In memoriam – Aleksandar Solženjicin (1918–2008):
Prorok protivrečnog XX veka

Svet se oprostio od Aleksandra Solženjicina, pisca-disidenta čija su dela doprinela razobličavanju i rušenju sovjetskog totalitarizma

U nedelju 3. avgusta od srčane insuficijencije u 89. godini života umro je jedan od najvećih ruskih pisaca XX veka i borac protiv mračnog totalitarizma u Rusiji – Aleksandar Solženjicin. Smrt je nastupila nekoliko minuta pre ponoći, dok je u svom domu radio na punom izdanju svojih sabranih dela u 30 tomova. Aleksandru Solženjicinu ispunjena je želja i sahranjen je na groblju Donskog manastira u Moskvi.

Njegov život bio je dugačak, hrabar i pun protivrečnosti. Aleksandar Solženjicin bio je intelektualac-disident, pisac-publicista i istoričar, sa dragocenim životnim iskustvom seoskog učitelja. Pretrpeo je represiju, bio slavljen pa proteran iz SSSR na Zapad. Na Zapadu slavljen pa kritikovan, pa opet kod kuće kritikovan, slavljen i nagrađivan. Bez obzira na "zub vremena" i razna mišljenja o životu i delu Solženjicina, nepobitna je činjenica da posle objavljivanja njegovih prvih dela i saznanja o staljinističkim logorima, u SSSR se tada više nije moglo živeti kao ranije, a u komunizmu je razobličen lik nehumanog totalitarizma.

RUSIJA: Aleksandar Isajevič Solženjicin rođen je 11. decembra 1918. godine u gradu Kislovodsku, u kavkaskom kraju, na jugu Rusije. Otac Isakij Solženjicin bio je ruski paor, koji je nesrećno stradao u lovu pre Aleksandrovog rođenja; majka Taisija bila je iz porodice ukrajinskih veleposednika kojima su boljševici konfiskovali imanja. U osnovnoj školi u Rostovu na Donu, gde su se sa majkom preselili, malog Aleksandra kritikovali su za nošenje krstića na lančiću i posećivanje crkve, ali vremenom je on prihvatio marksističke ideje i sredinom tridesetih godina postao član Komsomola (omladinska organizacija komunista u SSSR). Tada je Solženjicin počeo da piše i da se interesuje za istoriju Rusije XIX i XX veka. Aleksandar Solženjicin je upisao fakultet fizike i matematike na Rostovskom univerzitetu, ne smatrajući literaturu svojom budućom profesijom. Bio je odličan student i dobio je Staljinovu stipendiju. Mladić Solženjicin interesovao se za razne grane društvenih nauka i umetnost, čak je pre rata vanredno upisao Institut filozofije, literature i istorije u Moskvi. Bio je po prirodi avanturista – sa društvom je u kajacima plovio Volgom. Oženio se 1940. godine.

Početak Drugog svetskog rata Solženjicin je dočekao kao seoski učitelj u rostovskom kraju. Nakon mobilizacije upisao je višu artiljerijsku školu i do kraja rata napredovao do kapetana. Na frontu je mnogo pisao, a pred kraj rata počeo je prepisku sa školskim drugom u kojoj su kritikovali Staljina. Iako su kritike bile jako dobro šifrirane izmišljenim imenima, sovjetskim tajnim službama, kojima je Solženjicin već tada bio poznat kao talentovani pisac nisu promakle kritike režima i pre kraja rata u februaru 1945. godine oba drugara bila su uhapšena. Solženjicin je dobio, u odnosu na masovne represije u to vreme, blažu kaznu – osam godina prinudnog rada po sovjetskim logorima. U njima su nastale inspiracije za dela kao što je "Jedan dan Ivana Denisoviča" i "Matrjonin dvor", kao i mnoga druga. Kasnije, i posle raspada SSSR, bilo je tvrdnji da je Solženjicin u sovjetskim kaznenim logorima sarađivao sa tajnim službama, čak je jednom i sam priznao da je pod pritiskom potpisao saglasnost da će pod tajnim imenom "Vetrov" sarađivati, ali da se na tome veza sa sovjetskim tajnim službama i završila.

Godine 1952. u jednom od kaznenih logora, po kojima su ga selili od Moskve do Kazahstana, operisan mu je tumor, nakon čega je izdržavao kaznu kao učitelj matematike i fizike u Kazahstanu. Nakon tri godine, sovjetske vlasti su ga rehabilitovale i on se, razočaran sovjetskim sistemom i komunizmom uopšte, ponovo vratio u javni život. Veliki utisak Solženjicin je ostavio na A. Tvardovskog, urednika tada poznatog literarno-umetničkog časopisa "Novij mir" (Novi svet), koji ga je pozvao u Moskvu. I pored suprotstavljanja Politbiroa, kabinet Hruščova, želeći da se odrekne negativnih posledica tvrdog staljinizma, odobrio je štampanje Solženjicinove novele Jedan dan Ivana Denisoviča, nakon čega je primljen u Društvo književnika SSSR. Solženjicin je fascinirao tadašnje sovjetske spisatelje svojim jednostavnim stilom i direktnošću, ali je istovremeno time provocirao komunističku vrhušku. Više sovjetskih izdavača štampali su njegova dela, kao što je Događaj na stanici Krečetovka, Matrjonin dvor, U interesu rada. Nakon dolaska na vlast Brežnjeva, Solženjicinu je tajna služba KGB oduzela sva dela antisovjetskog sadržaja, zabranjeno mu je da javno nastupa i objavljuje svoje radove. Isključen je iz Društva književnika SSSR, posle čega je otvoreno počeo da apeluje na ukidanje cenzure i da kritikuje vlast. Štampan je u samizdatu i, u ograničenom tiražu, distribuiran među intelektualcima. U Sjedinjenim Američkim Državama i Zapadnoj Evropi bili su objavljeni romani U prvom krugu i Odeljenje za rak, koji su mu doneli veliku svetsku popularnost, a 1970. godine dobio je Nobelovu nagradu za književnost. Nakon štampanja Arhipelaga Gulag na Zapadu, sovjetske vlasti proglašavaju Solženjicina "izdajnikom". U februaru 1974. godine oduzeto mu je sovjetsko državljanstvo i nasilno su ga proterali u Zapadnu Nemačku, a kasnije se nastanio u Cirihu. Njegovoj supruzi, sa tri sina, tek kasnije je bilo dozvoljeno da napusti SSSR.

ZAPAD: I pre proterivanja na Zapad, Solženjicin je smatrao da mu je Nobelova nagrada dodeljena zbog političkih, a ne literarnih zasluga. Solženjicin je u početku živeo u Švajcarskoj gde je pisao svoje memoare, da bi se 1976. godine preselio u Vermont, u Sjedinjene Američke Države, gde je radio na svom istorijskom ciklusu Crveni točak. Solženjicin je nastupao javno kritikujući komunistički totalitarizam i SSSR, zbog čega je za vreme Hladnog rata imao naklonost Zapada. Ta naklonost bila je isprepletena kritikama, kao na primer, kada je za vreme posete Španiji javno pohvalio smenjeni Frankov režim i kritikovao nove vlasti za prebrzu demokratizaciju. Solženjicin je kritikovao i SAD, njihovo potrošačko društvo i nedostatak morala. Govorio je da "u Americi ni ptice po parkovima ne pevaju kao u Rusiji".

U Rusiju se Solženjicin vratio nakon raspada Sovjetskog Saveza 1994. godine i počeo sa propagiranjem konzervativnih ruskih pravoslavno-patriotskih ideja. Mnogi intelektualci koji su ga prethodno poštovali zbog antikomunističkih stavova bili su razočarani njegovim novim monarhističkim i nacionalističkim ubeđenjima. Nacionalističke ideje Solženjicin je izneo i u tvrdnjama da su "Jevreji bili i žrtve i organizatori sovjetskih represija". Autorska TV-emisija koju je Solženjicin u Rusiji imao ukinuta je, navodno, zbog slabe gledanosti. Konfuzno je bilo koga on u svojim oštrim nastupima kritikuje u Rusiji: "ograničenu" inteligenciju ili narod, koji nakon pada komunizma nije znao kakvu državu želi. Tada je Solženjicin objavio delo Rusija u provaliji i kritikovao Jeljcinovo rukovodstvo za "kulturu materijalizma koju je Rusija preuzela sa Zapada". Čak je 1998. godine odbio da primi Orden svetog Andreja Prvozvanog. To ga nije sprečilo da Državnu nagradu Ruske Federacije primi 2006. godine, za vreme mandata predsednika Putina.

Pored pomenutih i drugih nagrada, Solženjicinu su dve nagrade uručene iz Srbije: orden Svetog Save 2004. godine i Fonda "Živko i Milica Topalović" 2007. godine.

Njegov biograf Majkl Skemel kaže da je Solženjicin imao konflikt sa Zapadom, iako je tamo živeo skoro 20 godina, gde je slobodno mogao da živi i stvara. "Sloboda, potpuna sloboda američkog društva šokirala je Solženjicina. Američko društvo stvoreno je od različitih, često suprotstavljenih stavova, i svako ima pravo da ih izrazi, a istina često izlazi iz suprotstavljanja tih stavova. Solženjicin je na to negativno reagovao i počeo da "prevaspitava" Amerikance, čime je u SAD prema sebi stvorio odbojnost", prenosi britanski BBC reči biografa Skemela.

Velike promene u životu Solženjicina poklapaju se sa društvenim promenama u Rusiji, na Zapadu i u Svetu. Aleksandar Solženjicin bio je veličan zbog borbe protiv sovjetskog totalitarizma u XX veku, iako je njegov duh pripadao Rusiji XIX veka.

Boris Varga, dopisnik BBC-ja za Jugoistočnu Evropu