Saša Gajić: "Neautentičnost kao moguće lice zla"; VREME 899

Da je Saša Gajić čitao pažljivije, a pisao sporije (ili obratno), da je, recimo, manje energije trošio na ritualne neuljudnosti, više na ono što kritikuje, a najviše na sopstveni tekst, da je manje iskazivao lojalnost patrijarsima konzervativno-patriotskog pogleda na svet, a više srpskom jeziku i logici, možda mu ne bi promaklo da ne govorim o banalnosti zla, nego o zlu banalnosti, što, mada liči, nije isto. Predmet kritike u ovoj preokrenutoj, kišovsko-pančićevskoj formuli, nije osoba, lik, već jezik, kao što ni epicentar zapleta nije u knjizi Igora Ivanovića – ona je tek jedan od nesvarljivih uradaka kakvih ima na vagone – već u atmosferi koja je prati, u talasu na čijoj kresti jaše, u besramnosti pokušaja da se mošnice prodaju za bubrege. Idemo još jednom. Skandal je što je knjiga uopšte objavljena. Skandal je što ta knjiga dobija vreme i prostor u Dnevniku RTS-a. Skandal je što u njenoj promociji učestvuju, kako se Gajić lepo izrazio, "značajni kulturni radnici". Ako su Kojen, Vukadinović, Đurković, Kovačević, dakle "kulturni radnici" čija reč ima određenu težinu u javnom prostoru, u Ivanovićevom tekstu prepoznali vrednosti iza kojih mogu i treba da stanu, koje mogu da afirmišu i za koje jemče svojim imenom i delom, onda sam ili ja, kako ljupko sugeriše Gajić, priličan idiot i zlonamerni ignorant kome je promaklo ono što "značajni kulturni radnici" ("ZKR") i sam Gajić ("stotine korisnih, jasnih i konkretnih predloga, nakon priličnog broja tačnih ocena") s lakoćom uočavaju, ili su rečeni "ZKR", Saša Gajić included, malo pobrkali naporan ideološko-partijski rad sa onim što bi imala biti analiza, ili makar minimalna intelektualna odgovornost. Hoću reći, Ivanovićeva knjiga je takav trash da se to, jednostavno, ne može prevideti, pod pretpostavkom prosečnog poznavanja srpskog jezika, prosečne upućenosti u ovdašnje prilike i koliko-toliko očuvanog zdravog razuma. Ili "ZKR" nisu prepoznali banalnost, što je u redu, ili jesu, ali se prave ludi, prodajući nam, usput, mošnice za bubrege, ideologiju za kulturu, kulturu zatvorenosti za autentičnost, partijski program za naučni diskurs, besramnu pristrasnost za objektivnost, ideologiju lažnog centra za uravnotežen pristup političkim zbivanjima ovdašnjim.

Pristup kulturi kako je poima patriotsko-patrijarhalni Weltanschauung, dakle supstancijalistički, autentičan i, posledično, autističan pristup koji istrajava na nesvodivosti kulturnih razlika, upravo je komunitaran, dakle multikulturalan. Autentičnost se u tom (kao i svakom drugom, uostalom) diskursu pojavljuje kao konstrukt, fantazam, projekcija uskraćene želje, a autentična kultura, barem u ovdašnjem slučaju, kao ratna kultura koja je malo posustala po pitanju topova, pa bi sad pismenošću, svojim duhovnim dostignućima, sarmama i Cecinim sisama da osvoji svet, ama ide teško jer je, u međuvremenu, dok je ratovala, malo zaboravila da čita i piše. Pošto Gajić ionako upravo sa razoružavajućom bedastoćom tvrdi da je "principijelan, pozitivan odnos prema predrasudama" jedna od temeljnih karakteristika ovdašnjeg konzervativnog poimanja sveta (i tu je u pravu), ne bi zgoreg bilo da se malo zadrži na nemačkom pojmu Kultur, recimo, od sredine XIX veka do sloma Trećeg rajha (ako mu je odveć teško da se bavi srpskim predrasudama), dakle da se malo pozabavi putem koji je od Valhale vodio direktno do bunkera, da prouči tužnu povest autentičnosti čiji će najsjajniji izraz, verovatno, biti upravo Hajdeger sa njegovim, kako je izrazio Adorno, žargonom autentičnosti. (Opet jezik, opet zlo banalnosti.) I kako sad sa ovdašnjim lumenima patriotske misli, koji imaju problema sa razumevanjem elementarnih pojmova, ući u ozbiljnu polemiku o razlikama između komunitarnog i liberalnog modela (upravo je ta razlika, recimo, ulog u muslimanskim pobunama protiv karikatura Muhameda objavljenim u danskim novinama), o tome da li jedan od ta dva modela – koji i zbog čega – može da očuva kulturu kao supstancijalnu opštost.

Najzad, iako sam izbegavao da se zadržavam na nepristojnostima i budalaštinama, jedno ću, naročito grubo mesto, morati izričito da opovrgnem. Gajić tvrdi da sam "izvršio teorijski falsifikat" (na srpskom: falsifikovao, krivotvorio) i da sam ordinarna neznalica. Ovo poslednje je u redu, noubadizperfekt. Brine me, međutim, vršenje falsifikata (na srpskom: falsifikovanje, krivotvorenje). Šta je nagnalo Gajića da bude krajnje nepristojan? Pa, čačnuo sam gde se čačkati ne sme. Prema Gajićevom tumačenju najpre sam Slobodanu Antoniću pripisao ("optužio ga za") "pretpolitički etnonacionalizam", da bih, odmah potom, tu "optužbu" potkrepio pozivanjem na Karla Šmita, što je, veli Gajić, teorijsko ogrešenje, falsifikovanje i ordinarno neznanja, budući da je Šmitovo razlikovanje prijatelj/naprijatelj, na koje upućujem u svome tekstu, moderno. Drugim rečima: ne može se pretpolitičko, predmoderno stanovište, potkrepiti ili napadati modernim izumom i modernim teorijskim dostignućima, što ja, po Gajiću, činim. (Sve je ovo, dabome, u Gajićevoj izvedbi košmarno zbrkano, ali valjda je čovek to hteo da kaže.) Ovo bi bilo u redu samo da Gajiću, kao i obično, na ključnim mestima ne popušta vršenje koncentracije (na srpskom: koncentracija, usredsređivanje). Evo rečenice koju Gajić, u svom šeprtljanju, ne uspeva da pročita, a možda ni da shvati: "Antonić ne dobacuje ni do Karla Šmita, on pada ispod modernog određenja političkog" ("O zverima i zverinjacima", www.pescanik.net). Posle ove rečenice sledi objašnjenje do čega to i zbog čega Antonić ne dobacuje. I gde je sad tu falsifikat?

Ne delim sa Gajićem ni njegovu smelu pretpostavku da mi Antonić nije odgovorio na rečeni tekst jer se sažalio (na mene). Imam drugu teoriju. Antonić je, za razliku od Gajića, iskusan u stvarima javnim, pa kada je shvatio da je dobio po prstima oportuno je zaključio da je, u konkretnom slučaju, bolje da vrši ćutanje. Držim da bi Gajić, u tom smislu, mogao još ponešto da nauči od Antonića.

Ivan Milenković