TV manijak:
Igra istine

Da li TV ekran može biti ujedno i TV ispovedaonica? Osoba izađe pred kamere, otvori dušu i pred nama se ukažu ljudski strahovi, zloba, zavist i na kraju malo zrnce dobrote – u to sam ubeđen.

To su trenuci kada televizija nadmaši život, ili ga tako dobro konstruiše da poverujete u paralelnu, virtuelnu realnost. Priznanja mogu biti simbolična, individualna, ali pošto je vreme izbora, često se generalizuju na veći broj ljudi.

Je l’ se sećate kada je posle godina nošenja perike, ili tupea, Šaban Šaulić priznao da je ćelav. Prosto, smučilo se čoveku da laže i sebe i druge da mu je onaj smešni tupe prirodna frizura izvučena ko lenjirom. Prvo su mu se podsmevali, ali sada teško možemo i da ga zamislimo drugačijeg nego ćelavog ko bilijarsku kuglu. Bravo majstore!

Posle je pokojna Majka Vuka prozvala Miću Orlovića u reklami za čaj za probleme sa prostatom. Posle je i Bata priznao da ima isti problem. Vanja Bulić je pio neki sirup, čisto preventivno, zlu ne trebalo. Ni danas nisam siguran da li su samo glumili kao zgodni manekeni za muške tegobe posle četrdesete ili su mi se obraćali na osnovu sopstvenog iskustva.

Kako sam se samo iznenadio kada sam pre nekoliko dana video Merimu Njegomir kako sa tugom gleda punu činiju koštunjavog voća. Prvo sam pomislio da Merima lobira za Koštunicu, a da činija predstavlja moguću postizbornu koaliciju, pa je Velja, recimo, jagodica, radikali jabuka ajdara, a socijalisti južno voće. Sve kombinacije su mi prošle kroz glavu, jer me je televizija zatrovala političkom kombinatorikom, dok je Merima sa tugom govorila kako ne može da krca oraje. Zamislite, izvuče žena neku tubicu, zalepi protezu da dihtuje i široko se nasmeja! Znači, oni Merimini divni zubići su mož’ biti porcelanci, što se kaže socijalni, samo vrhunski rad i, naravno, lepak. Srećni penzioneri ponovo će moći da precvikaju lešnike za kolače i smeju se punim osmehom. Bravo Merima, a eto i živog dokaza da veštački zubi ne menjaju intonaciju pevačicama.

Posle je Velja Ilić priznao da mu se smučilo ministrovanje, pa će, najverovatnije, ubuduće biti samo poslanik. Nek’ drugi budu ministri, ‘oće čovek na miru da privređuje, a što se tiče imovinske karte – priložiće. Ipak, Velja je poručio da neće baš svakoj šuši dozvoliti da mu "meri imanje i broji ovce". Mislim da je ovo najbolji dokaz šta politika može da učini od srpskog domaćina, samo nisam siguran da li je ovo iskrena ispovest ili mi sad moramo da padnemo na kolena i molimo Velju da stisne zube i odradi još jedan mandat.

Odmah da kažem kako svim penzionerima koji reklamiraju kosmodisk, nersti i vitafon – sve verujem. Verujem da ih je bolelo, da su ih cimali po domovima zdravlja ko hrišćanske mučenike, da su na kraju slučajno naleteli na reklamu, probali, bili uporni i da im je bol uminuo. Ja bih samo isti princip primenio za političku agitaciju – izgleda da se to i desilo, pa se danas neverne Tome čude otkud PUPS u Skupštini!

Verovao sam da Mrkonjić lepo peva, ali sam se u izbornoj noći uverio kako mu idu ruske, solo i u duetu. Kod nas se smatra da su političari talentovani za pesmu, pa se pitam da li to ima veze sa darom govorništva ili se dosta peva po tim skupovima. Proteklih dana se mnogo slavilo jer su u jednom trenutku svi pobedili, što je logično samo u svetu politike – ne i matematike.

Ajde sada, kad je sve prošlo, recite iskreno šta biste voleli da gledate umesto izbora. Da li uopšte u Srbiji ima još neki idiot (u izvornom smislu te reči – dakle, privremeno nezainteresovan za politiku) koji bi voleo da te večeri gleda neki super film i oko 22 časa od CeSID-a sazna prve (a to već godinama znači i konačne) rezultate. Mi smo očekivali film, a dobili – integralnu verziju koncerta Ivane Jordan, domaćeg odgovora na Kajli Minog.

Sada je, dakle, vreme za priznanja i ispovedanje. Svi udahnite duboko, poklonite se i recite nam zašto je Ivica najlepši, Palma najjači, zašto je Krkobabić najmudriji i zašto Mrkonjić ima najlepši bariton u Srbiji.

Dragan Ilić