VREME 907, 22. maj 2008. / KULTURA
Koncerti – Predvečerje Eurošizije, Beograd:
Neki to vole Vrelo
Džon Meklaflin, Dom Sindikata
Vrelo, Kapetan Mišino zdanje
Rendi Breker i Big bend RTS-a, Dom sindikata
|
Umetnik prethodno znan (ovde) kao Meklaflin ponovo je – posle dugog izostanka – pohodio naše krajeve. Vremešni (r. ‘42), ali očuvan gitarista kao da je na popularnosti – tačnije: kult-statusu – niz Balkan gubio baš otkad je ljubiteljima objašnjeno da se njegovo škotsko prezime pravilno izgovara Mekloklin (McLaughlin). No, važnije je da, nažalost, nismo imali priliku da ga slušamo 60-ih kao engleskog mladića u uzletu ka modernom džezu, niti kao revolucionarnog saučesnika u supersastavima Majlsa Dejvisa (Miles Davis) krajem te decenije, ni kao predvodnika Mahavišnu orhestra i džez-roka početkom naredne. No, prvo je stigao do nas sedeći sa indijskim sastavom Šakti (Shakti), mnogo kasnije prepoznatom pretečom World Music. Onda je više puta prolazio Titovom Jugoslavijom u spektakularnom akustičnom gitarskom triju, uvek s Pakom de Lusijom (Paco de Lucia) i alternacijama Leri Korijel/Al di Miola (Lary Coryell/Al di Meola). Kad je prestao s pretečom anplagd i čudne mnogožične gitare parkirao da ne pretera ko kasnije Pet Metini (Pat Metheny), gostovao nam je i s električnim bendom manje vrednim pomena, da bi nam se 15-ak godina live-uvida u njegov razvoj okončalo nakratko pred raspad SFRJ, koncertima s proslavljenim ex-Šakti perkusionistom Trilokom Gurtuom. (Napomena: Dž. Mekloklin ni na koji način nije kriv za JUL, stranku revampirene M. Marković; on je samo svojevremeno u Beogradu upoznao svog mladog sledbenika Srđana Miodragovića, koji se posle ipak izmetnuo u Srđana Jula. I propao.)
|
Nesumnjivo virtuozan u svakom izdanju, Džon Mekloklin možda je važniji zbog stilova koje je savladao i afirmisao nego zbog tehničko-izvođačkih dometa. Otkad nam nije bio pred očima/ušima proredio je turneje, okrenuvši se simfonijskim, baletskim i obrazovnim poduhvatima, te renoviranjima pojedinih ranijih faza/dometa. U ovom milenijumu, osim što zabunu stvara mladi prezimenjak pijanista/kantautor Jon, i "naš" Mek iz konvencionalne diskografije otisnuo se na Net (izdavač Abstract Logix), a putuje i svira s električnim pratećim triom 4th Dimension. Kako je Beogradska arena osim najvećeg sportsko-koncertnog prostora pod krovom u našoj prestonici brzo postala i jedan od glavnih organizatora stranih gostovanja, sve češće ima izvođače za koje je potrebna daleko manja sala, pa je i L. Gitarista smešten u Dom sindikata. Visoka cena (čak 2800 dinara!) izvesno je doprinela da se okupi tek oko 1000 mahom (nas) starijih, a nezapaženo je prošla i zamena basiste: umesto povređenog mladog virtuoza Adriena Feroa (Hadrien Feraud) za turneju je uskočio Džonov raniji saradnik Dominik di Pjaca (Dominique di Piazza).
|
Tužno, Mekloklin i 4thD uporno su ispucavali ono što je džez-rok i iznelo na loš glas: jeftino rifovanje pretrpano vratolomnom ornamentikom. Bubnjar Mark Mondezir (Mondesir) podržavao je preduge, isprazne solaže u kojima je Džonu sekundirao klavijaturista/perkusionista Geri Hazbend (Gary Husband). Tek u sporijem tempu, s pažljivijim umrežavanjem melodije i žica, moglo se vajkati "Zašto je fuzijski džez završio u ovoj slepoj ulici?". No, šta vas briga ako ste bili među oduševljenima. Vlatko, vrati se, sve Ti je oprošteno, batke!
Sledeća noć je bila (peta) Noć muzeja, kao i prošlogodišnja – bar u prestonici Srbije – već pretrpana posetiocima koje organizacija i infrastruktura jedva podnose. Slično Noći reklamoždera svojevremeno, popularnost je nadmašila očekivanja a možda i sposobnosti ovakvih nosilaca. Prijatna gužva i masovno muvanje u letnje sparnoj, mesečastoj noći super je kao provod, i korisno da onoliki mladi makar tada uđe u razne muzeje i objekte od arhitektonskog i istorijskog značaja. Ali, greške u najavama i postavkama (jednokratni događaji unapred opisani kao celonoćne izložbe), već mentalitetski problematično napola otvorene kapije ustanova i neregulisan saobraćaj dovešće do većih nevolja, ako se struktura Noći muzeja ne reformiše.
Jedan od bisera Noći muzeja 2008. u Beogradu bio je nastup devojačkog pevačkog seksteta Vrelo iz Rume, nedavno drugoplasiranog na globalnom BBC-takmičenju prinova u kategoriji World Music. S prvim pravim albumom čije je izlaženje tim međunarodnim uspehom zapravo odloženo, i još uvek bez većeg koncerta ovde, Vrelo je bez sumnje "sledeća vruća stvar" na domaćoj muzičkoj sceni. Veselo parajuća tradicionalna sazvučja (delimično sestrinskih) glasova s jednostavnim, ponekad arhaičnim stihovima po svoj prilici zadovoljila bi sladokusce, ali ne i njih šest koje u usponu svojih najboljih godina slušaju i svašta drugo. A žele i da igraju, i da ih prihvati i znatno šira publika. Otud male, efikasne koreografije, smenjivanje u vrsti stilizovanih učenica, i naravno snažna pratnja. Bubnjevi i bas-gitara i elektronske matrice efektno "dižu" ceo nastup, kao derivacija Discipline kičme za modernu pop-pratnju, i izvorni folklor odjednom može biti i seksi.
U hladovitom dvorištu Kapetan Mišinog zdanja (rektorat Beogradskog univerziteta), ognjištu visokog obrazovanja u Srbalja i poprištu gotovo zaboravljenih studentskih nemira pre 20 godina, dovoljno nove publike prvi put susrelo je Vrelo da postane zagrejano za njih. Nije mnogo smetalo ni što zvuk nije bio najbolje izbalansiran, a u neuravnoteženoj zemlji kao ova Vrelo bi odnelo Eurosong ko poplava... kad bi htele da se takmiče. No bolje što se ne mešaju u taj vašar podređenih.
Završne večeri vikenda, gotovo bez ikakve reklame, u velikoj dvorani Doma sindikata s Big bendom RTS-a nastupio je Rendi Breker (Randy Brecker). Uobičajene džez-koncerte ovog tipa Muzička produkcija RTS-a priređuje u manjim prostorima, prvenstveno radi TV-snimanja, ali valjda je sad podnaslov U znaku Eurosonga 2008 prevukao celu stvar u Sindikat. Ni niska cena ulaznice (400 dinara) nije pomogla – niti je R. Breker ovde dovoljno poznat, naročito ne poslednjih godina, niti je taj događaj oglašavan pravoj publici. Prisutni su svojim brojem možda mogli dopuniti praznine na Mekloklinovom koncertu, ali ipak vredi kad vidite reakcije ovdašnjih mladih muzičara, mahom u auditorijumu, ali i ponekog na bini.
Opisavši klasičnu putanju nadarenog džez-mladunca, trubač Rendi je sarađivao s velikanima a naizmenično upadao u fuzijske i rokerske vode (u prvoj postavi Blood, Sweat & Tears, koja nije gostovala u Jugi), pravio sopstvene cenjene grupe (Dreams) i proslavio se s bratom saksofonistom (pok.) Majklom. Kao Brecker Brothers dugo su bili među najtraženijim studijskim muzičarima, sami proizvodeći precenjeni fank(i). U zrelim godinama Rendi se ipak vraća džezu glavne struje, pa je tako oblikovan i repertoar njegovih solo-koncerata. Solidni aranžmani podržali su i poneku iskru večito tranzicionog velikog džez-orkestra državnog RTV-a, pa je šteta da nije više ljubitelja svedočilo gostovanju jednog od uvaženih trubača sredine svetske scene. Još je veća šteta što RTS ovako arči pare građana Srbije, uopšte se ne trudeći da bar vrati troškove i/ili populariše muziku.
Dragan Kremer