnji predsednik previše uživeo u svoju ulogu, i da time nisu zadovoljni ni neki od vrhovnih verskih autoriteta koji su zdušno pomogli njegov dolazak na vlast. Njegov izazivač na budućim predsedničkim izborima verovatno će biti Ali Laridžani. Njegov uspeh na parlamentarnim izborima u Komu, gradu koji je versko srce Irana, gde je osvojio blizu 70 odsto glasova, mnogo toga govori. Koliko bi eventualna pobeda Laridžanija na tim izborima promenila kurs Irana, drugo je pitanje. Njegova sadašnja retorika o neprijateljima Irana ne razlikuje se mnogo od one koju imaju ostali zvaničnici tvrde struje, ali i sam nagoveštaj bilo kakvog omekšavanja, i u unutrašnjoj i u spoljnoj politici, mnogo znači u ovom trenutku. Naročito zato što je drugi vidljiv rezultat izbora porast uticaja revolucionarne garde, koji nagoveštava dalje zaoštravanje situacije u zemlji. Ova moćna organizacija odavno nije samo vojnička, uključena je u mnoge druge poslove, kao što su građenje puteva i brana, naftna industrija, postajući jedna od najjačih sila unutar iranskog društva. Njen uticaj konstantno raste od dolaska Ahmadinežada na vlast. Bivši pripadnici Garde imaju mnoga važna mesta u državnoj administraciji, a očekuje se da mnogo bivših pripadnika Garde zauzme mesta u novom parlamentu.

LABAVLJENJE KRUTIH PRAVILA: Bazar u Teheranu

MLADI – GUBITNICI: Najveći gubitnici na ovim izborima su sigurno mladi, željni promena, posla (nezaposlenost među mladima je 25 odsto), više slobode u društvu. U Iranu je od 70 miliona stanovnika gotovo 70 odsto mlađe od 30 godina. Pobeda Hatamija 1997, dovela je do mnogih promena, upadljivog popuštanja krutih pravila o oblačenju, i za žene i za muškarce, mnogo slobodnijeg ponašanja na javnim mestima. Te promene su prećutno tolerisali i konzervativci kada su ponovo došli na vlast, plašeći se da bi pokušaji da se sve vrati u prethodno stanje izazvali revolt. Tako je bilo sve do aprila prošle godine, kada je ponovo krenula ofanziva "islamske čistote". Žene su upozorene da se više neće tolerisati šminka, uski i kratki mantili, zabačene marame. Ništa bolje nisu prošli ni muškarci, uglavnom mlađi. Frizure koje su uključivale kosu svih mogućih oblika i dužina ponovo su postale nepoželjne, devojke i mladići se sve češće privode u policiju zbog svog izgleda. Kućne i skrivene zabave na kojima su zajedno i mladići i devojke sve češće su postale predmet racija, na udaru je poslednjih godina i liberalnija štampa.

Odziv glasača od oko 60 odsto proglašen je od strane iranskih zvaničnika velikim uspehom. Poruke o tome da su Iranci "veličanstvenim odzivom izrazili svoj prkos Sjedinjenim Američkim Državama" ipak neće mnogo pomoći u promeni iranske svakodnevice. Kada se kaže da je na ovogodišnje izbore izašlo 20 odsto ljudi manje nego 1997, kada je pobedio Hatami, to možda ne zvuči tako dramatično, ali kada se ti procenti pretvore u realne cifre, utisak je mnogo drugačiji. U Iranu ima oko 45 miliona birača, i tih 20 odsto je devet miliona glasača manje. Uglavnom mladih i gnevnih glasača. Nezadovoljstvo kod mladih i žena prešlo je u nešto što je na prvi pogled apatija, ali ispod koje ključa bes. Uz toliko pozivanje na spoljašnje neprijatelje, iranske vlasti bi morale da pokušaju da bar taj bes unutar zemlje smanje i kanališu, a to se sigurno ne postiže povećavanjem pritiska.

Momir Turudić