Nuspojave Retko te viđam sa devojkama Dva nedavna pančevačka slučaja govore nam da je ljubiti ponekad mnogo veće ogrešenje o ovdašnji "javni moral" nego ubiti

piše: Teofil Pančić

U Pančevu je nedavno otkrilo i uhitilo jednog starijeg muškarca krajnje sumnjivog ponašanja: živeo je sam, retko su ga viđali s devojkama, držao se vrlo tajnovito, s retkim poznanicima govorio je u šiframa, o svom identitetu izjašnjavao se vrlo neodređeno. I onda su jednog dana došli po njega i odveli ga u Nepoznatom Pravcu, s namerom da ga posle odvedu u Poznatom Pravcu. Rečeno – učinjeno: eno ga sada u Sheveningenu, navikava se na vlažni severnomorski vazduh. Muškarac se, naime, zove Stojan Župljanin, mada je on to svoje identitetsko svojstvo uporno poricao, tvrdeći da mu je časno kršteno ime Branislav Vukadin. Njegov konačni coming out usledio je tek pred tribunalskim togama, kada je igra žmurke postala već sasvim bespredmetna.

Taj čudni, povučeni, tihi komšija iz pančevačkog naselja Sodara optužen je da je, kao veoma visoko rangirani policajac, na razne neposredne i "komandne" načine kriv i odgovoran za smrt, nestanak, proterivanje, pljačkanje, bespravno utamničenje i kojekakve druge zulume nad hiljadama i hiljadama ljudi u Bosanskoj Krajini, nekog sasvim običnog i čestitog sveta, nekih ljudi čija je jedina krivica bila "pogrešno" ime, nacionalnost ili veroispovest.

Ni bednih mesec dana docnije, u Pančevu su otkrivena (ali, avaj, ne i locirana) čak dvojica suspektnih muškaraca, ovaj put – reklo bi se – mlađe dobi, ali takođe krajnje sumnjivog ponašanja: i njih retko viđaju s devojkama, i oni se drže pomalo tajanstveno i domunđavaju se međusobno u nekakvom slengu. Čuvene gradske novine "Pančevac" uslikale su ih s leđa, u trenutku dok su šetali gradskim ulicama, držeći se za ruke. Pa ih onda turile na naslovnu stranu, uz prateći komentar koji ne samo da nije najoštrije osudio njihovo dekadentno ponašanje, nego je još i apelovao na punu toleranciju prema Takvim Pojavama, a sve, kao biva, povodom Međunarodnog dana ponosa: znate, to vam je ono kada odvratne pederčine i smrdljive lezbejčure besramno paradiraju ulicama Berlina ili Rio de Žaneira, a organizovani navijači Dvaju Naših Najtrofejnijih Klubova intenzivno (pardon: intezivno) zapljuvavaju televizor.

Možda je činjenica da je jedan takav čovek kao Stojan Ž., sve onako sa rukama neoperivim od ljudske krvi – tojest, krvi bratske i sestrinske, ako tvrdimo da smo nešto kao hrišćani – uhapšen baš u Pančevu, što će reći da je neko vreme bio baš njihov sused i sugrađanin, i izazvala razne moralno-psihosomatske tegobe kod Pančevaca, ali oni su to gospodski zadržali za sebe: nije bilo nikakvih demonstracija, protestnih plakata i sličnog što bi ukazivalo da se neko posramio što se Pančevo našlo u epicentru takve jedne mračne priče. Pa dobro, a zašto i bi? Kao da je tu Pančevce iko išta pitao? Zato su, međutim, ona dvojica isprepletenih šaka brže-bolje osuđena na sva usta; tačnije, ne toliko oni koliko jedan treći, koji im je kanda jatak: sumnjivo lice Živković Nenad, u civilu glavni i odgovorni urednik Pančevca, inače beznadni recidivista: taj je i ranije u više navrata Uznemiravao Javnost baš kad joj je bilo najteže, te vređao javni moral na razne gerilske načine, ne samo u novinama nego i ‘nako, na ulici. Legendaran je njegov subverzivni čin (iz noći 17. na 18. mart 2004) kojim je smišljeno podrivao teškom mukom stabilizovanu mržnju između Albanaca i Srba, ispisujući s koleginicom po Pančevu grafite prijateljske sadržine, u trenutku kada je samo neprijateljska sadržina dolazila u obzir (v. tekst Istina piše na zidu, "Vreme" br. 690).

Kako god okreneš, zanimljivo je to zbitije sa Sumnjivim Muškarcima, ne samo u Pančevu no i šire: pojava jednog Župljanina ("kao metafore", jakako) ne izaziva nikakve izbruhe moralne panike, ali zato jedna benigna sličica na kojoj se nekakva dva tipa – koji, dakako, po svoj prilici poziraju – drže za ruke, izaziva malograđanske talambase, zazivanje propasti sveta s naglaskom na dekadentnu "zapadnu civilizaciju" (ha-ha, kao da je homoseksualce izmislio Džordž Buš lično, garant s namerom da desetkuje Srbe; kad smo već na tom terenu, naše provincijalne "pravoslavne" zamlate bi se mašala zapanjile kad bi saznale koliko su srodne upravo radikalnoj hrišćanskoj desnici mrskog im Ju-Es-Eja) i ostale vidove paranormalnog ponašanja.

Hajde da zamislimo da je Župljanin Stojan izmakao potrazi, i pokušao da se sakrije u nekoj od susednih zgrada: puf-pant, dobar dan, ja sam Stojan Župljanin, mogu li da nestanem u vašem ormaru dok sejmeni ne odu? Hajde da se kladimo da je više onih koji bi pristali, nego onih koji ne bi. A zamislite sada ovo: puf-pant, mi smo momci koji su se držali za ruke, pa su nas pojurili skinhedi; možemo li da se sakrijemo kod vas? Brrr, ne smem ni da zamislim šta bi ih dočekalo.

Čemu nas uči ova priča? U najmanju ruku tome da je ubijanje ljudi, što masovnije to bolje, uvek moguće prodati kao uzvišeni čin iz žanra najviših etičkih postignuća, što baš i nije slučaj sa pukim, sebičnim ljubavno-erotskim nasladama (u kojima niko ne pada mrtav, nego samo pada u krevet), koje su nekako amoralne i niske, osim u retkim slučajevima kada su strogo po P.S.-u, a to su samo one odobrene kroz svetu tajnu braka. Sve u svemu, ljubiti može biti mnogo opasnije po "javni moral" nego ubiti. Da, naravno, da nam to govori nešto važno o vrsti i kvalitetu te forme morala. Onaj ko ljubi onoga (ili onu) koga ne bi smeo, po nekoj imaginarnoj zapovesti još imaginarnijeg Gospodara Ljudi, jedva da je dostojan življenja. Zato je Stojan Ž. čovek na svom mestu, a ona su dvojica – sve sa zlim novinarskim jatakom – unutar ovog dražesnog ćudoredno-etičkog sistema niko i ništa: zato što Župljanin dobro zna koga treba ljubiti (samo Jednu), a koga po potrebi i naredbi i ubijati (sve ostale – muškarce naročito), dok su ovi, božemeprosti, sve nekako pobrkali i okrenuli naglavačke... Pa muškarce ljube, a žene ubij... ne, čekaj, čak ni žene ne ubijaju; ajme, totalna katastrofa!