Lisica i ždral Tesna koža Sretnete li znanca, odmah mu recite: "Ala si se ti ugojio!", na sekundu će se sneveseliti, ali će ga ubrzo preplaviti milina što imate takvu moć zapažanja i što ste do bola iskreni

piše: Ljubomir Živkov

Vidim da su se naučnici na Jejlu uhvatili u koštac sa fenomenom koji ja amaterski (kao i sve drugo) proučavam malo duže nego oni, iako je to njima posao za koju su dobili grant. Ustanovili su da je ugojenost uzrok i ili barem jedan od najčešćih povoda za diskriminaciju. Kad su pripadnice lepšeg pola (ups! još jedna diskriminacija!) u pitanju, debljina je problem broj tri. Ženskadija plaća najpre danak svome polu, potom poodmakloj dobi, a ako se vremešna građanka u međuvremenu i popravila, eto trostrukog belaja!

Glagol popraviti se nije bio nimalo ironičan u vreme kad je TBC, od milja zvan i sušica, kosio staro i mlado. Posednica onoga što se danas zove viškom kilograma nosila je svoj teret kao lekarsko uverenje da joj nijedno plućno krilo nije zahvaćeno te da je dorasla kako bračnim dužnostima tako i radnim obavezama koje umeju da potraju još i duže...

E, ono što je bilo reklama pre tričavih pedeset ili sto godina, danas je kažnjivo na svakom koraku. Da. Diskriminaciju zbog kila trpe i muškarci, samo je javnost prema njima milosrdnija, istraživači na Jejlu kažu da su muškarci žrtve tek kad debelo zabrazde (eto, i taj prilog treba izbegavati), dok je na dame primenjen mnogo oštriji kriterijum, neravnopravnosti, nemaš kraja ni konca, i među podgojenima neki ispaštaju više! Ali takva je ljudska priroda! A suzbiješ jednu netrpeljivost, odmah nikne nova!

Nogu su povukle avio-kompanije koje putništvo gledaju kao puki teret. Za preteške kufere plaćaš overweight, prekoračenje može da bude i tri kilograma, što je jedva jedna rupica na kaišu, a pored tebe u avionu sedne osoba duplo teža od prosečnog putnika. Preliva se i na tvoje sedište, zadrema lakše nego neugojeni putnik, hrče, naslanja se u snu na tebe, s druge strane isto viri, presipa se, i ne mogu od nje da prođu stjuardese sa kolicima koja život znače. Zaista, avion može da podnese ograničeni teret, i kompanijama je izgledalo pravično da svoje customers opterete srazmerno njihovoj masi i zapremini. Avaj, pokušaji da se debelima prodaju dve karte, pa da s punim pravom zauzmu dva sedišta propali su (koliko znam): jedinica mere i dalje je ostao čovek, a ne njegova kilaža... Preovladalo je čovekoljublje, možda i strah kud bi takva pedantnost vodila. Na šalter bi došla manekenka: molim vas pola karte, dve karte za Rolingstonse, drugo, povratne karte kupuju se često na pola godine i na godinu dana, za koje vreme čovek može još kako da se ugoji, a može i da oslabi u kojem bi slučaju on pokrenuo mukotrpan proces vraćke novca jer je na vrhuncu svoje debljine bilet očito bio preplatio.

Da su avio-kompanije uspele njihovim stopama zaputili bi se bioskopi, gradska saobraćajna preduzeća, taksisti, maseri, gostioničari koji imaju švedski sto... Kako da se diskriminacija koja je sada i naučno dokazana bar malo ublaži?

&

Pre nego što se bacim na korake koje valja preduzeti, što da ne ukažem na još jedan oblik diskriminacije? Kad je neko u mladosti bio negojazan, prema njemu su poznanici još suroviji nego prema nekome ko je odmalena bio bucmast: "I ti si se ugojio!" Prekor najrevnosnije upućuje onaj ko je sam od pamtiveka bumbar, otprilike: tebe smo ostavili na braniku vitkosti, a ti si nas izneverio, i umesto da se novoteškašu decenije neugojenosti računaju kao zasluga, pojavljuju se kao kontrast, kao otežavajuća okolnost i razlog za još žešću osudu! Ako neko sa Jejla čita "Vreme" evo mu: "Osobe koje su upamćene kao vitke, a više to nisu, izložene su diskriminaciji žešćoj nego osobe koje su odranije poznate kao debeljuškaste."

Dva osnovna poprišta rasizma na osnovu obima struka jesu prolazništvo i poslodavstvo. Dok poslodavci ili prevoznici ponekad mogu da obrazlože odbojnost naspram krupnijih primeraka ljudskog roda, poznanici to rade nekoristoljubivo, tek da istaknu svoju moć zapažanja, fantastičnu memoriju i da nekome upropaste dan: "Ala si se ti ugojio!" Kao da ugojeni to ne zna i bez izjave svedoka, raskokodakanog očevica njegovog delikta. "Jedva sam te poznao!", dosipa očuvani so na ranu nesvestan koliko se pa on sam smežurao zagledan samozadovoljno u vazda istu kopču na svom kaišu, što mu debeli u svojoj dobrohotnosti i neprilici naravno ne nabija na nos.

Ali, dok su susreti starih znanaca slučajni pa se nepripremljeni zdravojed naglas iznenadi kako neko može da bude tako debeo (ah, lako je to, misli debeli), poslodavci bi mogli neprijatna suočavanja da preduprede, da ih saseku u korenu. "Gradskom vodovodu potrebno dvanaest vodoinstalatera: prečnik šahta je 92 cm." Ili: "Hitno potreban vozač bagera. Kabina je 83x70cm"...

Jedino gde bih svirepstvoval da mi se može jesu narodni poslanici i članovi Vlade: stupaš na dužnost, izvoli na vagu, pokaže li se na merenju koje je svaka tri meseca da si dobio više od jednog kilograma, ražalovan si, jer si alavost ispoljio na narodnim jaslama i odvratniji si nego glasač koji se o svom trošku popravio – možda baš usled pauperizacije kojoj si i ti kumovao a koja je nevoljnika privolela nezdravoj hrani; na upražnjeno deputatovo mesto partija kooptira novog iskušenika kome se može dogoditi isto, odlično, ali šta da rade glasači, žrtve trostruke kako se ispostavilo diskriminacije, kako šta: promena pola, podmlađivanje, liposukcija. Ko ne može to da si priušti, ostaje mu narodni uzdah nastao pre revolucije u medicini: iz ove se kože ne može.